RUSIJA NEĆE VOJNO INTERVENISATI JER JE UKRAJINSKA VOJSKA PORAŽENA U DONBASU I LUGANSKOJ OBLASTI
Dušan Proroković: Rusija neće vojno intervenisati jer je ukrajinska vojska poražena u Donbasu i Luganskoj oblasti
Ako ne pristupi decentralizaciji, Ukrajina će najesen biti bez energenata a na proleće je čeka kolaps javnih finansija i nestašica hrane
Ako se po jutru dan poznaje, Ukrajina je daleko od izlaska iz krize. Istina, što se oružanih sukoba tiče, verovatno je najkritičniji deo iza nas. Dosadašnje oružane akcije kijevskih vlasti i neonacističkih grupa, pomognute profesionalcima-plaćenicima, bile su usmerene ka provocirnju Rusije. Međutim, Rusija se uzdržala od vojne intervencije, nije prešla ukrajinsku granicu, a posle ubedljivog vojnog i političkog poraza kijevskih vlasti u Donbasu i Luganskoj oblasti, nema nikakvu potrebu da to čini.
Ipak, da smo daleko od ulaska u pregovaračku fazu, u kojoj će se kriza rešavati isključivo političkim putem i diplomatskim sredstvima, pokazala je neuspešna poseta nemačkog ministra spoljnih poslova Franka Valtera-Štajnmajera Kijevu. Šef nemačke diplomatije se kući vraća neobavljena posla pošto nije uspeo da ubedi svoje sagovornike u neophodnost dijaloga sa federalistima. Dakle, rat širih razmera je izbegnut, ali će oružanih sukoba niskog intenziteta i lokalnog karaktera i dalje biti.
Kijevske vlasti su i ovoga puta napravile grešku i vremenom sebe dovode u sve teži položaj. Sa jedne strane, oni će morati da sednu za pregovarački sto sa federalistima. Čak je i OEBS imenovao Volfganga Išingera za specijalnog posrednika za pregovore između Kijeva i ukrajinskih regiona. Pregovori slede, a podgrevanjem konflikata kijevske vlasti samo povećavaju broj sopstvenih neprijatelja u raznim delovima Ukrajine.
Sa druge strane, odlagati odluku o prihvatanju pregovora za period posle zakazanih predsedničkih izbora 25. maja tek može biti uvod u potpuni fijasko. Naravno, sve u velikoj meri zavisi i od toga ko će pobediti na zakazanim predsedničkim izborima. Ali ovde treba dodati – ako se oni uopšte regularno završe.
ŠTO SU NEOFAŠISTI JAČI, PREGOVORI SU DALJI
Vezano za izbore, ne postoje odgovori na brojna pitanja, poput toga kako će se ceo proces organizovati na jugoistoku zemlje, pa su moguće razne zloupotrebe, krađe i nameštanje rezultata. Izborna kampanja se sprovodi u neregularnim uslovima, jedan kandidat – Oleg Carjov je u međuvremenu odustao, a drugi – Oleg Ljaško – je proteklog vikenda kidnapovan.
Vidljive su brojne manipulacije i jedino je izvesno da će izbori 25. maja doprineti legitimizaciji neofašista na političkoj sceni Ukrajine, dok je sve ostalo upitno. A što se legitimizacije neofašista tiče, to je još jedan problem u računici o početku pregovora. Što je njihova pozicija jača, to je šansa za pregovore manja.
Istovremeno, dok političari u Kijevu tvrdoglavo odbijaju da sednu za pregovarački sto, zemlja ulazi u sve oštriju ekonomsku krizu, a socijalni ambijent se dramatično narušava. Ukoliko se postojeći trendovi nastave, Ukrajina će dočekati jesen bez energenata i tržišta za svoje proizvode, do zime će u njoj već stati sva proizvodnja, a do proleća sledeće godine očekuju je velika inflacija, potpuni kolaps javnih finansija i nestašice hrane i osnovnih potprepština.
Prema procenama Leonida Rešetnjikova, sledeće godine će za funkcionisanje Ukrajine trebati oko 150 milijardi dolara. Da li iko na svetu gaji iluzije kako je moguće održati ukrajinski sistem bez ruskog gasa i evroazijskog tržišta?
Uglavnom, što pregovori kasnije budu počeli, to će pozicija onoga što danas označavamo kao „kijevska vlast“ biti sve teža. Ipak, da bi pregovori uspeli i da bi se postiglo dugoročno održivo rešenje za Ukrajinu, njima treba ponuditi kakav-takav izlaz iz jame u koju sami upadaju. I politički i istorijski, dovoljna im je kazna što će morati da prihvate odvajanje Krima.
Istovremeno, moraju se uvažiti i interesi i zahtevi stanovništva iz raznih regiona, koje traži da se kroz (kon)federalizaciju zemlje izgrade instrumenti za zaštitu njihovih prava. Ukrajina je, bez ikakve sumnje, veštačka država, sa nekoliko različitih kulturno-identitetskih područja, i ona u obliku u kojem je postojala poslednje dve decenije ne može nastaviti da živi. U toj zemlji je sve sporno, pa i to šta znači biti „Ukrajinac“.
U Slavjansku, gradu oko kojeg se vode najžešće borbe i gde je otpor federalista najtvrđi, na poslednjem popisu se 71 posto građana izjasnilo kao Ukrajinci. U Donjecku ih je bilo polovina, na Krimu četvrtina. I onda, kada se uporede rezultati održanih referenduma sa iznetim podacima, ispada kako su Ukrajinci masovno glasali za otcepljenje od Ukrajine.
Za stanovništvo na jugoistoku ukrajinski (ili maloruski) identitet je samo deo značajno šireg (veliko) ruskog kulturnog miljea. Za njih je sasvim moguće da istovremeno budu i Ukrajinci (uži identitet) i Rusi (širi identitet). Sasvim je suprotna situacija na zapadu zemlje. U Lavovu se ukrajinstvo vezuje za ekstremne antiruske stavove, pa se tu deklarisanje za Ukrajinca shvata na drugačiji način.
REŠENJE U 12 TAČAKA
Kako bi se Ukrajina sačuvala, postojeća kriza prevazišla i napravio nekakav okvir za rešavanje razmirica i problema institucionalnim putem, potreban je niz složenih rešenja. Potrebna je suštinska decentralizacija. Sva rešenja koja bi ponudila kozmetičke promene ne bi mogla da zaustave rastakanje Ukrajine i lokalne sukobe. Na kraju krajeva, treba imati u vidu da su se dve istočne oblasti – Donjecka i Luganska – proglasile suverenim i da je sada potrebno napraviti širok kompromis prema njima kako bi se zadržale u sastavu Ukrajine. Zbog svega navedenog, rešenja za pojedine stvari treba tražiti i na prostoru bivše Jugoslavije, gde su primenjivani mnogi modeli u postkonfliktnom periodu. Kako bi Ukrajina, a posmatrano iz ugla „jugoslovenskih rešenja“ mogla da preživi, a da u budućnosti bude koliko-toliko stabilna država.
1. Neophodno je garantovati da Ukrajina ostaje suverena država, subjekat međunarodnog prava i članica svih međunarodnih organizacija u kojima je i do sada bila;
2. U nadležnosti centralnih organa vlasti ostaju: spoljni poslovi, kontrola državne granice, monetarna politika, fiskalna politika (delimično), spoljna trgovina, ljudska i manjinska prava, centralne službe bezbednosti i odbrane;
3. Kao centralni organi vlasti se konstituišu: Predsedništvo, Savet ministara, Skupština, Senat, Ustavni sud i drugostepeni sudovi;
4. Članovi Predsedništva se biraju na neposrednim izborima, a poželjno je da njihov broj bude paran (šest ili osam). Iz jedne federalne jedinice može biti izabran najviše jedan član Predsedništva. Republike imaju pravo na svog neposredno izabranog predstavnika, bez obzira na ostale rezultate izbora. Između izabranih članova Predsedništva bira se predsednik organa na period od dve godine;
5. Savet ministara je najviši organ izvršne vlasti u zemlji, a bira ga Skupština. Delokrug rada je definisan ustavnim nadležnostima. Iz jedne oblasti može biti izabran najviše jedan član Saveta ministara;
6. Skupština je donji dom parlamenta, a sačinjavaju je neposredno izabrani poslanici. Broj poslanika koji se biraju iz pojedinih okruga se određuje prema broju upisanih birača. Skupština je najviši zakonodavni organ u državi. Skupština donosi odluke tropetinskom većinom (koncept preuzet iz Distrikta Brčko) kako bi se sprečili majorizacija i česta preglasavanja;
7. Senat je gornji dom parlamenta i sačinjavaju ga po dva predstavnika iz svake oblasti, koje delegiraju skupštine federalnih jedinica. Senat je zadužen za nadgledanje unutrašnjih odnosa između centralnih i federalnih vlasti i uređenje odnosa između federalnih jedinica. Odluke se donose takođe tropetinskom većinom;
8. Postojeća podela na 24 oblasti se potvrđuje, a Kijev, koji je do sada imao poseban ustavni položaj kao glavni grad, postaje administrativno sedište u „neutralnom unutrašnjepolitičkom položaju“, i sopstvene interese može štititi preko institucija i predstavnika Kijevske oblasti. Oblasti postaju federalne jedinice;
9. Nadležnosti federalnih jedinica su vođenje: privrede, fiskalne politike (delimično), unutrašnjih poslova, prvostepenih sudova, poljoprivrede, razvoja, rudarstva, energetike, školstva, zdravstva, socijalnih pitanja, urbanizma, saobraćaja, unutrašnje trgovine, usluga, turizma, sporta, kulture, zaštite životne sredine, informisanja i ostalih poslova koje im dodele centralni organi vlasti;
10. Federalne jedinice obrazuju sopstvene organe vlasti: predsednika, skupštinu i vladu. Predsednik se bira neposredno i predstavlja federalnu jedinicu, skupština je najviši zakonodavni, a vlada izvršni organ vlasti. Svaka federalna jedinica reguliše pitanje organizacije lokalnih samouprava na način kako to sama odredi;
11. Najmanje četiri oblasti (federalne jedinice) mogu formirati republiku (konfederalnu jedinicu). Odluka o ujedinjavanju oblasti u republiku mora biti potvrđena na referendumu, podrškom od najmanje polovine plus jednog upisanog birača u svakoj pojedinačnoj oblasti. Republike imaju, pored svih nadležnosti koje su već imale federalne jedinice, još i pravo da otvaraju sopstvena trgovinska i kulturna predstavništva u inostranstvu, formiraju sopstvene službe bezbednosti (preuzimanje dela nadležnosti od centralnih službi bezbednosti), formiraju drugostepene sudove (prenose se nadležnosti sa centralnog nivoa), kao i da imaju svog predstavnika u predsedništvu zemlje;
12. Da bi se sprečila diskriminacija, na celoj teritoriji zemlje se proglašavaju oba jezika – ukrajinski i ruski za službene, a federalne i konfederalne vlasti mogu doneti odluku koji je jezik prvi, a koji drugi u službenoj upotrebi;
Bez suštinske decentralizacije, rok trjanja Ukrajine je ograničen, a sa postojećom strukturom u Kijevu, najverovatnije bi i u tom ograničenom trajanju bilo puno nestabilnosti i nesreće. Ovo je samo jedna od ideja u kom pravcu se može razmišljati kako bi se kriza prevazišla, a Ukrajina spasila.
(Fondsk)