Home / SPEKTAR / TRI OBROKA: SRPSKI SELJAK U EU ROPSTVU

TRI OBROKA: SRPSKI SELJAK U EU ROPSTVU

seljak farmer psenica njiva vrsidba

Narod koji nema svoju zemlju ne može se nazvati narodom. Još nas ne drži zemlja niti mi znamo držati nju. Zato uzmite svoju zemlju na dlanove i ne ispuštajte je nikada i ni za šta iz svojih ruku, jer ste sa tom grudom zemlje u svojoj ruci narod, a bez te grude, praznih šaka, samo skitnice među narodima.“ — Mile Medić, Zaveštanja Stefana Nemanje, Projekat Rastko

 

Srbija je u pregovorima sa Evrounijom stigla i do miraza, naše zemlje-očevine.

Zvaničnica Ministarstva poljoprivrede, Snežana Savčić Petrić, rekla je 16. aprila da se u oblasti poljoprivrede očekuje zahtevan posao utvrđivanja prelaznih perioda za usklađivanje, razvoj institucija (za prijem novca iz EU, a iz kojih je teže krasti) i pitanja poput proizvodnih kvota. Zvaničnica se nada i pregovorima o pravu na kupovinu poljoprivrednog zemljišta, mada je ta stvar za EU već gotova.

Zbog čega će biti teško sa poljoprivredom?

Poljoprivreda Srbije nalazi se već 80 godina u stalnoj i višestrukoj krizi – poverenja, strategije razvoja, agrarne politike, finansija, upravljanja, organizovanja, konkurentnosti, investiranja, tržišta … i drugim oblicima kriza.

Pošteni ljudi i vrsni stručnjaci govore da je rešenje u suštini jednostavno. Seljaku, u lancu od njive do trpeze, treba da ostane više novca u deobi sa skladištarima, nakupcima, prekupcima, prerađivačima, … Nadalje, država treba da gleda na selo kao pristojno i poželjno mesto za život, a ne samo kao mesto za rad. To bi sprečilo opasnu podelu nacije na građane i seljake.

Vlast Srbije nije htela da se meša u „tržišne“ odnose, već se dosetila da sve te krize prebaci na teret EU i Razvojne banke Nemačke. Ovi prihvataju da pomognu, ali uz garanciju da će jednog dana zemlja moći biti njihova.

Stoga ne čudi potpisivanje štetočinskog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, kojim se Srbija obavezala i da od 1. januara 2017. omogući strancima, pravnim i fizičkim licima, kupovinu srpskog poljoprivrednog zemljišta i ostalih nepokretnosti. U tu svrhu menjaće se Zakon o poljoprivrednom zemljištu gde piše da se poljoprivredno zemljište „ne može otuđivati“.

Glavni ideolog ove žurne veleizdaje sa pridruživanjem EU, pozivao se na „brzi priliv“ investicija i stručnosti. U Srbiji, on priprema mlade pravnike da sprovedu prevođenje zemlje u ruke međunarodnih finansijskih špekulanata, evropskih agrobiznis kompanija i domaćih varalica i gulikoža.

Finansijski špekulanti u doba kriza spasavaju veliki kapital kupujući zemlju kao najsigurnije i najvrednije dobro neophodno za život. Pri tome ne misle ništa proizvoditi, već eventualno promeniti namenu zemljišta, kako bi stekli još više profita gradnjom nekretnina.

Žalostan primer je Rumunija u kojoj je kupljeno mnogo zemljišta, a da se u nekim regionima ne koristi i do 36% istog. Što se tiče agrobiznis kompanija, ključna pitanja su šta će one proizvoditi, na koji način (ubrzanim srozavanjem plodnosti tla) i kome će prodavati proizvedeno. Neupitno je da niko iz EU neće subvencionisati poljoprivredu u Srbiji da bi Srbi imali jeftiniju hranu.

U ovakvim globalnim odnosima i uslovima u vezi sa proizvodnjom hrane, već osiromašeni srpski seljak ostaje jedini branilac naroda od gladi, jedini čuvar prehrambene sigurnosti i dobro načete nacionalne samostalnosti i sigurnosti.

Priprema sa umišljajem

Algoritam zločina je dobro razrađen. Kako nam je svojevremeno objasnio ekonomski ubica–pokajnik, prvo se vrši detaljan popis stanja u određenoj oblasti i državi–meti. Pod izgovorom da takav popis treba radi dobrog upravljanja i pružanja pomoći.

U Srbiji su posle 50 godina urađena čak dva popisa. Jedan su platile SAD, a drugi EU. Donaciju od 9 miliona evra podelilo je 240 srpskih „eksperata“ i napravilo „Strategiju razvoja poljoprivrede“ sa kojom niko u Srbiji nije zadovoljan, jer sadrži samo obilje statističkih podataka. Ali je sam „donator“ zadovoljan. Napraviće on već svoju strategiju.

Iako sela zahvataju 80% teritorije Srbije i 45% stanovništva, ovi ljudi i ovaj prostor su praktično bez zaštite i bez saveznika. Srpski seljaci nisu pripremljeni za lažnu tržišnu utakmicu u EU. Zašto lažnu? Pa zato što su domaće poljoprivredne subvencije višestruko niže od onih koje se dobijaju u EU.

Evropski farmeri, zahvaljujući pomoći svojih država, izvoze hranu siromašnim zemljama, po cenama koje su ispod nivoa troškova za njenu proizvodnju (damping cene). Taj „gubitak“ se nadoknađuje kada mali farmeri u siromašnim zemljama propadnu i postanu spremni da svoju zemlju prodaju po niskim cenama.

Ako je za utehu, EU je maćeha i sopstvenim tzv. sitnim seljacima. Česlav Adam Sjekjerski, poljski poslanik u Evropskom parlamentu i potpredsednik odbora za poljoprivredu u EP u svom izveštaju o „Budućnosti malih gazdinstava“ upozorava da nestanak malog seljaka znači i nestanak čitave jedne kulture življenja.

Inače, domaće poljoprivredne subvencije, nedovoljne i u večitom kašnjenju, ne prima skoro 90% poljoprivrednih gazdinstava od oko 770 hiljada koliko ih ukupno ima u Srbiji.

Odnos tržišnih snaga srpskog i EU poljoprivrednog proizvođača vidljiv je u činjenici da je, i pored otvorenosti tržišta EU za srpske poljoprivredne proizvode, ova pogodnost iskorišćena sa jedva 30%. Uočene su i druge slabosti: pad naših budžetskih prihoda od carina u milionskim evro iznosima i povećanje uvoza poljoprivrednih proizvoda iz EU.

Srbija povećava izvoz žitarica, a EU izvoz mesa. Praktično za EU samo obrađujemo zemlju, jer sama nema dovoljno plodne zemlje. Čitavih 45% poljoprivrednog zemljišta u EU nema dovoljan sadržaj organske materije, prema podacima iz 2006. godine. očiglednija u činjenici da je potrebno 150-500 godina da bi se prirodno oformio površinski sloj plodnog zemljišta debljine od samo 2,5 santimetra.

Nemamo razloga da se hvalimo suficitom u trgovini poljoprivrednim proizvodima sa EU. Znaju oni dobro šta rade. Izvoze hranu za čiju je proizvodnju potrebno 14 miliona hektara, a uvoze hranu za čiju je proizvodnju potrebno 49 miliona hektara. To znači da EU za svoje potrebe koristi 35 miliona hektara van svojih granica. Najviše plodne zemlje nedostaje Nemačkoj. Zbog toga se nije mogla suzdržati da ne pruži svoje kandže prema Ukrajini koja je treći svetski izvoznik kukuruza, sa 18,5 miliona tona godišnje, dok je izvoz od 10 miliona tona pšenice svrstava na šesto mesto u svetu.

Posledice državne nebrige o selu i potpune socijalne, političke, ekonomske i stručne degradacije seljaka su očigledne. Procena SANU je da će u narednih 15 do 20 godina nestati 1.200 sela koja će ostati bez stanovništva, što je gotovo četvrtina od sadašnjih 4.600 seoskih naselja. U 86 % sela se beleži pad broja stanovnika, u 706 naselja ima manje od 100 ljudi, dok u oko 200 sela nema više stanovništva. Oko 50.000 seoskih kuća je potpuno a 150.000 „privremeno“ napušteno.

Finansijski je siromašno 38% seoskog stanovništva. U Srbiji se obrađuje ukupno 3,356 miliona hektara zemljišta, a koliko se ne obrađuje, nije popisano. Do dva hektara poljoprivrednog zemljišta koristi 47% od ukupnog broja porodičnih gazdinstava. Scena propasti je izgrađena. Oni su prvi koji treba da nestanu za EU-ropsku Srbiju.

Da li će stranci kupovati zemlju u Srbiji?

Stranci već odavno kupuju srpsku zemlju i zemlju u Srbiji. Slovenija je odavno prodala strancima zemlju „izbrisanih“ Srba . U Hrvatskoj je takođe u toku masovna prodaja srpske imovine. U BiH je masovna prodaja srpske zemlje vehabijama a uz granicu sa Republikom Srpskom, gde Arapi kupuju zemlju od Srba koji ne mogu da ekonomski prežive u okruženju, ponajviše u Sarajevu, na Ilidži koja je bogata zelenilom i vodom.

U Srbiji je za početak oteto 15% teritorije (Kosovo i Metohija) i podeljeno Albancima, a po ideji Austrougarske od pre 101 godine. Istovremeno Austrija masovno deli državljanstvo Srbima i ostalim građanima Srbije. Imovina tih ljudi je na neki način austrijska imovina. Nemci nameravaju da traži povraćaj imovine folksdojčera. Još je Bizmark tvrdio da su Srbi samosvestan narod i kao takav ne sme biti uz Dunav. Možda danas Srbi i nisu isti kao u doba Bizmarka, ali Nemci jesu.

Masovno se prodaju kuće Albancima na pravcu KiM – Niš i oko Niša. Da ironija bude veća, u tome im pomažu Srbi proterani sa Kosova koje je Srbija zaboravila da zbrine.

Što se tiče cena zemljišta, za buduće kupce je ona bagatelna. Dok je najkvalitetnija zemlja u Vojvodini 5.000 evra po hektaru, takva je u EU 50.000 evra po hektaru. U Danskoj, koja ponajviše sluša svoga seljaka, cena je i do 70.000 evra po hektaru.

Inače, stranci su ne čekajući 2017-tu došli u posed zemlje u Srbiji i kupovinom kapitala preduzeća u stečaju (a ne preduzeća), kao i pravljenjem zajedničkih firmi sa domaćim biznismenima. Koliko je do sada otuđeno zemljišta, država krije kao guja noge.

Dok ne stigne udarni talas rasprodaje, država i štampa šire laži, dezinformacije i snove o tuđim fondovima. Na udaru će biti tzv. sitni seljaci, zadruge i preduzeća koja imaju zemljište.

Kolika je globalna trka za zemljištem govori i podatak da se pojavio izraz „grabež zemljišta“ (eng. land grab). U tom grabežu učestvuju multinacionalne korporacije, komercijalne i investicione banke, penzijski fondovi, državne agencije. Ako se ne može kupiti, zemljište se uzima u dugoročan zakup od čak 100 godina tako da je posle tog roka neupotrebljivo. Poljoprivredna proizvodnja se odvija za globalno tržište, a ne za potrebe lokalnog siromašnog stanovništva za hranom.

Zato je glad najčešća tamo gde je priroda darežljiva. U poslednjih desetak godina bogate zemlje su kupile ili dugoročno zakupile u zemljama Afrike, Azije i Južne Amerike oko 230 miliona hektara obradivog zemljišta po bagatelnim cenama. Proces se ubrzava. Prema procenama firme Land Deal Politics Initiative otimačina je došla do nivoa od 80 miliona hektara godišnje.

Ima li spasa?

Ima. Srbija da što pre odbaci Sporazum o pridruživanju sa EU i udruži se sa onim ko ima mnogo više zemljišta od cele EU, kome ne treba otimanje tuđeg i koji svoju sreću ne gradi na nesreći drugog. A Srbi – građani i seljaci – da ispune Zaveštanje.

U protivnom, srbijanski režim mora imati stalno na umu reči Lava Trockog: „Svako društvo od revolucije deli samo tri obroka.“

Časlav Kuzmanović

(Fondsk)

Check Also

OTAC MI JE UBRIZGAO ŠPRIC KRVI ZARAŽENE HIV-om: IMAM SIDU, A SAD SAM SAZNAO I ZAŠTO JE TO URADIO.. (VIDEO)

Kada je otac Brajana Džeksona ubrizgao svom sinu špric pun krvi zaražene sidom, nadao se …