Zapisi Engleza i Nemaca o Srbima iz 1918-te: Dva su činioca, bila od odlučujućeg značaja u pobedama srpske vojske!
Srbi bezgranično veruju u svoju sposobnost da se takmiče sa dostignućima najmoćnijih nacija sveta
Neprijatelji su platili svoj danak glavnim odlikama Srba. “Dva su činioca, po mom mišljenju, bila od odlučujućeg značaja u pobedama srpske vojske”, piše dopisnik Frankfurter cajtunga, “univerzalno patriotsko ushićenje i fizička snaga srpskih vojnika. Svedoci patriotskog ushićenja su svi oni primeri samožrtvovanja, oni koji su dali svoje porodice i svu svoju imovinu i stavili se na raspolaganje svojoj domovini.”
Ne treba dokazivati patriotizam i odanost vojske koja je prošla kroz ono kroz šta je srpska vojska prošla. Ali dopustite mi da dam narednu ilustraciju duha koji nadahnjuje seoske žene. Mora da je spartanska majka i kćer herojskog soja ona koja je ovako pisala svome sinu, seljaku, zatvoreniku u Austriji.
“Pretpostavljam, ako si zatvoren, to je zato što si bio ranjen i nisi mogao da se braniš. Ali, ako su te uhvatili a nisi ranjen, ne vraćaj se kući, sine moj. Oskrnavio bi selo koje je na oltar domovine položilo osamdeset tri heroja, bez sto dvadeset onih koji su pozvani u vojsku. Tvoj brat Milan pao je na Rudniku. Bio bi srećan kada bi mogao da vidi svog starog kralja kako puca iz puške na frontu.”
Srbi bezgranično veruju u svoju sposobnost da se takmiče sa dostignućima najmoćnijih nacija sveta. Možda je istina da su pre nedavne katastrofe i užasnih gubitaka neki među njima potcenili korake koje još moraju da preduzmu kako bi postali “velika, moderna nacija”. Ali, ukoliko su šire iskustvo i umanjenje njihovog broja učinili da na budućnost gledaju trezvenije, oni ni u kom slučaju nisu umanjili svoje nacionalne aspiracije.
Znajući da će, kao i u prošlosti, morati da se za neko vreme posle uspostavljanja mira oslone na podršku svojih saveznika, oni ipak gledaju napred, u dan kada će politički i finansijski biti nezavisni.
(…) I poslednje pitanje. Da li će se Srbi ikada oporaviti od pustošenja koje ih je zadesilo? Hiljade i hiljade ljudi malog naroda, i muškaraca i žena, nestalo je. Među onima koji su hrabri, ali žalostivi ostali na slobodi, i među onima koji su po zatvorima, duh mnogih mogao bi biti slomljen pre nego što kucne čas slobode. Biće, bez sumnje, teško podići nacionalni život.
Da li će umorni ratni heroji koji su preživeli sve ćudi sudbine, koji su živeli asketski tokom dugih godina nesigurnosti, pobeda i nesreće, da li će oni biti u stanju da povrate gotovo zaboravljenu veštinu mira?
Oni koji poznaju srpskog seljaka, kičmu nacije, ne sumnjaju u njegovu sposobnost da povrati “godine koje su pojeli skakavci”. A i duh obrazovane klase, koji je predvodio srpsko osvešćenje tokom decenije pre rata, nije umro. “Onaj koji je otrgnuo svoj život od smrti obavezan je da ga provede u radu”, piše M. Prodanović.
Za dugi niz godina, Srbija ne sme imati beskorisnih muškaraca, niti protraćenih dana. Takav će, verujem, biti srpski duh.
Ako je uopšte moguće da jedna nacija kupuje svoje jedinstvo i svoju slobodu krvlju i suzama, Srbi su tu cenu platili. Oni se petsto godina nisu pomirili sa ropstvom, već su se opirali, neprestano prema svetlosti. Sažaljevati ih, bila bi to uvreda. Verovali su u nas do kraja i prihvatili da je bolje da izgube sve nego da se predaju. Bolje je da se zapitamo kako se desilo da budu prepušteni sudbini i da razjasnimo hoće li zbog odsustva saosećanja i pomoći Velike Britanije propasti njihova težnja za nacionalnom slobodom.
Beleška o autoru: Robert Lafan (1897-1972) je britanski istoričar, pravnik i diplomata. Radio je, između ostalog, u Britanskom poslanstvu u Beogradu, a u Kembridžu je dugi niz godina bio kapelan Kraljičinog koledža. Posle Drugog svetskog rata, kao izvanredan poznavalac međunarodnog prava, bio je član jugoslovensko-italijanske komisije za utvrđivanje granica.
R. G. D. Lafan: The Serbs: The Guardians of the Gate, Oxford, The Clarendon Press, 1918. (Prevod sa engleskog Sanja Ćosić). Preuzeto iz knjige Ratomira Damjanovića Raspeće Srbije, Itaka, Beograd, 2014.
(Standard)