Čovek koji je doktorirao funkcionere i političare, evo šta kaže..- BRUTALNO ISKRENI LANE GUTOVIĆ

Milan – Lane Gutović ima onaj talenat za koji kažu da je esencija svakog komičara, od Bastera Kitona i Čarlija Čaplina naovamo
500

Ozbiljnoga lica, često melanholičnog, naoko nezainteresovano, izaziva erupcije, male i velike praskove smeha s druge strane ekrana, a u poslednje vreme najčešće sala.

 

Ovih dana, dok se uveliko krčka njegov premijerni nastup u tok-šouu Ivana Ivanovića, obilazi Srbiju sa predstavom “Ukrađena ličnos’”, pozorišnim nastavkom sage o Srećku Šojiću, lika sa kojim je pre koju godinu abdicirao iz TV serije “Bela lađa” nakon nesporazuma oko honorara sa RTS-om.

Šojić se u novom komadu žali Evropskoj uniji, piše joj sitno pismo i traži odštetu za ukradenu ličnost, usput se nudeći za predsedničkog kandidata i zauzvrat obećavajući sve jer njega to ne košta – ništa. Koliko se, živeći u Srbiji ovih dana, i sami pomalo osećate kao “ukrađena ličnos’”?

– Živimo u vremenu u kome je kriza identiteta normalna. Oni koji nemaju svoj identitet služe se tuđim, pa ako se jednoga dana dokopaju svoga identiteta, u redu je, a ako ne, žive i dalje sa tuđim.

Identitet je postao nešto kao nastrešnica stanice tramvaja. Svako ima pravo da se tu skloni. Gužvanjac u kome džeparoši marišu šta stignu, pa i identitete. Nema toga kome bar deo ličnosti nije “ukrađen”.

Kada se osamdesetih pojavio na filmu (“Tesna koža”), lik Srećka Šojića bio je vesela karikatura sistema socijalističkog samoupravljanja. Koliko je on danas tragičan karakter, imajući u vidu da ga realnost u nekim stvarima debelo pretiče, a benigne osmehe zamenjuju kiseli?

– On je i onda bio tragična slika društva, ali bio je “izlečiv” jer su se njegovi lopovski poduhvati odnosili samo na jedno preduzeće. Danas je taj lik postao univerzalan tip privrednika i političara.

Ovaj podatak ne znači da je on napredovao. On je samo “mutirao” kao svaki virus i prilagodio se sredini koja je postala za njega idealna.

Sredina idealna za njega, prestala je da bude podnošljiva za drugi životni koncept. Zato deca beže od nas i zato se pamet povlači.

A taj “kiseli osmeh” koji pominjete imaju “ljudi od gume” kada ih uvežu u čvor a oni se osmehom prave da im nije ništa.

Mada sam tu onomatopeju osmeha prepoznavao i na svinjskoj glavi kada je izvade iz rerne.

Putujući po Srbiji, družeći se sa ljudima, kakav utisak stičete: Da li smo se i koliko promenili, koje osećanje dominira, ima li u tom smislu razlike između Beograda i unutrašnjosti?

– Putujem po Srbiji, ali ne družim se sa ljudima. To mi pomaže da bolje vidim muke i nemaštinu koju bih verovatno druženjem propustio. Očaj i beznađe provincije, sem adrese i poštanskog broja, nema razliku od velegradskog očaja.

Šta je najveći uzrok tog očaja, finansijska ili duhovna beda? Možda istorijske okolnosti, porazi u ratu, propuštene prilike za istinske promene…

– Ubilo nas je jurenje za prividima.

Osećanje nemoći da sebi pomogneš, jer se uzročnik tvoje bede ne vidi, učini da postaneš nemoćan. Kad se građanin pojavi bilo gde da se žali na bilo šta, nigde ne razgovara sa vlasnikom ili sa direktno odgovornim.

Uvek se istresa na nekog predstavnika koji je potpuno nevin.

Vraćaš se kući i znaš da si se istresao na čoveka koji je samo zaposlen kod nekoga koji je nedodirljiv, kao što si možda kod istog tog zaposlen i ti. Taj osećaj potpune nemoći ljude baca u očaj.

Zbog toga na izborima broj posmatrača raste, a broj glasača opada. Osećanje da se boriš sa nevidljivim i nepostojećim a svuda prisutnim oduzima ti snagu.

Za nas kažu da smo narod koji ima duha, jesu li loša vremena pojela tu kolektivnu vrlinu?

– Loša vremena su tek pred nama. Skupštinski prenosi to nagoveštavaju i kažu da sam u pravu. Ako teškoće i muke proizvode duh ovoga naroda, imaćemo veliku proizvodnju.

Sve ovo govorim apstrahujući dnevnik, koji nagoveštava napredak. Ali… Preturili smo toliko toga preko glave, pa ćemo valjda i napredak.

Premijer je nekoliko puta naglasio da bismo, kao narod, trebalo da menjamo karakter, da usvojimo nešto od tog protestantskog duha i etike. Mislite li da je to ono što nam fali?

– Alfred Žari, pisac komično-ironične predstave “Kralj Ibi”, liku kralja koga je igrao Zoran Radmilović dao je tekst u kome kralj Ibi kaže da bi trebalo promeniti narod jer pruža otpor i nije usklađen sa njegovim projektima.

Ako je naš premijer to isto sada 2016. rekao, smatram da se pišući “Kralja Ibija” Alfred Žari 1896. nepotrebno istrčavao, a mi se tome ishitreno kikotali dok je Zoran bio živ, umesto da se tome kikoćemo danas.

(ekspres.net)

Close
Podržite nas
Lajkujte našu FB stranicu!