Đuza Stojiljković: Svi smo mi mali ljudi, samo budala može umisliti da je ne znam kako velik i važan!

Ničemu ne treba pridavati previše značaja, pa ni sebi – reči su Vlastimira – Đuze Stojiljkovića, žive legende našeg glumišta.

Najviše su mi odgovarale uloge gubitnika. Možda zato što nisam od onih koji se trse i busaju.

Statistika kaže da ima preko 200 uloga a on sam ih, veli, odavno ne broji. Iako je u penziji igra punom parom… Prošle su decenije od kako nam je otpevao “Devojko mala”, a mi je zdušno pevamo i danas…

Vlastimir – Đuza Stojiljković, živa legenda ovdašnjeg glumišta, kome, oni koji ga lično poznaju, uz glumačke neizostavno dodaju najveće ljudske kvalitete. I tako diskretnu a neverovatno snažnu duhovitost. Dobio je čitav niz nagrada među kojima su i one za životno delo, a kada je dobio “Joakima Vujića” u za njega karakterističnom maniru kazao je: ”Bogami, odavno su krenuli s tim ‘za životno delo’, vidim merače oni mene da me pošalju… tamo… pa kažem, čekaj, polako… stani malo.”

SVE KAO TREN

Nagrade su, kaže, dragocena potvrda čoveku da je vredelo ono što je radio, a na pitanje koje su mu uloge najviše ležale kazao je: ”Mislim, gubitnici. Ne znam zašto. Možda zato što nisam od onih koji se trse i busaju. Pitaju me ponekad kako glumački braniti takozvane male ljude. A ja mislim – svi smo mi mali ljudi, samo budala može umisliti da je ne znam kako velik i važan. Ničemu u životu nije dobro pridavati previše značaja, pa ni sebi, odnosno pre svega ne sebi.”

Bez emocija nema glume

Po njegovim rečima najteže je glumiti u pozorištu.
„Treba da si potpuno iznutra primiren, očišćen kako bi ta neka nit u tebi zavibrirala punom snagom kad kročiš na scenu udahnjujući život nekom imenu, biću, nekoj sudbini. Bez toga nema emocija, a bez emocija ne vredi mnogo tekst izgovoren sa scene.“

Kad se osvrne iza sebe, na sve što je uradio, šta se zbivalo, godine koje su se nanizale, veli: ”Kao da je sve to proletelo u trenu. Satisfakcija mi je da sam uradio sve što sam uradio bez unapred sračunatih namera, bez kalkulacija. Mislim da glumci imaju tu povlasticu da mogu s godinama dobijati na kvalitetu, a ja sam imao sreću da uvek igram svoje doba.”

ULOGE

Jedna od uloga koja će svakako ostati upamćena kako po umetničkim dometima tako i po duhovitostima koje su se oko ili povodom nje zbivale je u predstavi “Otac na službenom putu” (A.Sidran/O.Frljić) Ateljea 212. Kada je pre par godina dobio tu ulogu šaleći se na svoj račun, kazao je: ”Ja mislio treba im dobar glumac a njima treba mator čovek… Da igra dete. A onda, onako usput, kažem; dobro, postoji i to da čovek u starosti podetinji. No, bez šale ‘Otac na službenom putu’ Olivera Frljića je dobro smišljena, dobro rađena predstava… Dok smo radili pita me Frljić, odličan reditelj, pamtim li čuveni Informbiro, ta vremena… A jesu bila pasja.”

Publiku je osvojio već svojim prvim pojavljivanjima; na sceni Beogradskog dramskog 1951. godine, na filmu 1957. gde je debitovao u “Tuđoj zemlji” Jožea Galea, veliku popularnost stekao je s filmom “Ljubav i moda” i s pesmom “Devojko mala”… Početkom sedamdesetih kao Rođa Petrović s “Pozorištem u kući” preko malih ekrana ušao je u gotovo sve domove da bi i do danas po toj ulozi ostao upamćen. U međuvremenu, a i potom, nizale su se uistinu brojne role za pamćenje a i nagrade.

Kada je dobio najprestižnije glumačko priznanje “Dobričin prsten” kaže dobio je i aritimiju i imao tremu kakvu “nikada, ni pred premijeru nije imao”, a kad mu je uručivana Nagrada grada Beograda za ulogu u predstavi “Elijahova stolica” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, rekao je: “Mene je Beograd podržao, pomogao mi je… pomogao da se oslobodim provincije u sebi”.

ANEGDOTE

Ne slažem se s tim da je gluma reproduktivna umetnost.
To jednostavno nije tačno. Glumac je svoj instrument

Za Vlastimira – Đuzu Stojiljkovića vezane su i brojne duhovite situacije. Među onima koje su se odigrale u legendarnom Ateljeovom bifeu je i sledeća: Jednog dana Feliks Pašić donese u bife print strana “Blic Newsa” sa intervjuom Đuze Stojiljkovića a u naslovu stoji: ”Za državu ne bih poginuo ali za p… – da“. “Uhhh… Ma to je bio štos koji su smislili Muci Draškić i Feliks Pašić. Eto, nijednog više nema… Kako su samo to vešto spakovali. Svi su se, iskreno, čudili i iščuđavali. Feliks je doneo jedan primerak intervjua sa tim naslovom koji su mu valjda, tamo u redakciji uradili i to je izgledalo potpuno uverljivo. Jedino što je postojao samo jedan primerak. Al’ na to niko nije obraćao pažnju. Naleteo je ‘na minu’ čak i veliki mangup Gaga Nikolić. Savio se od smeha, rekao mi da nisam normalan i pitao me jesam li bio cirke. Kažem, nisam, nisam, bre, bio cirke… Ma bilo smeha kol’ko ‘oćeš a i potrajalo je dok se ustanovilo da je to samo jedan primerak za internu upotrebu u tačno određene svrhe na moj račun.”

(Tatjana Nježić, Blic)