Lazar Ristovski: Danas se, nažalost, imitira ljubav između muškarca i žene, ljubav prema domovini i prema prijateljima!

Početkom oktobra prošle godine reditelj i scenarist Miloš Radović započeo je snimanje novog filma „Tajna o mašinovođama“, u produkciji kuće „Zilion film“ Lazara Ristovskog, koji uz Mirjanu Joković i Jasnu Đuričić čini glavni deo glumačke ekipe.

Prve klape „pale“ su na beogradskoj železničkoj stanici, snimanje je trajalo nekoliko dana i nastavlja se tokom zime, a završetak projekta planiran je za proleće. Po rečima Ristovskog, u vremenu u kome je sve manje emocija, a sve više imitiranja ljubavi, važno je videti priču koja nas podseća na važnost ljudskosti, dobrote i topline, i to je ono najuzbidljivije u novom Radovićevom filmu, u kome igra lik mašinovođe:

– Danas se, nažalost, imitira i ljubav između muškarca i žene po ugledu na televizijske novele. U skupštinskim klupama imitira se ljubav prema domovini, u međuljudskim odnosima imitira se ljubav prema prijateljima… A ovaj film je istinska, melodramska, duhovita i ljudska saga o ljubavi. O čoveku koji se nalazi na čelu vagona, koji se bavi teškim i usamljeničkim zanimanjem mašinovođe. To je priča o ljubavi oca i sina – o Simi, kome Ilija nije rođeni otac, i Iliji, kome Sima nije rođeni sin. Oni su se slučajno sreli na železničkoj pruzi i nastavili život zajedno…

* Radović na „pokretne slike“ ovog puta stavlja pomalo biografsku priču – njegov deda bio je mašinovođa. Postoji li u ovom filmu nešto što se možda „kopča“ i sa vama lično?

– Milošev deda je pred sam Drugi svetski rat dovezao lokomotivu iz Belgije za potrebe kraljevske železinice. A, pruga je mitsko mesto i u životu i u literaturi, pogotovu na filmu, i već sama ta činjenica daje dobar okvir za priču. Lično, i kod mene železnica ima važno mesto u životu – moj otac, kao i Milošev deda, bio je železničar, i radnja mog prvog rediteljskog filma „Belo odelo“ događa se u vozu. Železničke stanice i pruge su i romantična, i tragična mesta. Tu se dešavaju i susreti, i rastanci, i ljubavi, i tragedije… Ilija je usamljenik, ali jednog dana u njegov život ulazi mali Sima, i on u svojoj nezgrapnosti i nemušnosti da pokaže ljubavi ipak „plete“ pravu i lepu melodramu o susretu dva bića koja nikoga više nemaju na svetu, osim sebe same….

* Naslov „Tajna o mašinovođama“ spontano „vuče“ na zanimanje koje se smatra radničkim. Da li mašinovođe u sociološkom ili ideološkom smislu pripadaju radničkoj klasi?

– Nekada su mašinovođe bile gospoda, koja „teraju“ voz u uniformi i belim rukavicama, i nisu imali tretman kao radnici. Danas je to drugačije, kao što se i sve ostalo promenilo. I u sociološkom i u ideološkom smislu oni su sada marginalizovani, to su ljudi sa ogromnom odgovornošću, koji posao obavljaju za malu platu i bez belih rukavica. Izgubili su onaj spoljni sjaj koji su imali, ali i dalje se drže uspravno, dostojanstveno, i dalje su majstori svog posla. Mašinovođe jesu elita među železničarima, ali je taj „status“ pretežak – skoro svi imaju „na duši“ nekoga ko je zaspao na pruzi, ko je skočio pod točkove da bi sebi „skratio“ muke, nekoga ko se zaglavio na pružnom prelazu…

ROMANTIČNA TRAGEDIJA* Miša Radović najavio je ovaj film u žanrovskom smislu kao romantičnu tragediju. Čini se da ovaj žanr više postoji u životu nego na filmu, i šta je, zapravo, romantična tragedija? – Miloš je scenarista i reditelj sa osobenim smislom za melodramu i humor, što dokazuju i njegovi prethodni filmovi, „Mali svet“ i „Pad u raj“. On je svetla tačka u kinematografiji Srbije, šteta što nije radio više, jer je prosto drugačiji reditelj od mnogih drugih. Po meni, „Mašinovođe“ će možda pre biti romantična komedija, nego romantična tragedija, zato što je Miloš kao pisac više oslonjen na komediju nego na tragediju. Humor koji emituje je inteligentno ispoljavanje emocija. On stvara likove veoma tananim i osetljivim rukopisom, a režira lako, bez nasilničkih intervencija u kadru i u dramaturgiji. Njegove rečenice su poslastica za glumce, zato se veoma radujem ovoj saradnji, i kao glumac i kao producent.

* Koliko je danas teško zadržati dostojanstvo svoje profesije?

– Danas dostojanstva više nema, i dostojanstvo se samo glumi. Nemoguće je zadržati dostojanstvo u društvu koje je izgubilo sve parametre kojima se mere moral i etika. Dostojanstvo se čuva samo za po kući. Imati dostojanstvo u današnjoj Srbiji, znači biti spreman da pogineš svakoga dana od nekoga ko se naljutio u saobraćaju, i ko će izvaditi pištolj da te ubije samo zbog toga što si mu trubio. Dostojanstvo profesije se ne može sačuvati kada ne postoje profesionalni uslovi za njeno obavljanje. Ako govorimo o kulturi, naše dostojanstvo treba da čuvaju zakoni kojima se regulišu odnosi u kulturi, i ustanove kulture, kao najvažnije institucije. A kako zakoni štite kulturu, vidimo i sami.

* I vaš rediteljski film „Beli lavovi“ govori o ljudima koji su majstori svog posla, radnici, ali oni ili nestaju, ili se „mutirajući“ prilagođavaju novim okolnostima?

– Radnička klasa i ne treba da opstaje u svom izvornom smislu – ona će morati da prati razvoj društva i civilizacije u celini, i da se u tim okvirima bori za svoja prava i svoje mesto. A u jednoj uređenoj i bogatoj državi i radnicima će biti dobro, neće imati potrebu da se stalno bore sa nekim za svoje pozicije i da štrajkuju. Uvek sam na strani radničke klase, mislim da sam joj se „odužio“ na najbolji mogući način – u filmu „Beli lavovi“ odrepovao sam „Radnički rep“, koji je postao radnička himna. Koriste ga štrajkači na svojim skupovima, mada ga nijedna televizija ne emituje, jer ne sme. „Radnički rep“ je poziv na revoluciju, a kome je revolucija danas potrebna? Nikome, osim radnicima.

* Film „Novembarski čovek“, u kome ste deo glumačke ekipe koju predvodi Pirs Brosnan, doživeo je svetsku premijeru. Da li je Holivud blizu nas, ili je negde ipak daleko?

– Zašto je Holivud došao kod nas? Zato da za male pare dobije isti kvalitet za koji tamo plaća deset ili sto puta više. Mi smo najamna radna snaga – igrao sam u tom filmu za srpske honorare, a dobili su od mene holivudski kvalitet, i još malo više. U pitanju je interes, a ne ljubav. U tom odnosu mi moramo sebe više da cenimo, i da počnemo da postavljamo svoje uslove. Neka holivudski projekti dođu, neka im država i otpiše deo para koje su potrošili u Srbiji, ali i srpska kinematografija od toga mora da ima makar pet odsto sredstava, koja bi se ulagala u proizvodnju naših filmova.

* Po čemu ćete pamtiti 2014. godinu?

– Pamtiću je kao i svi – po dobrim i po lošim stvarima. Naslušali smo se i nagledali u 2014. prevara, lopovluka, tragedija, ubistava, silovanja, hapšenja, pretnji, govora mržnje… Novine su više pisale o životu starleta i njihovom donjem vešu, nego o uspehu naših sportista, naučnika, umetnika. Profitirala je samo „žuta“ štampa i njeni glavni urednici, čije su naslovne strane skandalozne i vulgarne, da vulgarnije ne mogu biti. Političari su definitivno rasterali sve oko sebe, sve je manje medijskog prostora za druga važna zanimanja, i mislim da bi trebalo pokrenuti novine u kojima bi se objavljivale samo dobre, lepe i pozitivne stvari.

(Večernje novosti)