Radoš Bajić u intervjuu: Nikad ne bih bio u Vučićevoj koži!

Dok Albanci otvoreno posežu za ratom da ostvare svoje ciljeve, nama Srbima ostaje samo da rečima, pameću, razumom i dijalogom sačuvamo i teritorije i nacionalno dostojanstvo. Jer sve ratove smo već izgubili.

Od jeseni se Radoš Bajić ponovo vraća na male ekrane, sa serijom „Psi laju, vetar nosi“. Na razgovor s našim proslavljenim režiserom, scenaristom i glumcem stigli smo u zakazano vreme, a ispred nas kao da nije bio Radoš, već lično Marlon Brando, odnosno Don Vito Korleone iz „Kuma“.

Nisam vas prepoznao. Zašto ste promenili lični opis?
– Niste jedini. Pre neki dan, kad je video fotografiju iz serije „Psi laju, vetar nosi“, nije me prepoznao ni rođeni otac (smeh). Opirao sam se, ali je moja ćerka Jelena Bajić Jočić, koja potpisuje režiju, insistirala da budem u podeli. Istini za volju, i ljudi sa RTS su tražili da nešto igram, jer posle „Selo gori…“ veruju da je to dobitna kombinacija.

Nakon uspeha koji ste postigli svojim serijama, mnogi bi pomislili da ste vi na RTS zaduženi za takozvane kapitalne i velike teme. Kako to da vama nije ponuđena serija o „Nemanjićima“?

– Nije i u tome ne vidim ništa loše. Posle gorkog i teškog iskustva koje sam imao sa ukidanjem projekta „Ravna gora“, rekao sam da će me praviti od blata kad su u pitanju velike i nacionalne teme. Tada umalo nisam izgoreo kao komarac na sijalici od sto sveća. Moja odluka je bila i ostala do danas da se nadalje kao autor isključivo bavim malim temama i običnim ljudima – jer mi kao društvo, država i narod nemamo ni daha, ni kapaciteta, ni volje, ni svesti, pa ni sredstava za kapitalne projekte.

Znači li to da će „Nemanjići“ propasti?
– Ne. Ja im to ne želim. To je krucijalni projekat Javnog servisa, radujem mu se i snažno ga podržavam. Svim ljudima koji čine okosnicu tog tima na početku snimanja poslao sam iskrenu čestitku s najlepšim željama.

Da li je vama neko čestitao kad ste krenuli sa snimanjem novog projekta?
– Ne. Međutim, nikom ne zameram. Valjda ljudi nemaju vremena.

Ko je Don Gladiola, koga igrate u vašoj novoj TV seriji?
– Gladiola je zapravo Stojke, najstariji brat u porodici Stavrić, koja se pre više od 30 godina iz Gnjilana, s Kosova, preselila na obode Beograda. On je naizgled najuspešniji od četvoro braće koja su s majkom, Baka Nanom, koju igra fenomenalna Mira Banjac, u potrazi za boljim životom došli na ivicu ambisa u kojem ključa veliki grad, koji nam je svima dom i utočište. Gladiola je paradigma luzera i propalog biznismena današnjice, koji drži radnju za parastose na groblju Orlovača, a zapravo je kapo a la Korleone svojoj braći, koja tumaraju i muvaju pokušavajući da prežive, pritom trgujući svim i svačim i prodajući maglu.

Hoćemo li u vašoj novoj seriji prepoznati neke ljude s javne scene, političare ili žestoke momke?

– Suština uspeha svakog projekta leži u tome – koliko se ljudi propozna u njemu i na taj način konektuje u priču. Naša serija je po žanru eksplicitna komedija, ali se događa danas i komunicira s mnogim otvorenim temama koje karakterišu naš savremeni trenutak. Uz činjenicu da pre svega hoćemo da se poigramo našim naravima, socijalnim razlikama i karakterima, mi pre svega želimo da relaksiramo i nasmejemo gledalište. Tako da su „Psi laju…“ prevashodno humoristička serija.

Kojim temama se bavite u seriji?
– Kao što sam već rekao, na obode našeg glavnog grada – uslovljeno različitim migracionim razlozima, socijalnim potrebama, potragom za boljim životom, trbuhom za kruhom – nasukalo se više stotina hiljada ljudi. Procena je da ih ima preko 600.000, dakle, cela jedna Crna Gora. Oni žive kako mogu i moraju, kako su se snašli i nikli u novom ekonomskom i društvenom ambijentu – u Ostružnici, Straževici, Resniku, Rakovici, Kaluđerici, Ovči, Borči, Besnom Foku. I svakog dana, oni se bude sa jednim jedinim pitanjem – kako da prežive. Takvi kakvi su ulaze u krvotok Beograda u potrazi za hlebom i šansama da urede sopstveni život.

Potvrdili ste da ste neprikosnoveni majstor za seosku sredinu i priču. Da li strahujete od promene ambijenta? „Psi…“ su ipak urbana priča?
– Ne, ne strahujem, jer veoma dobro poznajem dušu i mentalni sklop malih ljudi koji su junaci moje nove serije. Pored toga, veoma dugo radim ovaj posao – da sam luk sadio toliko dugo, nešto bih naučio. Za posao autora, scenariste i kreatora jednog projekta, pored talenta, potreban je i zanat. A ja mislim da sam ga odlično naučio i savladao.

Rediteljsku palicu ste ustupili ćerki Jeleni?
– Ona je kao rediteljka veoma uspešno debitovala sjajnim filmom „Led“, koji je nagrađivan na mnogim festivalima u zemlji i svetu. Jelena je, uz Nedeljka i Peđu, bila moj najbliži pomoćnik i saradnik u projektima koje smo radili poslednjih deset godina. Uz činjenicu da smo nas dvoje u filmu „Led“ pokazali da smo dobar koautorski tandem, meni je bilo veoma zanimljivo da prepustim Jeleni da ona svojim senzibilitetom pročita i da tumačenje mog novog dramskog teksta.

Da li očekujete da serija „Psi laju…“ bude gledanija od „Selo gori…“?
– Nisam time opterećen, mada znam da će gledaoci tražiti dlaku u jajetu – i porediti. Bojim se da je gledanost serije „Selo gori…“ sa šerom 72,6 i rejtingom 40 danas nedostižna. Ali sam uveren da će „Psi…“ biti veoma gledani.

Serijom „Selo gori“ proučili ste srpsko selo, koje izumire, ali malo šta se promenilo u tom pogledu. Može li sedma umetnost danas uticati na svest ljudi?
– Mislim da može, ali je mala vajda od toga. Sav šnjur ide političarima. Oni vedre i oblače. Bez obzira na to što najveći broj njih kad siđe s vlasti biva zaboravljen, u svakom konkretnom trenutku oni su ti koji najvitalnije i, rekao bih, najbrutalnije utiču na život ljudi i društvenu zajednicu u celini. Film, a pogotovu televizija je danas moćno sredstvo, ali nažalost, mi smo potpuno marginalizovani. Samo naizgled imamo nekakav harizmatični značaj za okruženje i za nacionalnu celokupnost – inače smo veoma malo cenjeni i skrajnuti.

Tema ove nedelje je Kosovo, odnosno njegovo pripajanje Albaniji, kao i pad kosovske vlade.
– Nažalost, mislim da je voz davno prošao. Ne treba biti ekspert za strateška geopolitička pitanja da bi čovek shvatio da sedimo na buretu baruta. Pored činjenice, ogoljenog fakta o kojem se šuška decenijama, od Prizrenske lige do danas, da je velika Albanija realnost, mi imamo i sijaset drugih nerešenih pitanja koja tinjaju i prete da zapale vatru na celom Balkanu. Sem ako se Amerikanci i Rusi drugačije ne dogovore.

Kako biste vi rešili probleme u južnoj srpskoj pokrajini?
– Nije u pitanju samo južna srpska pokrajina, koja, nažalost, više i nije srpska. Kako je srpska kad premijer naše države mora da traži dozvolu od Prištine da poseti Leposavić, u kojem živi 90 odsto Srba? Tu je Bosna, Makedonija i još uvek srpska Preševska dolina, u kojoj Albanci slobodno mašu zastavama s dvoglavim orlom i izjašnjavaju se da njima nije premijer Vučić, nego Edi Rama. Strašno je to što se ponovo moramo navikavati na strah od budućnosti, na neizvesnost i mogući rat, kojem neki svesrdno duvaju u jedra.

Niste odgovorili šta nam valja činiti?
– Dok se čini da je albansko ujedinjenje zasad samo retorička egzibicija, uveliko se zvecka oružjem. Po oprobanom modelu stvara se globalni međunarodni ambijent u kojem će se odigrati završna predstava, koju udruženo i užurbano pripremaju svi šiptarski lideri, u Albaniji, na Kosovu i u Makedoniji. Oni nisu gadljivi, oni znaju kako da budu složni kad su u pitanju nacionalni ciljevi i interesi. Zajedno sa svojim belosvetskim lobistima, koji su se već afirmisali i dokazali kao mrzitelji Srba i svega što je srpsko, oni mic po mic guraju ovu stvar. I dok Albanci otvoreno posežu za ratom kao sredstvom za ostvarenje svojih nacionalnih ciljeva, nama Srbima ostaje samo da rečima, pameću, razumom i dijalogom sačuvamo i teritorije i nacionalno dostojanstvo. Jer smo sve ratove već izgubili. I one koji su se desili, a bojim se, i one koji će se, ne daj bože, desiti. Ne bih bio u koži Aleksandra Vučića.

Niste, kao mnoge vaše kolege, nikoga podržali javno na predsedničkim izborima. Da li ste bili apstinent?
– Nisam. Iskoristio sam svoje ustavno pravo i glasao sam. Kome sam dao svoj glas, neću da kažem ni vama ni vašim čitaocima. Bilo je mnogo urgencija, poziva, rekao bih čak i pritisaka da neke kandidate javno podržim. Kandidata koji je dobio izbore i za koga su sva istraživanja govorila da je favorit nisam mogao da podržim iz dva razloga.

Prvi je – zato što bi bilo licemerno i udvorički podržati nekoga za koga se već zna da ima preko 50 odsto biračkog tela, a drugi jer bih u tom slučaju iritirao i naljutio brižne perjanice SNS koje me već dovoljno dugo drže vrlo visoko na rang-listi onih javnih ličnosti koje anatemišu i od kojih prave državne neprijatelje. A što se tiče mojih kolega, apsurdno je i tragikomično to što su se glumci u jednom trenutku predstavili kao opoziciona elita i najsavesniji deo društva – tako da su neki TV spotovi nekih kandidata ličili na trejlere predstava. Moram da priznam da je meni to smešno i previše pretenciozno.

Na koga konkretno mislite?
– Mislim na TV prezentaciju i spotove gospodina Saše Jankovića.

Ipak, vaš kolega i drug s klase Lazar Ristovski je snažno javno podržao Vučića.
– To je njegovo pravo. Ne bih dalje da komentarišem.

Da li ste iznenađeni ishodom izbora, odnosno voljom građana?
– Nisam. I pre izbora rezultat je bio jasan. U izbornom procesu bilo je dosta anarhije i favorizacije, ali je ipak pobeda Aleksandra Vučića nesporna. Mišljenja sam da je opozicija, s obzirom na to da je pod tim okolnostima pristala da učestvuje u izborima, morala da Vučiću čestita pobedu. Umesto toga, oni su se naljutili.

Da li opozicija ima prava da se ljuti?
– Svakako da ima. Ali oni moraju znati da su svojim egocentrizmom, liderskim ambicijama i potrebom da soliraju i budu spasioci demokratije u Srbiji oterali mnoge koji su želeli da glasaju za alternativu. Da ne kažem da su, neki čak i svesno, radili u korist sopstvene štete, i tako Vučiću namicali dodatne glasove. Onog trenutka kad se znalo da opozicija ne ide na izbore sa jednim udruženim kandidatom bilo je jasno da Vučić kao kroz sir dobija izbore.

Predsednik Nikolić odlazi, a vi ne dobiste orden?
– Ne dobih. Šta da radim kad sam takve sreće. Toliko je delio da mu je, kad sam ja došao na red, izgleda, nestalo.

O Bjeli kao konkurenciji
NAROD ĆE NAM SUDITI KAO NA PIJACI

Na jesen vas na RTS čeka vaš kolega Dragan Bjelogrlić sa svojim „Senkama nad Balkanom“. Da li se plašite konkurencije?

– Da li vam ja delujem kao čovek koji se nečega plaši? Svakom kolegi želim sve najbolje. Neka svako kopa po svojoj bašti, i neka na pijac iznese ono što mu je rodilo, pa će narod presuditi. Uzgred, verujem da će serija koju pominjete biti veoma dobra.

O svetskim silama
PLAČEMO KAD SE POMENE RUSIJA

Ko vam je politički bliži – Putin ili Tramp?

– Mi Srbi bismo uvek da zaplačemo kad se pomene Rusija. Mislim da nam je plača dosta, trebalo bi malo da se smejemo. A što se tiče Ujka Sema – neka ga, nek sedi kući, tamo gde jeste. Ili, ako baš želi, neka dođe da vidi gde su izručene sve one uranijumske bombe 1999. i neka obiđe svu onu srpsku decu koja se danas leče od leukemije.

O Radašinu
ULOGA MOJE KARIJERE

Možete li da uporedite Radašina i Gladiolu?

– Što se tiče Radašina, Gladiola je za njega mala beba. I po opsegu, po volumenu i značaju Radašin sigurno ostaje uloga koja će primarno obeležiti moju glumačku karijeru.

(Ljubomir Radanov)