„Ako Nikolić uz pomoć Rusa krene na Vučića, u Srbiji će nastati haos i najveći unutrašnji politički rat koji možemo da zamislimo!“

Piše: Željko Cvijanović

1.

Neko je pametno savetovao Nikoliću i Vučiću da se u petak ne razdvajaju ceo dan, i da to pokažu celoj Srbiji. Na sednici vlade i u Obrenovcu proveli su više vremena zajedno nego kad se sve sabere za poslednjih pola godine. Tako je, barem u petak, Nikolićevo rušenje tabua zvanog „i Kosovo i EU“ – koliko god da je izgovorio važnu istinu – zaličilo na još jednu njegovu buru u čaši vode. Kao da je još jednom istrčao iz zacrtane političke agende, a onda se, shvatajući odnos snaga, u nju vratio, ovaj put, avaj, hvaleći na vladi njene ekonomske mere sa sve aranžmanom sa MMF.

Razbuktavao se taj sukob ili se gasio, Nikolićevo iskakanje tvrdnjom da će Srbija pre ulaska u EU morati da prizna Kosovo kvalitativno je, međutim, drugačije od svih prethodnih. Naime, on je nagovestio veoma bolno, možda čak i suviše bolno, ubrzanje procesa kristalizacije srpske međunarodne politike. Prevedeno na srpski: sve je tanji i onaj glumački potencijal – suštinskog teško da je ikad i bilo – politike „i Kosovo i EU“ i one „i Rusija i EU“.

Do toga, naravno, dolazi zbog dva razloga: prvi je opasno jačanje zapadnog pritiska na Srbiju da zaboravi Rusiju, praćeno nizom pretećih specijalnih akcija od dolaska drona do povratska Kuma; drugi je Putinovo odustajanje od Južnog toka, najjačeg ruskog aduta u borbi za Srbiju i možda jedinog srpskog aduta da bi njen ekonomski sunovrat mogao jednim poslom da se preokrene.

2.

Kako god, Nikoliću i Vučiću se očigledno međusobno ne ratuje jer bi se u tom slučaju svaki od njih tukao protiv jedinog protivnika na unutrašnjoj sceni koji može da ga učini ranjivim, uključujući tu čak i Šešelja. Naime, Nikolić je danas jedini Vučićev eventualni protivnik protiv koga premijerov rejting ne bi značio mnogo jer bi karte morali ponovo da dele. Sa druge strane, niko bolje od Vučića ne zna Nikolićeve slabosti, utoliko više što mu je dobrim delom te slabosti sam izgradio.

A sve to znači da, ako su sukob oko politike „i Kosovo i EU“ napravili sami, sami će ga rado i prekinuti, taman onako kako su pokazali dobru volju da petak u javnosti provedu zajedno. Ali šta ako taj sukob nije njihov? Šta ako Vučića u rat protiv Tome guraju Nemci, šta ako mu Ameri političkim odstrelom Nikolića uslovljavaju povratak poverenja, uz obećanje da mu bez Nikolića po Srbiji neće leteti dronovi? Šta ako Nikolića na Vučića šalju Rusi? Tada će u Srbiji nastati haos i jedan od najvećih unutrašnjih političkih ratova koje možemo da zamislimo.

3.

Ne bih prebrzo odbacio tu mogućnost, utoliko pre što je ovaj sukob prvi načeo Nikolić, a na protivnika je krenuo goloruk, pritom poznat po tome da bolje nego Vučić ume da čeka. Uostalom, Nikolićeva generalna unutrašnjopolitička strategija se, rekao bih, i svodila na čekanje u kome bi bio manje vidljiv, a tokom koga bi intenzivni Vučić goreo i sagoreo. Da Nikolić prekine ćutanje, nešto je u planu moralo da se poremeti, a to svakako nije da je Vučić prestao da gori. Naime, mediji koji su u Srbiji zaduženi da love „ruske igrače“ Nikoliću, uprkos političkom uzdržavanju, nisu dozvolili da bude nevidljiv, nego su sistematski urušavali njegovu poziciju. Istina, i sam je doprineo tome, okružujući se svetom iz trećih liga i posedujući PR službu koja ga je svađala sa medijima i više očitovala njegove bes i nestrpljenje nego trpeljivost.

Drugi razlog je taj što je Nikolić vremenom sasvim izgubio svoju zapadnu politiku. Istina, nije je rušio, ali je nije ni gradio, tako da je u tom opasnom delu sveta po značaju pao ne samo iza Vučića nego i Dačića i još par ministara koji su igrali na tu kartu. Istovremeno, Nikoliću se sve do Putinovog oktobarskog dolaska u Beograd ljuljala i ruska politika, budući da je Vučić u Moskvi za to vreme imao prednost kao snažniji i operativniji. Tek na paradi, gde je Putin, sad je očigledno, bio zadovoljniji susretom sa Srbijom nego sa njenim političkim prvacima, Nikolić je povratio nešto od svojih moskovskih pozicija, gde će još morati da se dokazuje. Možda baš ratom protiv Vučića?

4.

Vučić je, sa druge strane, brišući svaku konkurenciju oko sebe, imao ambiciju da bude broj jedan i kod Rusa i na Zapadu. Njegov problem u tom ambicioznom planu, međutim, bio je u tome što su, taman kad se izborio za tu poziciju, Rusi i Zapad došli na ivicu rata, tanjeći žicu po kojoj je hodao do toga da žice između dve strane zapravo više i nema. Vučić, koji je akcenat stavio na stranu zapadnih sila, uglavnom im isporučujući većinu zahteva, nije na toj strani kupio poverenje. Tamo se, posebno sad, traži sve, apsolutna lojalnost, i o tome govori niz opomena i zastrašivanja koja su na Vučića adresirana sa te strane, isto kao i ideja da mu se od januara u vladu ugura Boris Tadić.

Istovremeno, Vučićeva ruska politika od Putinovog dolaska u Beograd ozbiljno krizira, do te mere da ga moskovski novinari vide kao jednog od krivaca za Južni tok i da je Nikolić nekako opet postao važniji Putinov sagovornik, a da nije u međuvremenu postao ni aktivniji ni operativniji.

5.

Ma kako stvari postavljali ideološki i perspektivno, Srbijom danas očigledno nije moguće vladati bez zapadne politike, kao što nije moguće i bez ruske. Nepostojanje zapadne politike pre svega otvara zemlji bezbednosne rizike, i spoljne i unutrašnje. Ma šta ja kao evroskeptik mislio o tome, trenutan prekid evrointegracija trenutno bi ubio Srbiju, ne samo podizanjem zapadnih agentura i guranjem zemlje u bezbednosni haos nego bi je isto tako ubile, na primer, tihe ili direktne sankcije protiv srpske robe u EU, gde ide više od polovine domaćeg izvoza.

Nepostojanje ruske politike Srbiju možda ne bi dotuklo u trenutku, iako i Moskva ima taj potencijal, ali ne i namere, za razliku od Zapada. Ali bi je okretanje leđa jedinoj velikoj sili koja želi jaču Srbiju od ove danas ubilo perspektovno, i to ne na tako dug rok. Otuda Srbija nije spremna za prekid evropskih integracija, ma koliko one bile rđave – mudro usporavanje bi već bilo druga priča – kao što bi smanjivanje intenziteta saradnje sa Rusijom dovelo zemlju u smrtnu opasnost, ukidajući joj svaku perspektivu sem daljeg političkog komadanja i kolonijalnog statusa. A to znači da je Srbija osuđena na politiku balansiranja, bez obzira što smo konstatovali da se osnov te politike opasno tanji.

6.

Šta sve to znači za odnos Vučića i Nikolića? Znači da bi njihov ulazak u sukob bio znak da Zapad i Rusija imaju saglasnost bar o tome da Srbija ne može da vodi balasniranu politiku. Ako bi ta borba postala otvorena – osim što bi to bi značilo da su u Srbiji u ratu Zapad i Rusija, a ne Nikolić i Vučić – u njoj bi svaki od njih morao da produbi svoje međunarodno uporište, i to tako što bi sasvim odsekao onu drugu politiku. To bi Srbiju, bez obzira na pobednika, učinilo ranjivijom čak i od onoga kakva je danas.

7.

Naravno, neće Srbija videti sreću ni od toga ako njih dvojica, uplašeni jedan od drugog, prekinu svoje ratove i nađu se, kao do sada, na zapadnoj politici. Srbija danas zapadne politike, čiji nedostatak trenutno ubija, ima i više nego što joj je potrebno. Problem je što ona nema svoju rusku politiku, onu bez koje zemlja nema nikakvu perspektivu, a ni snagu moralnog izbora, sa kojim smo znali da preplatimo cenu, ali bez njega smo redovno prolazili loše. Artikulacija te politike mogla bi da proizvede i neku politiku Moskve prema Beogradu, čiji nedostatak je do sada skrivala ideja Južnog toka. U protivnom, džaba se danas ruski analitičari ljute na verolomni Beograd, jer izneverenih očekivanja mnogo je i na srpskoj strani, s tom razlikom što je već dve i po decenije ovdašnji ulog, za razliku od moskovskog, merljiv glavama, koje su itekako letele po Beogradu.

Zato je pretpostavka mira između Nikolića i Vučića nada, iako slaba, da nekakvog izbora još uvek imamo. Njihov rat samo bi svedočio da smo izabrani. Da poginemo.

(Standard.rs)