Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Čedomir Antić
Aleksandar Vučić je i zvanično postao sedmi predsednik Republike Srbije. Položio je zakletvu i održao inauguracioni govor.
Nije bio ni približno opširan kao prošle godine, sa premijerskim ekspozeom. Spomenuo je promenu ustava. Pre trinaest godina Boris Tadić je na svojoj inauguraciji govorio i o Jasenovcu i Srebrenici.
Tokom njegovog mandata država je zaboravila Jasenovac, on je otišao u Srebrenicu, istrpeo ponižavanja i uvrede, a Narodna skupština Srbije usvojila je jednu deklaraciju o zločinu u ovom gradu.
Srebreničko pitanje ostalo je za Srbiju otvoreno uprkos presudi Međunarodnog suda u Hagu, isporučivanju generala Mladića, batina koje je premijer Vučić tamo dobio
… Ostaće otvoreno dok i poslednji Srbin bude živeo na levoj obali Drine, jer od početka nisu bile važne žrtve već ciljevi.
U vreme kada je Tadić izabran, skupština je usvojila zakon o kantonizaciji Kosova i Metohije – ako je ikada posle 1999. bilo šanse da nešto spasimo u pokrajini – bilo je tada.
Koštunica je bio formalista i doktrinar koji problem nije razumeo.
Tadić je bio karijerista koga ništa drugo nije zanimalo. Kada je na prihvatanju uključivanja u EU bez priznavanja integriteta Srbije, dobio pomoć Brisela i Vašingtona, a zatim i pobedu na izborima, popustio je prihvatajući da pitanje statusa sa UN pređe na EU. Uskoro su počeli pregovori, naizgled o pitanjima svakodnevnog života.
Cilj je bio da posle popuštanja oko, tvrdili su, „svakodnevnih pitanja“, od suvereniteta Srbije ostane samo činjenica da Kosovo nije članica UN. Tadić je pokušavao da nekako izvuče makar autonomiju za Srbe na severu. Nije uspeo. Brisel i Vašington su želeli sve, odmah i besplatno.
Našla se SNS željna vlasti i spremna da ponudi više.
I ubrzo posle dolaska na vlast, ona je ključno doprinela prihvatanju dva Briselska sporazuma.
Njihovim slovom Srbija se odrekla ostataka sudske, policijske i svake druge vlasti na KiM, prihvatila da neće ometati ulazak „Republjik Kosova“ u međunarodne ustanove…
Druga strana je obećala da će dozvoliti stvaranje Zajednice srpskih opština, koja međutim ne izlazi iz ovlašćenja koja je predviđao od Srbije neprihvaćeni Ahtisarijev plan.
Strane navodno nisu ispunile sve na šta su se obavezale, ali Srbija nije dobila ništa.
U svom inaguralnom govoru Vučić je pokušao, baš kao i Tadić nekada, da održi nekakvu ravnotežu. Govorio je o ustavu i obavezi prema Kosovu i Metohiji, ali i raskidu sa prošlošću, sukobu sa mitovima, pogledu u budućnost – umesto u prošlost…
Zakleo se na ustav koji je obećao da će menjati. Reče, zbog obaveze prema EU ali i zbog nas samih. Dakle, nastavljamo po starom. Pred nama je stoti kompromis sa kompromisom. Šta je još moguće dati, osim duše?
Kako će izgledati to suočavanje sa „stvarnošću“? Sećam se kako sam, februara 2006. u emisiji u kojoj sam bio sučeljen sa Vučićem, pokušavao da dokažem kako je bolje podeliti Kosovo i Metohiju nego ostati bez ičega.
Gledao me je podrugljivo: „Čekajte, čekajte… Dobro je da kažete – recite glasno: vi i vaša stranka hoćete da priznate nezavisnost Kosova!?
To je novi momenat, samo kažite, recite… !“ I tako u nedogled. Sada on sâm ponavlja obrazloženja, ali nema ni podele, ni autonomije za krajeve u kojima su se održali Srbi.
I dok se Vučić grči, hvali se uspesima. Govori o promeni ustava na kojem se upravo bio zakleo, susretu sa realnošću, rušenju mitova, ali i neodricanju od Kosova… Tom političkom Hariju Hudiniju niko od zaštitnika iz inostranstva ne želi da pomogne.
Neposredno nakon inauguracije nekoliko srbomrzačkih nevladinih organizacija održalo je predstavljanje knjige Atifete Jahjage. Jahjaga je jedan umišljeni mediokritet, jako sumnjivog obrazovanja i nabildovanekarijere (generalka policije u tridesetim, predsednica „Republjik Kosova“ sa 36 godina), koja se sada ističe kao pravnica i spisateljica, pa objavljuje ispovesti žena silovanih tokom rata na Kosovu.
Nisam pronašao tu knjigu, ali pretpostavljam, čitajući godinama Jahjagine izjave, da su njene žrtve „etnički čiste“.
Pa i borili su se više za „etničku čistoću“, nego za nezavisnost. Jahjaga se naljutila što je navodno nisu pustili na teritoriju središnje Srbije – ne spominje da njeni sunarodnici već sedmicama ne dozvoljavaju srpskim državnim funkcionerima da dođu na Kosovo i Metohiju. Zato se obratila preko video-linka.
U srpskom Beogradu, grdila je Srbiju. Na Kosovu i Metohiji Srbi su činili 12% stanovništva i 33% žrtava. Ipak, osim nešto malo na srpskom sudu, Albanci uglavnom nisu ni suđeni. Zato je i osnovan međunarodni sud za zločine OVK koji nikako da počne sa radom.
I naravno, odmah je reagovao američki kongresmen koji je pozvao EU da zaustavi prijem Srbije u svoje članstvo. Daće dobri i pravedni Bog pa nas nikada neće primiti u takvu uniju.
Gde ćemo stići nastavljajući dosadašnju politiku? Ima li nade da ćemo nešto sačuvati ako neprekidno prihvatamo istu igru? Umesto da prekinemo sve razgovore dok ne budu spremni na nekakav kompromis…
Zar ne možemo da uhvatimo i osudimo makar jednog poznatijeg albanskog ratnog zločinca? Zašto ne branimo ono što možemo? Ali mi ponavljamo iste mantre. I još finansiramo ološ i kvislinge kojima je Jahjaga „predsednica“, dok osporavaju onog koga su izabrali građani države u kojoj žive.
Možemo mnogo toga, ali onaj ko učini ono što može za svoj narod, često ne može mnogo da učini za sebe samog. U tome je naš problem od 1990. godine do danas…
(Izvor: Napredni klub)
