Bivši savetnik vlade SAD: EU ne može da reaguje jer je sve glavne evropske političke ličnosti Vašington kupio. Kako mi je visoki zvaničnik američke vlade davno, 70-tih rekao: „Posedujemo ih; oni nam pripadaju“

Piše: Pol Krejg Roberts
Rusija ne kontroliše potpuno svoju sudbinu: delovi vlade veruju da je važnije da Rusija bude deo Zapada nego da bude suverena

Dok pokušava da izbegne sukob sa Vašingtonom i njegovim vazalima, doveden je do kraja iskren i marljiv napor ruske vlade da spreči haos u Siriji i dodatni masovni priliv izbeglica u Evropu. Vašington je namerno napao položaje sirijske vojske i tako upropastio dogovor o primirju, za koji je Rusija mnogo žrtvovala kako bi bio postignut.

Odgovor Samante Pauer, ambasadora Obaminog režima u UN, otkriva da će Vašington lagati sve dok može kako bi ispunio svoj cilj i Siriju doveo do haosa do kakvog su dovedeni Irak i Libija. Vašington i jedino Vašington odgovoran je za rat u Siriji.

Kad su britanski parlament i ruska vlada blokirali Obaminu nameru da izvede invaziju na Siriju, njegov režim je naoružao i finansirao plaćene džihadiste da napadnu Siriju, pretvarajući se da su džihadisti sirijski pobunjenici koji se bore za demokratiju. Samanta Pauer je istoriju okrenula naopačke i za rat krivi Rusiju i intervenciju ruskih snaga (na zahtev sirijske vlade) protiv džihadista, koje je Vašington poslao da destabilizuju Siriju.

A šta je Samanta ustvari mislila: da Rusija nije došla da pomaže Siriji, Vašington i Daeš bi već uništili Siriju i ne bi ni bilo rata.

Ambasador Vitalij Čurkin, ruski ambasador u UN, rekao je da za 40 godina bavljenja diplomatijom nikad nije video takav arogantan i demagoški nastup kakav je bio Samantin. Čurkin kao da ukazuje da ga Samantini nerealni i uvrnuti odgovori o poznatim činjenicama ostavljaju bez nade za bilo kakav diplomatski ishod.

Ako je ruska vlada najzad došla do zaključka da je Vašington čvrsto odlučio da uništi političku stabilnost u Siriji i da je zameni haosom, dugo joj je trebalo. Ruska vlada je razložno izbegavala takav zaključak, jer, kad se prizna da diplomatija nije došla do rezultata, onda se sila suočava sa silom. To danas znači termo-nuklearni rat i kraj života na Zemlji.

To je razlog zašto je ruska vlada odgovarala diplomatski na opsesivne provokacije iz Vašingtona i nudila saradnju umesto sukoba. Međutim, Vašington želi sukob. Rusi su se pretvarali da Vašington ima isti interes kao i Rusija, da se bori protiv terorizma, ali terorizam je alat Vašingtona za destabilizaciju Sirije, onda Irana, zatim muslimanskih delova Ruske federacije i Kine.

Vašington želi hegemoniju, ne saradnju. I sad, kad je Samanta Pauer to jasno pokazala, ruska vlada ne može više da se pretvara da je drugačije. Šta će Rusija (i Kina) učiniti?

Ako Rusija i Kina nisu spremne za rat koji im Vašington donosi, hoće li se, dok ne skupe snagu, povući pred agresijom, žrtvovati Siriju, otcepljene ruske regione u Ukrajini i druge sporne teritorije i ostrva na Pacifiku? Ili će odlučiti da razbiju NATO tako što će troškove sukoba na veoma jasan način ispostaviti evropskim vazalima Vašingtona? Jasno je da Evropa nema šta da dobije od napada Vašingtona na Rusiju i Kinu.

Ili Rusija nije u stanju da učini ništa više sad, kada je diplomatija u slepoj ulici?

Možda je ovo suvišno pitanje. Kao neko ko nije član ruske vlade, mogu reći da Rusija ne kontroliše u potpunosti svoju sudbinu. Elementi ruske vlade, poznati kao „atlantisti integracionisti“, veruju da je važnije da Rusija bude deo Zapada i da se priključi zapadnom sistemu nego da bude suverena država. Oni tvrde da, ako bivše velike sile, kao Velika Britanija, Nemačka i Francuska, mogu da profitiraju od toga što su američki vazali, može i Rusija.

Atlantisti integracionisti tvrde da ruska strateška nuklearna moć i velika površina zemlje znače da Rusija može da zadrži određeni suverenitet i samo delimično postane vazal. Jedan od problema sa tim stavom je što pretpostavlja da će neokonzervativci biti zadovoljni sa manje od potpune hegemonije i da neće moći da iskoriste oslabljenu poziciju Rusije da postignu punu hegemoniju.

Ruska vlada se verovatno još uvek nada da će bar neke evropske vlade prepoznati svoju odgovornost da izbegnu rat i izađu iz NATO, čime se uklanja političko pokriće za agresiju Vašingtona. Možda postoji kakva-takva nada, ali glavne evropske političke ličnosti je Vašington kupio i platio. Kako mi je visoki zvaničnik američke vlade davno, 70-tih rekao: „Posedujemo ih; oni nam pripadaju“.

Mnogo nade nema ni među evropskim medijima. Udo Ulfkote, bivši urednik nemačkog listaFrankfurter Allgemeine Zeitung, objavio je knjigu u kojoj je napisao da je svaki značajan evropski novinar bio na platnom spisku CIA.

Odakle da izađe evropsko rukovodstvo sa potkupljenim političarima i medijima? Evropljani su navikli na ulogu iznajmljenih vazala. Kako nijedan evropski političar ili urednik lista ne misli da bi čin pobune mogao uspeti, oni bi verovatno pre da uživaju u svojim životima obogaćenim američkom zahvalnošću nego da rizikuju zbog čovečanstva.

Šire je pitanje da li postojeći društveno-političko-ekonomski sistemi mogu da deluju u ime čovečanstva. Nije poznato da su kapitalističke civilizacije u stanju da budu humane, jer se vrednost zasniva na novcu, što pohlepu i moć čini najvažnijim faktorima. Moguće je da su ljudski zlo i nesposobnost uništili ne samo životnu sredinu planete već i ljudske društvene sisteme. Globalizam nije nacrt za saradnju. To je nacrt Vašingtona za američku nadmoć.

(Katehon)