Borba za Jadran je završena, i sada Amerika želi Balkan u celini…
Piše: Petar Iskenderov
Očigledno ne bez uticaja kritike od strane evropskih saveznika, vođstvo SAD je odlučilo da posvedoči svoju pažnju ka problemima kontinenta, a u tom smislu i njegovog istočnog dela. Međutim, predsednik Donald Tramp bi izdao sebe ako i tu ne bi demonstrirao svoj „biznis pristup“. Zapravo: uverivši države Jugoistočne Evrope u nepromenjenu američku podršku, on je kroz usta svog potpredsednika stavio do znanja da oni moraju da uzmu obezbeđenje sopstvenih interesa u svoje ruke. Pa tako i „kroz glavu“ Brisela. Predsednik Tramp je tom prilikom ponovo dolio ulje na vatru unutarameričkog političkog sukoba, optuživši Kongres za težnju da podrije odnose SAD sa Rusijom.
„Naši odnosi sa Rusijom nalaze se na neviđeno niskom i opasnom nivou. Možete zahvaliti Kongresu, ti isti ljudi ne mogu nam dati čak ni lek“, izjavio je Tramp posredstvom Twitter-a. Međutim, istovremeno je potpredsednik Majkl Pens tokom svoje istočnoevropske turneje ozvučio nekoliko drugačijih izjava, optuživši Rusiju za težnju da „destabilizuje“ Balkan i otrgne region od Zapada.
Antiruska retorika potpredsednika Pensa dostigla je posebnu temperaturu tokom njegove posete Crnoj Gori, na samitu Jadranske povelje. „Ovde, na zapadnom Balkanu, Rusija radi na destabilizaciji regiona, podriva stroj demokratskih država i odeljuje vas jedne od drugih i od ostale Evrope“, zastrašivao je Majkl Pens u Podgorici okupljene lidere Crne Gore, Hrvatske, Albanije, Slovenije, Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, kao i samoproglašenog Kosova. „Uveravam vas da SAD odbacuju bilo kakav pokušaj primene sile, pretnje ili zastrašivanja u tom regionu ili izvan njegovih granica“ i privržene su „učvršćivanju odnosa koji bi ojačale veze među evropskh društava, Zapadnog Balkana i SAD“, na kraju je obećao Pens.
ENERGETIKA I INTERMARIJUM
Međutim, kao što je poznato, đavo se skriva u detaljima, pa zbog toga važnije pitanje predstavljaju konkretni predlozi i obećanja koje je balkanskim liderima doneo Pens. A oni nose veoma čudan karakter. U suštini, Trampova administracija predlaže svojim partnerima u Jugoistočnoj Evropi da počnu da izgrađuju sopstvene integracione mehanizme i ekonomske modele izvan okvira EU i mimo volje Brisela, ne obazirući se na političke gubitke i finansijske troškove, no zato dejstvujući u okvirima spoljnopolitičkih i ekonomskih prioriteta SAD.
Među navedenim modelima trebalo bi posebno istaći dva. Prvi je energetski, i on prati cilj zabijanja klina u odnosima država Evrope (pa u tom smislu i balkanskog regiona) sa Rusijom u oblasti isporuke energetskih resursa kako bi se raščistilo mesto za američke izvoznike tečnog prirodnog gasa. Pod određeni udar sankcija već su potpale čak i najkrupnije evropske energetske kompanije, koje sarađuju sa Moskvom na projektima Severni tok i Severni tok-2, ali to i jeste taj sami biznis pristup koji predviđa udaljavanje konkurencije sa tržišta svim dostupnim sredstvima.
Drugi model, promocija takozvanog projekta Međumorje. Prema raspoloživim informacijama, Trampova administracija vidi u ukazanom modelu (koji potiče od nemačkih projekata „Srednje Evrope“ starih jedan vek i ciljeva „Male Antante“ iz međuratnog perioda) zgodno sredstvo da se ceo region od Baltičkog do Crnog i Sredozemnog mora izvuče ispod kontrole Brisela i da se tu obezbedi vojno-političko i finansijsko prisustvo izvan formata EU i NATO. U ovom trenutku najaktivnije pristalice ideje Međumorja su Poljska, pribaltičke zemlje, kao i Rumunija u određenom stepenu. No u perspektivi je moguće priključenje projektu i drugih država regiona, koje su tradicionalno okrenute ka Vašingtonu, a ne Briselu.
Rečju, Trampova administracija i ne želi da skriva tesnu vezu energetike i Međumorja. Još pre julskog samita „velike dvadesetorke“, američki predsednik je, istupajući u Varšavi, obećao državama regiona “alternativne isporuke“ energenata u okvirima „nove energetske politike“ SAD.
ŠTA NOSI TRAJEKTORIJA SAD
Međutim, Srbija i balkanske zemlje, ocenjujući politiku SAD u regionu, morale bi imati u vidu ne samo političke i finansijsko-ekonomske troškove od ulaska u američke projekte nego i konkretne vojne rizike. Na primer, poput onih na koje upozorava turski časopis Yeni Çağ na svojim stranicama preko Abdula Agara, jednog od vodećih bezbednosnih stručnjaka Turske. Prema njegovim rečima, SAD (čija se očekivanja na Bliskom istoku „nisu opravdala“), izabrale su pricrnomorski region u svojstvu još jednog svog terena. „Ukrajina je veoma važan teren za konkurenciju. Slična slika karakteristična je i za Gruziju. No glavna borba je u Siriji i Iraku“, ukazuje Abdula Agar i podseća: „Od sada Zapad zalazi bilo kuda ne radi stabilnosti, nego radi haosa, koji odgovara njegovim interesima“. Govoreći o aktivizaciji vojnih manevara u regionu pod patronatom SAD, on je posebno istakao sledeći momenat: „Manevri SAD u Crnomorskom regionu predstavljaju demonstraciju sile. Oni negativno utiču na bezbednost regiona. Kao što je poznato, dve od tri osnovne tačke napetosti u svetu nalaze se u Crnomorskom bazenu. To su Balkan i Kavkaz. U trenutku kad je sveopšta pažnja usmerena na Bliski istok, na Kavkazu i na Balkanu možemo uvideti ratove „četvrte generacije“. Prema mišljenju Trampa, greške koje je Obama dozvolio u Siriji obezbedile su preimućstvo Rusiji i Iranu“.
Čak i tradicionalno potpuno prozapadno nastrojena Hrvatska, izgleda da je pomalo zbunje na novim spoljnopolitičkim stilom Bele kuće. Borba za Jadran je završena i sada SAD žele Balkan u celini – upozorava između ostalih hrvatsko izdanje Advance. „Ma kakav bio ruski uticaj na Balkanu, za ljude poput američkog potpredsednika taj uticaj je opasan i veliki“, tako je veoma ironično Advance okarakterisao rasuđivanje Majkla Pensa o „ruskoj pretnji“.
Govoreći o perspektivama uzajamne saradnje SAD sa balkanskim zemljama, treba imati u vidu još jednu okolnost. Trampova administracija ume dobro da broji novac – kako svoj, tako i tuđi. Zbog toga je više nego naivno od nje očekivati geopolitičku ili energetsku humanost. Dovoljno je setiti se izjave Donalda Trampa o „zastarelom“ formatu NATO ili o dugovima za kolektivnu odbranu Nemačke, Francuske i drugih vodećih zemalja članica Severoatlanske alijanse.
Tako da za Srbiju i njene susede u regionu teško da ima smisla da posebno aktivno prate trajektoriju Bele kuće. Ova trajektorija može u potpunosti dovesti do finansijskog ćorsokaka, ako ne i regionalnog sukoba. Koristi od praha na Balkanu ima još uvek više nego dovoljno.
(Fond strateške kulture)