Branko Radun: Kako će se rat Trampa sa „Dubokom državom“ u Americi, odraziti na Srbiju..
Piše: Branko Radun
Dolaskom Donalda Trampa i njegove “militari” administracije na čelo SAD su najavljene velike promene u amričkoj politici. Kasnije je eskalirao sukob sa establišmentom i onim što se zove “duboka država”.
Vrhunac toga je bio “blok” koji je došao od strane senatske i kongresne oligarhije koja je uvela novi paket sankcija Rusiji i tako blokirali za neko vreme novu Trampovu politiku prema Moskvi. Dubina raskola pokazuje da su u pitanju različiti lobiji sa različitim prioritetima u unutrašnjoj i spoljnoj politici.
Iza Trampa je stao realni sektor na čelu sa proizvođačima oružja i izraelski lobi a sa druge strane su finansijski i medijski lobi koji kontroliše veći deo političke i medijske scene. No Tramp se nije predao i nastavlja po svojoj agendi, naravno uz određene kompromise.
Teško je proceniti kako će se završiti ovaj rat moćnih lobija koji su predstavljeni u ličnostima Trampa i Soroša. Za sada Tramp ima rivala u političkoj oligarhiji koja kontroliše predstavnička tela i u medijima ali uspeva da postepeno preuzima poluge realne vlasti u okviru administracije i agencija koje su od kqučnog značaja za odmeravanje snage na ovom do sada neviđenom megdanu.
Sve se to prenosi i na ostatak sveta a naročito na Balkan. Privremena pat pozicija u Vašingtonu je dovela so toga da su na Balkanu mnogo aktivniju ulogu počeli igrati London Ankara Berlin i Moskva što nas na neki način vraća u vreme s kraja devetnaestog veka i borbe za “tursko nasleđe” na našim prostorima.
Vašington drži konce u svojim rukama i niko ne može da mu ozbiljno konkuriše na ovim prostorima, no kako nema jasnu politiku drugi to koriste za svoje interese. Najveći profiter je London koji supeva da balansirajući između novih i starih u Vašingtonu ali i EU ojača svoje poziciji. Rusija je postala aktivnija ali bez jasnog plana osim da provuče gasovod preko brdovitog Balkana.
Turska je opet u zamršenim odnosima sa Vašingtonom i značajno su joj pale akcije u Sarajevu Tirani i Prištini koje su ipak lojalnije Anglosaksoncima no svojim tradicionalni mentorima Turcima. Nemačka okupirana bregzitom, migrantima i ekonomskim sankcijama Rusiji koje su im nametnuli iz Vašingtona ima dovoljno svojih problema da ne može da se ozbiljnije bavi Balkanom.
Dolaskom nove administracije je došlo ne toliko do promene politike koliko do resetovanja postojeće. Na balkanu to znači da će svi startovati od nule i da se ne gleda mnogo na prethodna savezništva i neprijateljstva. To jeste šansa za Srbiju da ne bude više loš momak koji je kriv za sve loše što se dešava na Balkanu.
Svi su krenuli da lobiraju kod nove administracije i da svoju poziciju poprave ili da vrate deo onih pozicija koje su izgubili resetovanjem. Najviše novca su uložili Albanci koji su preko svojih kriminalno obaveštajnih veza uspeli da se vrate u igru.
Oni nisu više omiljeni u Vašingtonu kao što su bili ali su ipak uspeli da saniraju “štetu” koju im je nanela Trampova pobeda. Hrvatska je isto tako preko NATO struktura uspela da popravi svoj status ali bez naročitih postignuća.
Rizici pozicije Srbije se sastoje u tome da nas “komšije” proglase za remetilački faktor i za glavne saveznike Rusije na Balkanu. To se već na neki način i desilo jer se uklopilo u antitusku i antitrampovsku histeriju liberalnog establišmenta u Vašingtonu.
Ovde su naravno iskoristili Hrvati Albanci i Bošnjaci da Srbe predstave kao “ruske ljude”. Isto tako su kao svoju šansu to videli i nato i soroševski mediji i lobisti u Beogradu da na antiruskoj histeriji ponovo dobiju fondove koji su gotovo presahli u proteklim godinama.
Čak i besmisleni spinovi o fantonskoj “Srpskoj časti” u krugovima opozicije u Vašingtonu dobijaju obrise ruskog mešanja u pitanje opstanka BiH pa čak se predstavlja kao nekakva agresija Srbije na susednu državu. To sve naravno oteežava poziciju Srbije ali na drugoj strani i stvara šansu za bolje pozicioniranje u Vašingtonu.
Ruska karta predstavlja i rizik za Srbiju jer se sve što Rusija čini ovde na Balkanu ili ono što se nekima priviđa da ona čini nekako stavlja na račun Srbije. Zato je potrebno ne negirati naše dobre odnose sa Rusijom već iskoristiti negativni PR tako što bi Srbija postala nekakav most između Vašingtona i Moskve ili Zapada i Rusije.
Isto tako je potrebno pratiti dešavanja u Siriji i ponuditi podršku planu mirovne misije u toj razorenoj zemlji koji bi nas drugačije pozicionirao i u Vašingtonu ali i u Londonu Ankari Berlinu i Moskvi. Ne treba podceniti ni uticaj koji ima određena podrška ako je došla u pravo vreme, pa makar dolazila i iz malih država.
Moskva se nalazi u izolaciji a i protivnici Trampa ga predsetaljaju kao čoveka koji nema prijatelje u svetu i to u određenom momentu jeste šansa za manje zamlje ako brzo reaguju i igraju proaktivno.
Primer Poljske i Mađarske koji su postali omiljeni u trampovskoj administraciji o tome svedoče, a ni Slovenija koja “ima” prvu damu u Beloj kući to neće propustiti da iskoristi. Promene u svetu su ogromne i efekti egzita, pobede Trampa i nove uloge Kine su i šansa za male države poput Srbije da poprave svoje pozicije i prebrode ova teška vremena.
(Politika)