Čedomir Antić otkriva: Šta je to Vučić tako veliko uradio da bi zaslužio toliku podršku?
Piše: Čedomir Antić
Dok koalicioni saveznik vlade režima DPS-a traži pasoš da bi putovao na Cetinje, a opskurna grupa potpomognuta vladom hoće da kazni mlade sportiste iz Crne Gore zato što u slavu pobede podižu tri prsta (ne bi se, može biti, bunili da pozdavljaju ispruženim dlanom kao mnogi susedi Hrvati i neki stari prijatelji i Evropljani kojih više nema u Italiji i Nemačkoj), u Srbiji smo se sobom zabavili.
Predsednički izbori su prošli i Srbija je glasala. Nema tu mnogo sumnje. Bez velikih zloupotreba, kakve su viđene u Crnoj Gori ili u Turskoj, kandidat vladajuće koalicije i sadašnji premijer pobedio je ubedljivo u prvom krugu.
Po prvi put od 1992. predsednički kandidat je pobedio u prvom krugu. Za razliku od Miloševića čiji su se vlast i popularnost temeljili na monopolu partije još od 1945, ali i na građanskom ratu koji je Srbiji nametnut i snakcijama koje uvek održavaju tirane, Aleksandar Vučić kao da je pronašao političku panaceju.
Ovaj majstor vladavine je tokom proteklih pet godina od opozicionara i drugog čoveka stranke (kasnije i vlade), postao neprikosnoveni vladar Srbije. Na ovim izborima njegov uticaj je učinio da po prvi put u dvadeset i sedam godina ni Socijalistička partija Srbije niDemokratska stranka nemaju svoje kandidate.
Vučića je podržala široka koalicija stranaka. Podršku mu je dalo i zagranično Srpstvo na čelu sa predsednikom RS Miloradom Dodikom. U krajevima u kojima žive Mađari i Bošnjaci/Muslimani dobio je za trećinu više glasova nego u srpskim opštinama.
Konačno, Milošević nikada, osim kada je izdavao srpski narod i predavao njegove zemlje, nije imao podršku Velikih sila a posebno ne EU i SAD. Vučića su uoči izbora podržali Vladimir Putin i Angela Merkel…
Šta je to Vučić tako veliko uradio da bi zaslužio toliku podršku? Poznat po borbi protiv korupcije do sada nije doveo do reforme sudstva ni do radikalnog a pravednog zaključenja nekog od značajnijih slučajeva korupcije.
Tvrdi da je prepolovio nezaposlenost ali činjenica je da danas u Srbiji u apsolutnim brojevima ima manje stanovništva i više nezaposlenih nego 2012. godine. Promenjena je samo metodologija procene nezaposlenosti.
Poznat je i kao graditelj, međutim, za sada samo dovršava auto-puteve koje su započele ranije vlade, u izgradnju nije uloženo mnogo više novca nego u najboljim godinama prošle decenije. „Beograd na vodi“ kasni, a u njega će, prema zvaničnim informacijama, biti uloženo negde deset puta manje novca nego što je prvobitno bilo najavljeno.
Plate i penzije iz budžeta su umanjene i zamrznute. Cene rastu, država se zadužuje, istina radikalno manje nego od 2009. do 2012, ali treba imati u vidu da se i promenila ekonomska situacija u svetu.
Vučić je međutim uspeo da milion radikalskih birača prevede u političku opciju koja je bliža Briselu nego Demokratska stranka. Na vlasti je postigao podršku pola miliona birača demokratskih stranaka, privukao je i deo manjina i apstinenata.
Potpisnik Briselskih sporazuma, zbog kojih bi – samo da ih je potpisao – Koštunica izgubio vlast , a Tadić završio u zatvoru, viđen je i kao patriota i reformista. U Berlinu ga cene zato što održava stabilnost, sâm vodi vladu (za razliku od prethodnika) a postepeno izvršava ono što se od njega traži.
U Ruskoj Federaciji moraju da podrže državu u kojoj narod gaji ogromnu podršku prema njoj, a vlasti su joj naklonjene više od opozicije (izuzev par desničarskih stranaka koje teško prelaze cenzus). Vučićeva vlast je u stvari mera patriotizma (površan i kafanski) i brzine reformi (spore i glasne) prihvatljivih prosečnom građaninu u ostareloj i od komunizma unakaženoj Srbiji.
Vučić je izabran za predsednika i može da se pohvali kako je za pola miliona glasova popularniji od svih protivnika uzetih zajedno. Treba međutim da se priseti da Srbija u odnosu na 1990. ima, pored otcepljenih 1,8 miliona stanovnika AP Kosova i Metohije, a uprkos seobama iz Hrvatske i BiH, milion građana manje. Milošević je pobedio sa dvostruko više glasova nego danas Vučić.
Takođe, treba se prisetiti sudbine prethodne četvorice predsednika Srbije: Milošević i Milutinović su završili u zatvoru, drugi se odrekao prvog, obojica su na kraju postali opskurni i prezreni ljudi. Boris Tadić je bio dva puta izabran, a sada samo sa koalicijama može da pređe cenzus.
Kada je na prijemu u dvorištu rezidencije kod američkog ambasadora prihvatio da fotografiše nekog poznanika sa pobednikom izbora Nikolićem, ovaj je rekao: „Evo ne možeš da kažeš da za tebe neće biti posla…“ Prošlo je pet godina i isto se dešava i Nikoliću.
Nije se kandidovao ponovo, a to se dogodilo samo Milutinoviću i to zahvaljujući haškoj optužnici. Fondaciju supruge Dragice možda u ovom trenutku proverava policija. On se sprema za penziju i poput nekada Tadića spori se oko toga da li će nastaviti da živi u državnoj vili…
Da li je lepo, prijatno i poželjno biti šef srpske države? Da li to vredi samo ako ostavljate neko nasleđe? Dosadašnji predsednici republike nisu imali nasleđe (osim možda Miloševića koji ga takođe ne bi imao da nije bilo haške nepravde).
U času pobede Vučić ne razmišlja o sudbini, a hiljade studenata i građana već osam dana prolaze Beogradom i traže od njega da poštuje ustav i demokratiju… Miloševiću je posle najveće pobede trebalo tri meseca da bi ga snašao 9. mart…
(Napredni klub)