Cvijanović: Ako Srbi na Kosovu budu napadnuti, a Beograd ne interveniše vojno ili policijski, nema više Srbije!
Piše: Željko Cvijanović
Kad misle o Trampu, kod Srba se radi samo o jednom: o obnovi srpske državnosti i suvereniiteta. I protiv svega toga
1.
Ako u Americi izbije građanski rat – nudim opkladu – prva internacionalna brigada dobrovoljaca biće iz Srbije. Naši internacionalci takvi su, kako se kaže, po difoltu: bodrije se tuku za tuđi nego za svoj narod. U Srbiji, po navici, ratuju samo ako se zadene kakav građanski rat. Više vole da ubiju domaćeg izdajnika nego leba da se najadu; a leba će najesti radije nego da potegnu na stranog okupatora.
Ali neka se Ameri ne plaše srpskih kamarada: pre nego što nogom stanu na Istočnu obalu, dobrovoljci protiv Trampove tiranije poubijaće se među sobom. Zašto? Zato što je Tramp, mic po mic, postao unutrašnje srpsko političko pitanje. A s tim šale nema.
2.
Da nije tako, zar bi se u četvrtak voditeljka političke debate na javnom servisu sa onoliko zluradosti obrušila na Srbe koji, eto, navijaju za Trampa.
Pošto se većina u studiju složila da nam Tramp neće pripojiti Srpsku i vratiti Kosovo (a ko je rekao da hoće?), naša zvezda, manirom šefice marksističkog kursa pri Afežeu, zavapila je nad prostim dušama onih koji joj daju platu: „Džabe, Srbi obožavaju Trampa!“ Možda ona ima više zuba u glavi od te srpske „šake jada“ – kako je Hilari Klinton zvala Trampove birače – ali ovde deluje da zubi i mudrost ne žive u istoj glavi. Posebno ne bih rekao da ona svoju zemlju voli više i odgovornije od njih.
Ali hajde pre toga da vidimo kako nam je to Tramp skliznuo u unutrašnje probleme. Prisetimo se evolucije tog pitanja poslednjih meseci. Napre su ovdašnji Hilarini navijači sa himalajskih visina tumačili „šaki jada“ da je glupo i pomisliti kako bi Tramp mogao da pobedi.
Kad je pobedio, ovi isti sa ništa manjih visina tolkovali su slepcima kako je američka politika jedan veliki brod i kako Tramp neće moći da promeni ni njegovu putanju ni brzinu. Kad je ovaj zaorao po Americi dublje nego što je iko očekivao, naših himalajca, koji su dvaput ispali potpune budale, eto i treći put: „Pa šta, neće nam vratiti Kosovo!“
3.
Naravno da neće, a i ne treba. Kosovo ćemo vratiti sami. Za početak, bilo bi dobro da razumemo šta se poslednjih dana događa u Ukrajini. Mučeni Porošenko verovatno je poslednji koji je pomislio da će imati neke koristi od toga što su Ukri ponovo udarili na Donbas.
Zašto je onda udario? Zato što pažnju današnje Amerike na poluraspadnutu Ukrajinu može da drži samo tako što će tamo imati rat, koji će pojačati pritisak na Trampa da Amerika nešto mora da preduzme.
Porošenka su, naravno, savetovali njegovi stari američki prijatelji, kojima je ostao lojalan kako se samo može biti prema ljudima koji su te uvalili u nevolju. Otvaranje frontova u kriznim područjima, naravno, trebalo bi Trampa da natera da trči za događajima, umesto da ih kreira, kako bi on već hteo, zajedno sa Rusima.
Zašto bi Tači imao drugačiji zadatak? Vidljivo je to posebno posle posete Jensa Stoltenberga Prištini, koji mu je dao zeleno svetlo, rekavši da prištinski specijalci mogu na sever. Uz jasnu pretnju Srbima da niko ne sme sa vojskom da uđe na Kosovo ako mu NATO ne dozvoli.
Sa druge strane, Srbija je nedavno saopštila sa saveta za nacionalnu bezbednost, prvi put za 17 godina, da neće dozvoliti fizički atak na Srbe na Kosovu. Pazite, ovde se ne radi o našem verovanju u obećanja Beograda, već o nečem mnogo tvrđem: ako Srbi budu napadnuti, a Beograd ne interveniše vojno ili policijski, nema više Beograda.
Upravo to je scenario koji najviše priželjkuju naši antitrampisti, uvek spremni da u crkvi svedoče o svojoj nepokolebljivoj ljubavi za Srbiju. Dakle, ako Tači udari, a Vučić pošalje policiju, imaće posla sa NATO. I svi na Zapadu će reći kako se u Srbiji opet pojavio Milošević.
Tad će i sam Tramp morati da se bavi Kosovom, a to, u tim okolnostima, sigurno neće biti tako što će stati na srpsku stranu. Opet, ako Tači krene, a Vučić nastavi da priča u miru, imaće nerešiv problem sa svima na ovom svetu koji nisu NATO.
Ima li boljeg plana da Vučić bude srušen? Možda, ali predsednički izbori to nisu, barem ne bez male Tačijeve pomoći.
4.
Hoće li Tači da udari žestoko ili samo da servira niz provokacija, u kojima će pasti i poneka glava, ne zavisi od toga šta će od njegovih zahteva prihvatiti Toma i Vučić u Briselu. Rekao bih da više zavisi od toga kako će Vučić postaviti stvari na predsedničkim i eventualno parlamentarnim izborima i hoće li se pokazati kao igrač globalističkih elita, kojima je, taman kad su pomislili da ga drže za rep, ponovo počeo da izmiče. Ima tu, naravno, još nekoliko opredeljujućih pitanja, a dva među njima su svakako Tramp i Putin.
Ukoliko se otvori sukob Srbije sa Prištinom, makar onaj najnižeg intenziteta, posebno ako se dogodi pre prvog susreta Putina i Trampa, velike su šanse da u odnosu Amerike prema Balkanu pobedi inercija. Šta to znači? Znači da se Srbijom ponovo neće baviti vašingtonski političari, već obaveštajci, kreatori psiopova i, naravno, motivatori domaće pete kolone.
Vredi podsetiti, Srbijom se američki političari ne bave još od druge Klintonove administracije. Postojala je mala šansa da se stvari promene dolaskom Buša mlađeg, ali nije iskorištena, što zbog nas što zbog 11. septembra, tako da je pobedila inercija. Sada se šansa za nametanje Srbije kao političkog sagovornika ponovo otvara, posebno ukoliko Tramp zaista otvori front prema islamističkom terorizmu, a sve deluje da će ga otvoriti.
I to je najveća noćna mora regionalnih i domaćih antitrampista, otud sva ova galama na Tomu i Vučića, otud ovdašnji ološ-mediji protiv Trampa vode jednako žestoku kampanju kao američki i evropski, otud ovaj poklič da Srbija ne sme da se digne, jer, ako se ne digne sad, biće zakucana za zemlju još stotinu godina.
5.
Baš zato one izborne noći u Kraun plazi svoju tragikomičnu pobedu glasajući za Hilari nije odnela tek grupica elitnih beskičmenjaka. Još gore: među domaćim antitrampistima najglasniji su svoj interes vezali za američku moć na Balkanu, zagovarajući da bi Vašington morao da okonča „nedovršeni posao“ po imenu Srbija.
Budući da je jasno kako bi se taj posao završio da je pobedila Hilari, naši antitrampisti zapravo su ništa drugo do ljubitelji „ograničenog suvereniteta“ Srbije, sa svim što uz to ide, od predaje Kosova i Srpske do svakog raspoloživog državnog i nacionalnog resursa.
Džaba što Kajl Skot tihuje, jer mu očito ne stižu nove instrukcije iz Vašingtona, a sve stare je izvrteo, tek naši antitrampisti znaju šta da rade. Naravno da znaju kad igraju na iskustvo: svaku šansu Srbije da se digne i pruži otpor, nije im prvi put, valja seći u korenu.
Usput ne prezaju ni od čega: ni da tvrde kako je Trampov general Metis dao besu Tačiju da će imati vojsku ni da je Trampova administracija potvrdila sankcije Dodiku. (A sad što ministra finansija, kome su sankcije u opisu posla, Tramp još nije postavio, sve su to samo nijanse na kojima, je li, insistiraju srpski nacionalisti.)
6.
Kad misle o Trampu, kod Srba se danas radi samo o jednom: iskoristiti otvoreni prostor da se obnove srpska državnost i suverenitet ili svaku takvu nameru saseći u korenu. Kad misle o predsedničkim i drugim izborima, kod Srba se radi isto o tome.
Kad se raduju što su Toma i Vučić zaglavili pregovore sa Tačijem, ili kad vrte glavom kao svet koji vidi kroz tri zida i tolkuju kako su se oni sve to s Tačijem dogovorili – i tada misle o tome.
I kad naprednjaci mozgaju ko će im biti presednički kandidat, i tad je reč o obnovi državnosti i njenom sprečavanju. Kad Vučić pošalje žandarme na Kosovo, pa jedni kažu kako to ima veze samo sa izborima, i tada jedino ima veze sa državnosti. I kada Albanci zapucaju – a zapucaće – opet će biti onih koji su krajem 90-tih govorili: tako im i treba kad su glasali za Slobu! Naravno, govoreći o državnosti.
Pre nego što je Srbija, prvi put posle sto godina, došla u priliku da učini nešto za sebe, bilo je teško poverovati koliko će nas biti protiv toga; koliko nas se odviklo od svake pomisli na Srbiju; koliko nas je spremno da se tim pokušajima nasmeje i naruga. Srećom, pa imamo i trampiste.
(Standard.rs)