Cvijanović: Nova Vučićeva vlada..
1.
Da nije Danasa, kad bi Srbija znala šta hoće zapadne ambasade. Pojma ne bi imala pred kakvom dramatičnom životnom odlukom se našao Ivan Vejvoda, koji Vučiću koliko juče mora da odgovori na ponudu za mesto šefa diplomatije u novoj vladi. Kad ne bi bilo Blica, možda bi se i znalo da Zorana Mihajlović predaje na Megatrendu. Ovako, to je tajna, nešto kao mala intelektualna prljavština, koja se dobro čuva.
Jer kako bi inače ovaj list uverljivo plasirao vest da se Mihajlovićeva opravdano nada da će biti Vučićev PPV, što je valjda skraćenica za budućeg predsednika vlade. Licitiranju se priključila i Politika, kojoj se u vladi ukazao Čeda Jovanović, tip koji bi svakog dovoljno kompromitovao da se u gradskoj gužvi čukne sa jednim od njegovih „audija“, odakle je valjda čist bingo imati ga u vladi.
Šta to znači? Dve stvari: prvo, da su već počeli pritisci oko sastava Vučićevog kabineta; i, drugo, da su u tome, po običaju, najbrže i najagresivnije zapadne ambasade. Nije to iznenađenje: zašto bi neko ko se toliko umešao u rezultat srpskih izbora ostao na pola puta i propustio da se umeša u sastav vlade. Utoliko više što će ovo biti vlada čiji sastav će, bez obzira na Vučićev poslovični apsolutizam, očitovati mnogo više nego sastav svih prethodnih koje pamtimo. Sklon da verujem da će izbor šefa diplomatije i ministra odbrane o politici vlade govoriti više i od njenih prvih poteza.
2.
Hajde da vidimo šta je to što pouzdano znamo o novoj vladi. Znamo da će biti koaliciona, bez obzira što je Vučićeva lista osvojila dovoljno da je formira sama. Znamo da će u njoj biti Pastorovi Mađari, a znamo i da će se ići na nešto užu koaliciju, za razliku od pokrajinske vlade, gde će ta koalicija biti šira (po svoj prilici, uz Pastora, uključiće i Čanka i Dačića). Ostalo ćemo tek saznati.
Kakvu vladu bi voleli Ameri i Britanci? Još pre izbora iz tih krugova preko domaćih spikera dolazile su ideje o prednostima ekspertske vlade. Naravno, ekspertska vlada nije, kako neki misle, svet genijalaca, već apatrida – onih koji dolaze u zemlju iz zapadnih multinacionalki (mada mogu i domaći), nemaju dugoročne političke ambicije, tako da, bez brige za svoje karijere, završavaju prljave poslove za zapadne aktere, obično ojade sopstveni narod, a onda nestanu na nekom nagradnom poslu. Samim tim, vlada eksperata jeste vlada naloga, tačno definisanog zadatka, a ne političke borbe. Vlada eksperata u neku zemlju dolazi posle njene kapitulacije ili da tu stvar ozvaniči, poput Montijeve vlade u Italiji ili Papademosove u Grčkoj. Srbija, međutim, još nije kapitulirala.
3.
Vučić se na priču o ekspertskoj vladi nije primio, kao što nije ušao ni u raspravu o Vejvodi, atlantističkom oficiru prvog ranga, čiji izbor za šefa diplomatije bi bio drugo ime za punu kapitulaciju. Opet, ako je ikad razmišljao o Čedi, sve do čega je mogao da dobaci jeste to da onog ko mu je Čedu prvi predložio nazove imenom Salvatora Tesija, budući da mu taj ne želi dobro.
Zašto? Zato što su Čeda i Tadić tipovi kojima ni prelazak cenzusa nije udahnuo život i zato što oni takvi nisu interesantni ni opoziciji, koja se protiv Vučića ne udružuje ni ideološki ni politički, već po tome što je dobar svako ko u tu priču unosi bilo šta. Čeda bi eventualno mogao da im popravi vozni park, i da ih sve to skupo košta. Ništa više od toga. Zato ulazak Čede u vladu ne bi bio Vučićev pucanj u sopstvenu nogu, već pravo u glavu. A ne bih rekao da se dotle došlo.
Zato, po svoj prilici, ni Čede ni Vejvode neće biti. Vučić će morati da potraži druga rešenja da bi zadovoljio zapadne sile, utoliko pre što su njih dvojica rešenja kojima bi, kako god da mu ostatak vlade izgleda, zadovoljio zapadne sile i nikog više.
4.
Vučić je naprednjake zamislio kao postideološku catch all partiju, pokazao je uoči izbora kako se pravi catch all lista, tako da nema razloga da ne dobijemo još jednu catch all vladu. Jasno je da će to biti neka vrsta vlade koja očituje ravnotežu interesa – između SAD i Rusije, između stranke i medija, između politike i ekonomije, između evropskih obećanja i kineskih ponuda, između stranačkih ljudi i eksperata… Ali, sa druge strane, biće to i vlada u kojoj će se itekako gledati nijanse, posebno ona u kom pravcu će vrh tog velikog Vučićevog šatora biti više nagnut.
Moć SAD na Centralnom Balkanu neupitna je, taman koliko i njihova rešenost da uvek i svuda igraju nasuprot srpskih interesa. I tu se pleše i igra sve dok oni ne dođu po vitalne organe. Rekao bih da su samo oni još ostali. Sa druge strane, rusko prijateljstvo prema Srbiji ne dolazi u pitanje, kao ni efekti tog prijateljstva, gde ne bi trebalo prećutati najvažniji: samo postojanje Rusije koja pruža otpor zapadnom svetu produžilo je život Srbiji na neodređeno vreme.
Ali ruski fokus na ovaj deo sveta još uvek je daleko od punog i za podizanje Srbije dovoljnog. To se uoči izbora posebno pokazalo u delovanju visokog funkcionera Dume Sergeja Železnjaka, koji je u sredini kampanje podržao blok Dveri-DSS, da bi se na kraju uključio u kampanju njihovih, pokazaće se, najvećih protivnika – naprednjačke liste.
Rusko lutanje u Srbiji i regionu često se pripisuje ulogama različitih lobija, što nije netačno, ali kao objašnjenje nije dovoljno. Naime, uprkos ruskom nezadovoljstvu odnosom prema NATO Mila Đukanovića, ispašće da će Rusi ipak pomoći kampanju za njemu biti-ili-ne-biti izbore u oktobru. Reč je o tome da će više od pola miliona Rusa i ovog leta spasiti crnogorsku turističku sezonu, što će u Đukanovićev maleni budžet samo od PDV uterati više od 50 miliona evra.
Kad pitate obaveštene Ruse o čemu je tu reč, oni govore o uticaju različitih lobija. Ali, kad ih pitate koliko će Rusa ove godine spasavati sezonu u Turskoj, oni odgovaraju jasno – nijedan. Kako to da tamo nema lobija, kako to da ih nema u Siriji? Odgovor je nedvomsilen: tamo gde postoji dovoljan fokus ruske države, za lobije nema mesta; tamo gde ga nema, lobiji cvetaju. Dakle, stvar je fokusa, a ne lobija.
Već sami izbori su pokazali da će nova vlada manje od prethodne biti u prilici da kupuje mir povinujući se željama Amerike, utoliko pre što će biti napadnuta najvitalnija pitanja (Kosovo u UN, Republika Srpska, Vojvodina…), ali ni da još uvek neće biti u prilici da se potpuno uzda u Rusiju. Ne radi se tu samo o tome da ćemo uglavnom morati sami već i o tome da će to biti mnogo napadnutija vlada od prethodne dve.
Zato će njen borbeni deo – koji su u prethodnom mandatu činili Vulin, Stefanović, Selaković i Gašić morati da bude mnogo jači, a kolaborantsko krilo (Mihajlović, Udovički, Verbić) bar malo slabije. Takav kurs pritom ne mora da bude proizvod ovakvog ili onakvog (geo)političkog opredeljenja vlade, već prostog diktata prilika u kojima ona želi da preživi. Deo tog diktata je i činjenica da se trenutno najvažnija američka akvizicija Saša Radulović javno izjasnio protiv ulaska u NATO, što će pokazati da on, uz blagoslov svojih pokrovitelja, glavne saveznike neće tražiti u DS i liberalnom korpusu, već u nacionalnim snagama, pravilno procenjujući da je sa te strane Vučića lakše napasti.
5.
Eto razloga zbog kog će Ivica Dačić – ušao u vladu ili ne ušao – biti glavna zvezda njenog formiranja. Naravno, to je i razlog zašto Ameri Dačića žele u opoziciji i zašto mu preko Ružića i Tončeva prete cepanjem stranke ako pođe sa Vučićem. Sa druge strane, eto razloga zašto bi Rusi bili veoma zadovoljni ako SPS uđe u vladu.
Nisam siguran da je Dačić presrećan zbog takvog statusa zvezde. Čovek koji ruši načelo atavističke politike da se sa slabijim biješ, a sa jačim dogovaraš – dakle, tip koji više voli da se dogovara i sa jednim i sa drugim – ipak će morati da se potuče. Ako ode u opoziciju, nema sumnje da će ga Vučić prepoznati kao najozbiljnijeg protivnika i da će po njemu pucati iz svih topova; ako ostane u vlasti, teško da će izbeći obračun u samoj stranci.
Ako Vučić stabilnost zemlje, uz dosta razloga, navodi kao najvažniji cilj buduće vlade, malo je verovatno da, uprkos krizi u njihovim odnosima, neće na kraju pozvati Dačića, proverenog mahera za tu vrstu političkih poslova. Uostalom, ne potvrđuju li to oni kojima je izazivanje nestabilnosti na Centralnom Balkanu cilj kad žele da Dačića odvuku u opoziciju, garantujući mu zauzvrat mir u SPS.
6.
Ne toliko zbog rezultata izbora i jačanja i ujedinjavanja opozicionog fronta, kako neki vole da vide, već zbog nedvosmislene pozicije SAD i Velike Britanije, Vučić je u prethodne dve vlade potošio svu slast koju sa sobom nosi boravak u vlasti. U ovom mandatu ostaju mu, bol, rad i napadi na najvitalnije nacionalne i državne interese, koji će ga više voditi ka sukobima nego ka dogovorima, bez obzira kako se u toj krizi bude ponašao. Ako je u Dačićevoj vladi uslov stabilnosti bila u popuštanju, a u prvoj Vučićevoj u balansu između popuštanja i otpora, nije van pameti da će stabilnost sad biti uslovljena borbenim kapacitetom vlade.
Bilo bi dobro i za Vučića i za Srbiju ako bi i osposobljenost za te uloge diktirala budući sastav vlade.
(Standard.rs)