Cvijanović otkriva: Na redu je lomljenje Srbije- Evo šta nas sve čeka u ovoj godini…
Piše: Željko Cvijanović
Tri su događaja obeležila godinu koju ispraćamo: Tramp, Tramp i Tramp. Naravno, nije sve drugo bilo ni malo ni nevažno. Ali sve to je, makar u naknadnim interpretacijama, bilo u najužoj je vezi sa burnom prvom godinom u Beloj kući.
Bilo bi zabavno čuti one koji su prošle godine u ovo doba sa visina nebeskog razumevanja tolkovali kako se ništa u američkoj spoljnoj politici neće promeniti Trampovim dolaskom, jer je Amerika jedan veliki brod… i znate već. Godinu dana kasnije ništa nije isto ni u Americi ni u svetu. Ko je, recimo mogao da pomisli da će jedna Južna Koreja američku pomoć pred mogućim napadom Severne Koreje smatrati odveć provokativnom i rizičnom.
Ona je potražila pomoć Rusije, inaugurišući je u najstabilnijeg globalnog posrednika u političkim sporovima. Ili da će Britanci uskratiti podršku SAD glasajući o Jerusalimu u UN. Ili da će sam Vašington, mesto gde su se decenijama autorizovale pojedine nacionalne politike, u 2017. postati prestonica koju svetski državnici zaobilaze.
Kako god, Trampov dolazak menja Ameriku više nego ijedan događaj posle Prvog svetskog rata. Skoro celu godinu u defanzivi protiv „duboke države“, gubeći svoje najbolje ljude i često delujući kao da se predao, Tramp je zaigrao ofanzivno, ekstravagantno i rizično. Pošto je na nepomirljivom stavu prema Severnoj Koreji počeo da ujedinjuje naciju iza sebe, povukao je seriju poteza koji nisu imali odgovor iz „duboke države“. Okupljalo ih je to što su, prema svom političkom ishodu, svi bili izrazito izolacionoistički – od izlaska SAD iz transkontinentalnih trgovinskih ugovora i distanciranja od Evrope, sve do osporavanja Pariskog sporazuma o klimi, nuklearnog sporazuma sa Teheranom i priznanja Jerusalima kao prestonice Izraela.
REDISTRIBUCIJA SVETSKE MOĆI
Ne zna se koga će u 2018. godini više plašiti Amerika. Da li svoje prijatelje, kojima je postala nepouzdan partner, ili neprijatelje, koji strahuju da bi Tramp pod pritiskom iznutra novo konfigurisanje sveta mogao da pokuša zaustaviti oružjem. Sreća je da povlačenje Amerike popunjavaju Rusija i Kina kao neagresivne sile. Tim će šanse da se izbegne nekontrolisani haos u svetu biti veće. To se najbolje videlo po tome kako je kraj rata u Siriji potpuno afirmisao Rusiju. Najpre je uništila ISIS i spasila glavu Asadu, a već sutra bi mogla biti posrednik u dijalogu između Jevreja i Palestinaca.
SAD to više ne mogu. Takođe, sreća je po svet da ruske inicijative prate kineski ekonomski projekti, i da je to partnerstvo dosta stabilno. Ono je okupljeno zajedničkim strahom od SAD i činjenicom da je reč o dve komplementarno „nekompletne“ velike sile. Naime, teško bi Rusija, sa ekonomijom tek malo većom od španske, mogla bez Kine tako brzo da stekne status globale sile. Za Kinu bi to bez Rusije bilo još teže zbog deficita u vojnoj moći i diplomatskom iskustvu na globalnoj sceni.
Zato će svet u 2018. biti nastavak započetih procesa, s tim što ga ubrzavanje gubitka američke moći pod Trampom čini dodatno rizičnim. Sledeće godine Rusija i Kina i prvi red njihovih partnera biće još jači. Zato će dobar deo američkih saveznika, pa i tradicionalnih, potražiti nove uticajne prijatelje. To, kako god bilo nazvano, u suštini je čin redistribucije globalne moći.
U toj redistribuciji ulogu će imati i Srbija, posebno posle diplomatski preteške, ali i briljantno okončane 2017. Problem je, međutim, što su pred nama dve još teže godine, u kojima ćemo biti izloženi sili pritisaka i pretnji spolja i iz regiona, i sili nerazumevanja iznutra. Republikanska Amerika ne bi ni registrovala postojanje Balkana da na poluostrvu nisu ojačali ruski uticaji.
Dok su u svetu beležile neuspeh za neuspehom, SAD su u poslednje dve godine na Balkanu imale uspeha. NATO je pokorio Crnu Goru, čak razbijajući njenu opoziciju na neodređeno vreme. Zatim je, posle razbijanja vlasti Gruevskog, za regionalnog ljubimca inaugurisan Zoran Zaev i osvežena nada u NATO budućnost Makedonije.
U sledećoj godini Skoplje i Podgorica – iz koje već traje rat montenegrinskog podzemlja sa srpskim, i to isključivo na teritoriji Srbije – biće ojačani kao punktovi pritiska SAD na Srbiju. Jer na redu za lomljenje je Srbija, pre svega naterana da se potpuno odrekne Kosova i Metohije i svake, a posebno vojne saradnje sa Rusijom.
VAŽNO JE DA SAD NE USPEJU U IZOLACIJI SRBIJE
Naravno, sve to ne znači da su SAD oslabile u svetu, a ojačale na Balkanu. Ništa neobično u tome da Imperija oslabi u centru, a da još neko vreme na slaboj periferiji deluje moćno i stabilno. Ne bi bilo dobro da nas to zavara budući da su u Podgorici i Skoplju pobedili izolujući ih od ostatka svetskog procesa, da bi im proces na Balkanu prodali kao jedini koji se zaista odvija.
Dinamičan diplomatski život predsednika Vučića najbolji je pokazatelj da se u Beogradu opasnost od izolacije razume. Posete Makronu, Kastru i Putinu pokazale su strateška opredeljenja Srbije. Evropska budućnost sve manje je i američka, utoliko pre što ulazimo u godinu kad će, po svoj prilici, početi evropsko dizanje sankcija Rusiji. To je za Srbiju politički bingo, koji našem odnosu prema EU daje sasvim drugu dimenziju. U Havani se videla namera Srbije da vodi nezavisnu spoljnu politiku. Važnim sastankom sa Putinom, gde je pokazano da se Srbija neće izolovati od glavnog aktera svoje odbrane, koji je i faktor koji je najviše razlikuje od viđene sudbine Skoplja i Podgorice.
2018. biće godina velikih pritisaka i velikih šansi. Važno je reći da, ako je neko u Srbiji i mislio da se odriče Kosova, globalne promene i unutrašnja kriza Albanaca su toliko duboke da bi to sad bilo zaista glupo. A to znači da je sve ono čega će tražiti da se odreknemo – od Kosova do Rusa – nije naša omča o vratu, već naš resurs. Zato i traže.
U međuvremenu, moraćemo da naučimo da događaje naizgled bez mnogo veze sa politikom, poput nedavnih incidenata na stadionu Partizana, čitamo u političkom ključu. I da se ne palimo na budale, čak i kad su sugestivne. Da bi se to dogodilo, biće nam potreban izvestan stepen nacionalnog jedistva. Ne vidim kraći put do toga od vanrednih parlamentarnih izbora ovog proleća, koji će povećati moć srpskog otpora.
(Standard)