Cvijanović otkriva: Šanse Srbije da se izvuče bez žrtava iz ovog geopolitičkog prekomponovanja, ravne su onom koje se desilo posle Drugog svetskog rata..

Piše: Željko Cvijanović

1.

Srpska opozicija liči na onu vrstu domaćica koje ne čiste kuću po planu o kućnoj higijeni, već na nervnoj bazi. Njihove kuće, i kad su čiste, nisu to po potrebi čistoće i pristojnog života, već da gospođa ne bi pošandrcala.

Opozicija radi isto što i nervozne domaćice: kad Vučića napada – a napada ga često – ne čini to po nekom planu njegovog rušenja, već na nervnoj bazi. I to se vidi po tome što redovno Vučića ne tuku tamo gde je slab – što bi im nalagali nekakvo znanje o politici i plan – već tamo gde su im naložili živci.

Iliti tamo gde ih je najviše iznervirao, a iznervirao ih je, po pravilu, tamo gde je jak.

Elem, imaš sto tema da napadneš Vučića, ali ga ne napadaš na temi inauguracionog prijema jer je napravio jak regionalni i solidan međunarodni skup. Tako da je na toj temi jak kao zemlja, a oni koji ga napadaju tu samo pokazuju koliko su se iznervirali.

Otud je Vučićev prijem definitivan završetak procesa u kome je on, da bi mogao da vlada Srbijom, izgradio mnogo ozbiljnije međunarodne veze nego što su ih ovdašnji liberalni demokrate imali čak i kad su vladali zahvaljujući tome što su sve međunarodne veze bile na njihovoj strani, dok su Vučić i ekipa unajboljem mogli da se vide sa nekim iz druge ruske političke lige.

2.

Šta je zaista pokazao Vučićev inauguraconi prijem osim da su zvanice na njemu pojele osam tona mesa, što je iz nekog razloga silno impresioniralo ovdašnje opozicione glave na društvenim mrežama? („Čiko, a jel’ sav ovaj ‘lebac tvoj?“) Dve stvari: prvo, da je Srbija zemlja važna nesrazmerno svojoj veličini i snazi. To nije bez važnosti, utoliko više što je prva lekcija na koju nas već 20 godina navlače svi strani politički misionari koji se ovde dese da je Srbija mala, slaba i nevažna zemlja, kojoj je činjenica da se za nju interesuju baš ti politički misionari čista sreća kakva se ne ponavlja i ne bi je trebalo propustiti.

Drugo, masovnost međunarodnog odziva na Vučićev prijem, i to i sa Zapada i sa Istoka, pokazala je, osim toga da Srbija nije nevažna zemlja, da je na njenom čelu čovek koji nije razvejao nade ni Zapadu ni Istoku, koji se trude oko Srbije. Elem, između Beča i Istanbula postoji zemlja koja, ako ne prihvati nešto što su prihvatile sve ostale zemlje iz regiona, nikako se ne može reći da je stvar prihvaćena na regionalnom nivou. Nijedna, pa ni NATO.

3.

Naravno da naša svest o Srbiji kao važnoj zemlji na regionalnom nivou menja i našu međunardonu vizuru. Prema toj vizuri, nasuprot onog što zastupaju nosioci ideje o slaboj i nevažnoj Srbiji – da je ona okružena NATO zemljama – možda bi se moglo reći i da je NATO ozbiljni podriven u Jugoistočnoj Evropi, budući da Srbija nije ušla u taj vojni savez.

Na svojoj inauguraciji Vučić je od najvećeg srpskog nedostatka – geopolitičke polivalentnosti srpskog naroda, podeljenog Drinom, Dunavom i Savom – napravio srpski resurs. Makar samo na jedan dan, makar po tome što će mu ono čime je danas namamio u Beograd toliko stranih sadašnjih i bivših zvaničnika već sutra možda doći glave. Zato, sprdati se s tim, posebno u okolnostima izrazito povišene temperature na liniji Vašington – Berlin – Moskva, gde se sad tuče svak protiv svakog, ne pokazuje samo slab nervni sistem opadača već i njegovo slabo znanje o stvarima političkim.

4.

Zato o Vučiću možemo da mislimo šta hoćemo, ali teško je poreći da je spiskom važnih zvanica na svom prijemu prilično dobro započeo predsednički mandat. Istovremeno, na takvom skupu poslao je veoma važnu mirovnu poruku, naravno, ne u svet jer bi to bilo pretenciozno, nego u region, odakle Srbiji neposredno preti najveća opasnost. Istina, ne mogu se takvim spiskom zvanica i takvim porukama zaustavljati i sprečavati ratovi, ali, sve skupa, to jesu poruke koje ometaju potencijalnog agresora, taman onoliko koliko bi mu olakšavale nervozne reakcije iz Beograda. Posebno ako, uz njih, malo i naoružaš vojsku iz ruskih magacina.

E sad, biti na liniji vatre, gde su Srbiju videli Džon Keri i Džo Bajden, može da bude veoma varljiv resurs. Da bi stvari bile takve, potrebna su dva momenta. Jedan je veoma delikatan balans Srbije; drugi je nada velikih aktera da postoje izgledi da Srbija sasvim sklizne u njihovo gravitaciono polje.

Naravno, srpska međupozicija može biti resurs, i to veoma stabilan, ukoliko se o njoj kao takvoj dogovore veliki igrači.

5.

Zbog toga svojim hroničnim blaženim neznanjem najviše mogu da razvesele oni koji međupoziciju Srbije vide kao privremeno političko stanje, dajući sebi za pravo da „posavetuju“ Vučića kako ne može previše dugo da sedi na dve stolice i da bi morao da se opredeli – ili za Zapad, kako bi hteli ovdašenji liberali, ili za Istok, kako se čini antiglobalistima i suverenistima. Problem je što takvi predlozi najčešće očituju ideološki profil predlagača i nikad nisu proizvod sveobuhvatne analize koja bi uzela u obzir posledice silaska sa „dve stolice“.

Iako Srbija nije podeljeno društvo, bar ne u meri u kojoj se na tome sa Zapada radilo poslednjih 25-30 godina, ona bi to postala silaskom sa „dve stolice“. Srpsko opredeljivanje za politički Zapad podelilo bi društvo uglavnom na liniji narod – elite. Istovremeno, striktno opredeljivanje za Istok odmah bi nas odvelo u građanski rat. Problem je što taj ishod neki od starih američkih i britanskih planera smatra poželjnim. Kako god, opredeljivanje bi u Srbiji otvorilo veoma teške procese, među kojima građanski rat ne bi trebalo smatrati najmanje verovatnom. Formula opstanka Srbije jeste dakle u tome da svoje „privremeno“ stanje sedenja na dve stilice pretvori u stalno, koncentrišući se konačno na izgradnju srpske države.

6.

Pogoršanje odnosa između Vašingtona i Berlina ne prati popravljanje odnosa nijednog od ta dva centra sa Moskvom. Naprotiv, odnosi se pogoršavaju, na jednoj strani, pristankom Berlina na obnovu sankcija protiv Rusije, a, na drugoj, novim američkim napadima na vladine sirijske snage. Takvo stanje u trouglu, prema geopolitičkim zakonima, privremeno je. Njega će zameniti rat svih protiv svih ili prelazak jednog člana trougla u savez sa drugim protiv trećeg.

Savez Vašington – Berlin stari je hladnoratovski savez, koji na naše oči puca. Umesto njega, moguć je savez Berlin – Moskva, onoliko koliko ozbiljni nemački geopolitičari budućnost dugog trajanja za svoju zemlju vide u Evroaziji. Iako manje, moguć je savez Vašingtona i Moskve protiv Berlina, kao u Drugom svetskom ratu, koji bi doveo do nove podele Evrope.

Šanse Srbije da se izvuče bez žrtava iz ovog geopolitičkog prekomponovanja, ravnog onom koje se desilo posle Drugog svetskog rata, povećavaju se u svakom savezu u kome učestvuje Rusija. Sve dok ne postoji dogovor velikih sila o geopolitičkoj ambivalenciji Srbije, ona za tu poziciju mora da se bori i izbori sama.

Vučićev inauguracioni prijem neće rešiti taj problem, ali će pokazati da je razumeo šta je osnovno pitanje srpske države i naroda. Opozicija opet nervoznim napadima na Vučićev prijem ne pokazuje samo da nije ništa razumela već i da je ne zanima mnogo. Problem je, naravno, što u tačci konfliktnog dodira između Vučića i opozcije nema nijednog pitanja od važnosti za Srbiju.

7.

Srbiju čekaju teški dani. Ti dani biće ispunjeni pokušajima Prištine da pokori Srbiju na Kosovu i Metohiji. Srbija se, međutim, neće odbraniti oružjem na Kosovu, ali će Kosovo odbraniti ako od svog sedenja na „dve stolice“ napravi politiku, dakle stalno stanje, kome je neophodna podrška velikih sila. Samo to je važno, sve drugo tom linijom dolazi kao rezultat.

(Standard)