Cvijanović otkriva: „Vitalnost snaga koje potapaju Srbiju vanredna je..!“
Piše: Željko Cvijanović
„Dve Srbije“ u isti stroj gura to što obe lociraju glavni problem Srbije kao unutrašnji (Vučić), a ne geopolitički (sukob velikih sila)
1.
Iako se to neće dopasti parohijanima, skorija sudbina Srbije više je zakačena za moskovski sastanak Reksa Tilersona i Sergeja Lavrova nego za aktuelne beogradske demonstracije. Uprkos tome što su „protesti protiv diktature“ postali poligon koji se nastoji utemeljiti kao rodno mesto „ponovo pronađenih (političke) nevinosti i vrline“ teško kompromitovane liberalne Srbije.
Tvrdnja o sastanku u Moskvi stoji, bez obzira na to što, izvan Lavrovljevih istorijskih lekcija Tilersonu, Srbija tamo nije bila ni pomenuta. Čak i bez obzira na to što protest liberalne omladine i sve ono što ga okružuje i na generacijskoj vertikali i na političkoj horizontali ne prestaje da muči teške brige nad budućnošću zemlje.
2.
Da se najvažnije stvari događaju daleko od nas, pokazuje i to što je priroda sudbine Srbije danas daleko od prirode aktuelnog političkog govora o njoj. Rečju, zemlja proživljava važne trenutke, a u javnom prostoru se uglavnom pričaju gluposti. Osim toga, ubrzano se sužava broj faktora i događaja koji utiču na nas, što će reći da oni magistralni, poput sastanka u Moskvi, utiču gotovo apsolutno i da se stvar približava finalu. Elem, ako Rusi i Amerikanci nastave da se tuku, i jedni i drugi će globalnu katastrofu, koja proizlazi iz njihovog direktnog kontakta na bojnom polju, nastojati da izbegnu serijom posredničkih ratova. Iz toga se neće izvući ni Balkan.
Važno je znati da tip rata do koga može doći za Srbiju podrazumeva nevolju, koja lako počinje i teško se završava. Još važnije je znati da u takvim ratovima, čak i kad među malim državama i narodima ima pobednika, nema onih koji beleže dobitak i koji iz rata izlaze moćniji nego što su u njega ušli. Najvažnije je, međutim, znati da i među nama postoji dovoljno uzavrelih mozgova koji o tome neće misliti, nošeni verom da je u prirodi svakog rata da bude revanš za prethodni.
3.
Srećna – iako još nedovoljno srećna – okolnost u ovolikoj gomili pretnje sadržana je u činjenici da je moskovski sastanak pokazao da ni Rusi ni Amerikanci ne gore od želje za sukobom. Takođe, srećna okolnost je i to što Vladimir Putin nije digao ruke od Donalda Trampa čak ni u momentu kad je posle američkog raketiranja Sirije od njega ruke digla masa vatrenih „trampista“ i u SAD, i u svetu, i kod nas.
Dakle, Tramp je suviše pritešnjen medijskom i obaveštajnom moći američke „duboke države“. Snažno je pritisnut sumnjom da je na čelo SAD došao kao „ruski čovek“, i on u američkoj javnosti neće imeti legitimitet da popravi odnose sa Rusima sve dok sa sebe ne skine tu hipoteku. Nije bilo boljeg načina da je skine od zaoštravanja antiruske retorike, ponekad čak do ivice usijanja. Da neće ostati samo na praznim rečima, pokazao je napadom Tomahavcima na sirijski aerodrom Šajrat.
Putin je imao razumevanja za Trampov potez: mogao je da mu poobara i omete baš svaki od 59 ispaljenih Tomahavka, vrlo ranjive rakete za ruske sisteme. Ali nije. Sa svoje strane, i Tramp je morao znati da mu Rusi neće dirati rakete inače ne bi rizikovao tešku blamažu, svoju i američke vojske, koja bi bila u ravni sa talačkom krizom u iranu iz vremena Džimija Kartera. Zato je potrošio ogromne resurse – tvrdi se da ispaljene rakete vrede oko 70 miliona dolara – da bi pobio nekoliko sirijskih vojnika i preorao pistu aerodroma, sa koje su Asadovi avioni uzletali već posle nekoliko dana.
Može da izgleda paradoksalno, ali bez američkog raketiranja Šajrata sastanak Lavrov – Tilerson nije bio moguć, bar ne u postignutom kapacitetu, u kome je napravljen korak ka međusobnom otopljavanju i deblokiranju rešenja u Siriji. Rečju, bilo je neophodno da Njujork tajms proguta knedlu i pohvali „Trampovo srce“ zbog napada na Siriju, pa da razgovori sa Rusijom o svetskom miru zaista počnu.
4.
Džon Mekejn u Beogradu zato nije imao težak posao, a nije ga, ni u moralnom ni u političkom smislu, imao ni njegov sagovornik Aleksandar Vučić. Zašto? Iako mnogi koji analiziraju srpske prilike, na talasu inercije prošlih vremena, sastanke američkih i srpskih zvaničnika gledaju kao sport uvrtanja ruku, to više ne izgleda tako. Jer, u slučaju šireg sukoba, Mekejnu u Beogradu treba pouzdan saveznik ili bar neko ko neće biti ruski specijalac u američkoj pozadini. To se ne postiže uvrtanjem ruke.
I sa srpske strane rezon je toliko jasan da ne ostavlja prostor za konflikt. Bude li detanta velikih, na Balkanu će jačati ruski uticaj, bar u pravoslavnim zemljama, koje još nije prekrio NATO. (Otud je ratifikacija prijema Crne Gore u NATO teška antiruska provokacija, iza koje stoji američka partija rata, i ozbiljan destabilizujući događaj, koji otežava poziciju Srbije, dok izglede Crne Gore čini teško rešivim.) Bude li otvorenog sukoba velikih, Srbija će, kako stvari stoje, morati da brine o sebi tako što neće okrenuti leđa Rusiji, koja joj garantuje odbrambene kapacitete (elem, kako god, Rusija ostaje u srpski kalkulacijama), ali neće biti ni deo antiameričkog fronta.
Reklo bi se da je Mekejn upravo zato bio u Beogradu. Da zna za ponašanje Srbije ako pobedi partija rata. Ako bih se usudio da pogađam, rekao bih da je čuo je ono što je želeo: ako bude sukoba, Srbija će pokušati da sačuva mir u svojim granicama, dok van njih neće protivrečiti Amerima.
(Otud može biti jasan odnos Srbije prema Makedoniji, ali ne i prema Kosovu, koje u odnosu na srske granice SAD i Srbija ne vide isto.)
Naravno, ako pobedi partija mira, ako Ameri odustanu od izbacivanja Rusije sa Balkana po svaku cenu, ispašće da Mekejn uopšte nije bio u Beogradu. Uostalom, ispašće – koji Mekejn?
5.
Naravno, štošta u toj kalkulaciji zavisi i od Srbije. Prioritet prioriteta Vučićeve politike jeste spasavanje mira i stabilnosti po svaku cenu ne samo u okolnostima da SAD i Rusija postignu mir nego i ako budu preko posrednika ratovale.
Za to vreme, pola Vučićevih protivnika – pre svega onih koji ovih dana manipulišu ulicom – želi da obori srpsku pregovaračku cenu pred događaje koji slede, među kojima je dolazak Mekejna samo delić široke slike. Druga polovina Vučićevih protivnika – uglavnom još bez jasnog stava o opravdanosti protesta – napada ga zbog tog obaranja cene, čak i zbog toga što je uopšte primio Mekejna, budući da neko koga prima Putin ne sme da se viđa sa Mekejnom.
Tako, naravno, produktivno sarađuju „dve Srbije“ – građanska i patriotska – i to u času kad i ne govore međusobno.
I to je u redu, budući da zaslužuju jedna drugu, samo nije u redu to što su i jedna i druga, locirajući glavni problem Srbije kao unutrašnji (Vučić), a ne geopolitički (sukob velikih sila), rešene da zemlju povedu šumom, dok je međunarodne prilike teraju da ide drumom.
Vitalnost snaga koje potapaju Srbiju vanredna je. Otkrivajući u javnosti imena lidera studentskog protesta, već je potpuno jasno da biološki i politiki stasava i četvrta generacija tih snaga – posle pradedova revolucije, dedova titoizma i očeva globalizma, evo i krvno povezane dece postistorije.
Za isto vreme, četvrti put u diskontinuitetu stasava prva generacija patriotskog korpusa, koji u ovoj inkarnaciji, taman koliko sanja i priziva Srbiju iz „slavne prošlosti“, toliko prezire ovu koja ne liči na „velike dane“, kojih, osim u predanju, uglavnom nigde nema.
Te snage – i jedni i drugi – isto kao i Mekejn, dobiće – kao i svaki put do sada – važnost i punu ulogu samo ako stvari sa sastanka u Moskvi krenu po zlu.
Ako ne krenu, ispašće da, kao ni Mekejna, nije bilo ni demonstranata, ni njihovih politički kompromitovanih očeva i majki, koji bi da se vrate na scenu preko nespisanih listova biografija svoje dece, Ispašće da nije bilo ni dedova ni pradedova. Sve dok stvari prvi sledeći put ne krenu po zlu.
(Standard.rs)