Dokle će Vučić smeti da ide ka Rusiji i Kini, i šta znači Pajtićev zaokret..?
Za dokaz je uzeo Vučićev odlazak u Moskvu i razgovor sa Vladimirom Putinom.
Istovremeno se izjasnio za ulazak Srbije u NATO.
Zbog čega je Pajtić odjednom dobio NATO-napad?
Da li je samostalno došao do zaključka – za Srbiju ne bi bila dobra politika „i EU i Rusija“ ili su mu u tome „pomogli“?
Donosi li SNS i Vučiću nešto otvoreno profilisanje DS kao NATO-stranke, s obzirom da su upravo naprednjaci i njihov lider, formalno ne isturajući NATO na svoje zastave, alijansi pozavršavali mnoge važne poslove?
Otvara li Pajtićev zaokret vrata dodatnim i pojačanim pritiscima na Vučića?
Šta će se događati narednih nedelja i meseci?
Može li se dogoditi – da će EU biti u sve većim problemima – da Vučić počne da zaokreće prema Moskvi i Pekingu?
Hoće li se na to odvažiti ako ga još više pritisnu, odnosno – dokle on u odnosima sa Rusijom i Kinom sme da ide, pogotovo ako se ima u vidu da Beograd već godinama ne sme da u odnosima sa Moskvom ide onoliko daleko koliko je ona bila spremna?
Zapad će od Vučića tražiti slabljenje veza sa Rusijom, makar i bez zavođenja sankcija
Srđa Trifković, urednik magazina „Kronikl“
Pajtićev napad je transmisioni plod nervoze u Briselu i Vašingtonu da će sveopšta kriza EU (neizvesnost oko Brexit referenduma, nesaglasnost oko kvota za migrante, porast evroskepticizma, disfunkcionalnost evrozone itd) možda i Vučića nagnati da shvati – makar sa zakašnjenjem – da car nema odelo i da bespogovorno prihvatanje SAD/EU diktata nije optimalna strategija ni za zemlju, niti – pre svega – za njega lično.
Predstojeći zapadni pritisci će biti pažljivo kalibrirani, sa ciljem da sa jedne strane „velikodušno“ dopuste razvijanje tešnjih ekonomskih odnosa sa Kinom (uz izuzetak ma kakvih slobodnih carinskih zona) – ali da sa druge insistiraju na vidljivom slabljenju veza sa Rusijom i de fakto priklanjanju zvaničnog Beograda briselskoj liniji vis-a-vis Moskve diktiranoj iz Vašingtona, pa makar i bez formalnog zavođenja sankcija.
Treba nam ministarstvo za saradnju sa Rusijom i Kinom
Dragomir Anđelković, istoričar, politički analitičar
Srbija u produbljivanju odnosa sa Rusijom i Kinom mora da ide što dublje i što dalje. To je jedini način da zaustavimo Zapad u komadanju naše zemlje i daljem pritiskanju.
Sa obe zemlje treba uspostaviti maksimalno efikasne i snažne odnose koji nas ojačavaju ekonomski. Tako ćemo obezbediti da možemo da se odupremo zapadnom pritisku.
Postoji i psihološki efekat koji treba da proizvedemo na Zapad, a to je – da vide da imamo geopolitičku alternativu i da nismo slabi. Jer, Zapad vas tuče kad se ne branite, a ne kada pokazujete snagu.
Koje su granice? Pre svega, treba reći da je ta ideja da moramo da ograničimo odnose sa Rusijom i Kinom – ideja NATO lobista. Moramo da shvatimo da smo u situaciji da nas niko više neće napasti i niko nas neće bombardovati. Dakle – nema granica.
A to kako će se rukovodstvo zemlje ponašati će verovatno biti u domenu kompromisa, što je bolje nego da se ništa ne čini, jer nešto mora da počne da se radi. Konkretno, treba naše odnose institucionalizovati kroz ministarstvo ili funkciju potpredsednika vlade za saradnju sa Rusijom i Kinom.
Nije dovoljno da o tome samo govorimo.
Neće ni hteti ni smeti jer bi izlazak iz obrasca značio nestanak same vlasti
Ljubomir Kljakić, politikolog i publicista
Današnja vlast u Srbiji neće ni moći, ni znati, ni hteti, ni smeti da zakorači preko granice onog socijalnog, moralnog, ekonomskog, kulturnog… itd. obrasca (matrica, matrix) upravljanja na koji je bezrezervno pristala već 2008, a u punom kapacitetu 2012, zatim 2014, najposle i ove, 2016. godine.
Reč je o obrascu (matrica, matrix) svetskog poretka korporativne distopije kome se današnja vlast u Srbiji predstavila i ponudila kao lojalni unutrašnji predstavnik i garant, a naročito kao unutrašnji izvođač radova na sprovođenju tzv. „bolnih mera“ koje „nemaju alternativu“.
Ostvarujući ovu svoju ulogu u službi svetskog poretka korporativne distopije, današnja vlast u Srbiji postigla je tako vrtoglav uspeh da nema tog službenika svetskog poretka korporativne distopije koji zbog tog uspeha nije pohvalio današnju vlast u Srbiji.
Zasluženo.
Jer, zahvaljujući danonoćnom radu vlasti, Srbija je zaista integrisana u svetski poredak korporativne distopije i rata koji svetska korporativna oligarhija vodi protiv čovečanstva.
Sve dostupne činjenice o stvarnom stanju unutrašnjih (socijalnih, ekonomskih, moralnih, radnih, naučnih, kulturnih, političkih, zdravstvenih, obrazovnih… itd.) prilika u Srbiji to neumoljivo potvrđuju.
Izlazak iz tog obrasca (matrica, matrix), značio bi nestanak vlasti koja je njegov unutrašnji lojalni predstavnik, garant i unutrašnji izvođač radova na sprovođenju tzv. „bolnih mera“ koje „nemaju alternativu“.
Zato današnja vlast u Srbiji neće ni moći, ni znati, ni hteti, ni smeti da zakorači preko granice ovog obrasca (matrica, matrix) korporativne distopije.
Pajtić oduševljava 90 odsto Srba govoreći da je Vučić napravio dogovor sa Putinom!
Dragan Petrović, politički analitičar
Da li greškom, ili nesvesno, ali Bojan Pajtić se pozicionira kao evrofanatik, koji – za razliku od Vučića – neće da sarađuje sa Rusijom. Time on postaje autsajder! Možda je neko iz američkih centara naredio Pajtiću da izvrši harikiri?!
Pajtićeva izjava da je zbog Vučića zabrinut zbog puta Srbije ka EU je možda – revolucionarna, prosto senzacionalna, jer se Pajtić koliko letos predstavljao kao neko ko je umeren čovek koji ume da iznese kritike na račun EU. S obzirom da realno, a ne prema falsifikovanim istraživanjima, anti-EU raspoloženje raste a za ulazak u Uniju je svega 30 odsto, Pajtić ovim zapravo „pumpa“ Vučića. Čini mu uslugu.
On oduševljava 90 odsto stanovništva govoreći kako je Vučić napravio dogovor sa Putinom!
Da li je neko naredio Pajtiću da (realno) podrži Vučića?!
Da li greškom, ili nesvesno, ali Pajtić se pozicionira kao evrofanatik, koji – za razliku od Vučića – neće da sarađuje sa Rusijom. Time on postaje autsajder!
Možda je neko iz američkih centara naredio Pajtiću da izvrši harikiri?!
Jer, posle ovakvog njegovog zastranjivanja, svaka saradnja protiv Vučića sa njim i sa eventualno Radulovićem, za DSS i Dveri postaje praktično nemoguća.
Jedini način da se to prevaziđe je da u najskorije vreme da neku jednako radikalnu, samo ekstremno suprotnu izjavu kojom bi sam sebe demantovao.
Odnos Vučića sa Rusijom i Kinom – a evidentno je da ga Amerikanci povodom toga pritiskaju – već se nalazi u određenom vidu saradnje. To nije manevar. Tu se nešto dešava što je realno, jer ruska strana stvarno nešto od Vučića očekuje.
Isto je tako i dolazak kineskih zvaničnika imao ozbiljnu geostratešku težinu zbog novog Puta svile.
Videvši sve to, Amerikanci i Britanci teško pritiskaju Vučića, toliko da bi ispunjenje zahteva značilo njegovu kapitulaciju. Oni traže da se formira vlada u kojoj mesto treba da dobije Čedomir Jovanović, pritiskaju i u pravcu regionalizacije Srbije, ubacivanja kosovskih Roma u južnu Srbiju, kao i dolaska Albanaca kupovinom zemlje.
Vučić je najzad shvatio da ni Srbija, ni on lično ne dobija ništa od saradnje sa SAD i da su američki pritisci rupa bez dna. Vučić – kako je to predložio Boško Obradović – stvarno treba da odabere da li hoće da bude kao Milo Đukanović.
Evidentno je i da određeni elementi patriotske opcije (deo je povezan sa DB-om), imaju dve funkcije: da u javnosti održavaju sliku da Vučić ipak balansira i da interno pokušavaju da ga stvarno omekšaju – da utiču na njega da ne vodi potpuno kvislinšku politiku.
Čini se da je to dalo bar neke rezultate.
Paralelno se dešavaju i napori kineske i ruske strane.
Ne kažem da je Vučićeva politika dobra, ona je loša, ali je činjenica i da je Dodik krenuo NATO stopama, pa ga sada pamtimo i o njemu govorimo kao o izrazito patriotskom političaru.
Amerikanci su zadovoljni jer je Vučić oko 80 odsto onoga što je bilo realno da im ispuni- ispunio, ali ga oni sada još pritiskaju.
Zato Vučić ima „nadogradnju“ u vidu Karića, Ilića, Ljajića, Lazanskog, Nenada Popovića, Cvijanovića, a tu je i Pečat… kao i drugi koji mu služe kao indirektna poluga povratnog pritiska.
Zasad ne znamo šta se trguje. Situacija je totalno zamagljena. Vučić je 4 godine išao kontra srpskih interesa. A sada je zamagljeno jer je pre samo par meseci izgledalo kao da će Toma biti poslat u penziju. Sada ne znamo kako će se završiti odnos Vučića i SPS i Tome.
Njegov odlazak u Moskvu je mogao da ima poruku: sklanjam Tomu, a došao sam da se direktno dogovorim. Kad budemo znali sastav vlade, biće sve jasnije. Međutim, verujem da će interesi ruske i kineske strane u odnosu na Srbiju biti zadovoljeni.
Učešće Tome, SPS i Popovića u vlasti je garancija minimalnih ruskih interesa.
Mislim i da ruska strana nema garancije šta će biti realizovano, s obzirom da je Vučić sa njima dosta razgovarao, ali ipak nije još rešeno pitanje Humanitarnog centra u Nišu.
Očekujem da se do kraja meseca pojavi neko naoružanje koje je sa Rusima dogovoreno. To nije mnogo, ali je konkretno!
(Fakti)