Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Teško da bi se moglo reći da ih još ima. Posle ovih kalambura oko kandidature za predsednika države, ko zna da l ima zemlje u kojoj se ne čude, ili se, bar, ne pitaju odakle izvire toliki palanački prostakluk, u borbi za vlast! Ne treba mnogo razmišljati o tome, da bi se došlo do tog „izvora“.
Na Zapadu je! Oni su u tome vekovni majstori, ne birajući sredstva u postizanju svoga cilja – ponižavajući, pogotovu male narode, do najnižih nivoa!
Od 5.oktobra oni neprestano nalaze među Srbima nacionalne i moralne nakaze.
koji su za šaku vlasti spremni na najcrnja poniženja, da bi konačno, među njima, našli najodanije Šešeljeve „krilne ađutante“, od čijeg se srpskog razbacivanja nekada nije moglo živeti, da bi, takoreći, preko noći postali Evropljani, gadeći se sveg onog što su do tada radili i propovedali, pa čak se i u crkvi zaklinjali i svojim potpisom na Zakletvi, jednom za svagda, potvrđivali!
Sve je to znano, i sve je hiljadama prebega iz Šešeljeve SRS, 2008. prešlo u novostvorenu izdajničku stranku SNS, i sa njom i za nju i za njene „vođe“, svojim glasom, oglasili novo doba, po kom se odriču sramne prošlosti, prihvatajući novi put i novi smer – evropski, u ime kog se objediniše sa dojučerašnjim neprijateljima, sa onima koji izglasaše Rezoluciju o srpskim zverstvima u Bosni i Hrvatskoj!
Prihvatiše sve ono što je Srbima i Srbiji pripisivano, pa čak i agresiju u tim nekadašnjim „bratskim republikama“, iako su upravo iz njih navirale ratne najezde, koje su ponavljale sve ono što se, u pogledu zločina nad Srbima, činilo počev od 1941.
Jednom rečju, odbrana je proglašena za srpski zločin, za želju stvaranja tzv. Velike Srbije, što se do dana današnjeg ne napušta kao optužba, i što Evropa, kojoj tzv. evropska Srbija svim željama teži, prećutno priznaje, bez obzira na česta obnavljanja svakojakih pretnji i zločina.
Sve to što po neki ministar, tu i tamo, osuđuju, ali ne i Vučić, Nikolić i Dačić, kao da se radi o nekom drugoj zemlji i drugim ljudima, presekla je obznana skorih izbora novog predsednika Republike, i razigrala jednu atmosferu u kojoj mnogi postaše autokandidati, u predstojećoj borbi za glasače, koji kao da se prave nevešti, ili bar ne toliko zainteresovani.
Utoliko pre, što predsednik Republike nema nikakvu izvršnu vlast, koja jedino inspiriše i jedino interesuje taj glasački narod, jer tu je korist i vrednost .
Najzad, taj narod i takav narod već ima jednog koji drži svu vlast u svojom rukama, obećavajući im da će vladati na korist svih njih, što je i ranije, a i sada obećava.
To što je uzbunu napravio dosadašnji predsednik, objavljujući da će se kandidovati i za novi mandat, po nama, ne treba prihvatiti kao njegovu, ličnu odluku! Uostalom kao ni Vučićevu, mada je ona nastala kao posledica jednoglasne podrške najviših organa SNS.
Vučić je, naravno, prihvatio, da se kandiduje, mada nije uspeo da objasni i opravda taj potez, sem ako nema nameru da menja Ustav, ili, pak, da usvoji Tadićevu praksu; tj. da zadrži predsedništvo stranke, i da preko nje i dalje diktatorski vlada.
Istina, Nikolić se nije zvanično kandidovao, samo je obećavao da će se kandidovati, ako se ne dogovori sa Vučićem. O kakvom „dogovoru“ je trebalo da bude reči, nije se saznalo, ali je procurela vest da je Nikolić tražio da mu Vučić vrati stranku i da mu da premijerski položaj!. Što je koliko neverovatno, toliko i nemoguće.
Što i poslednji glasač zna.
Nemačka agencija DW, koja često prati situaciju u Srbiji, kaže „kad se na Srbiju gleda sa Zapada, vidi se kandidat za EU, koji odrađuje domaće zadatke. A kada se pogleda iznutra, vidi se zemlja u kojoj se od ogoljenog populizma, više ne razaznaje istina.“
Šta je uopšte istina, od 5. oktobra? A pogotovu od kada su bivši nacionalisti, postali evropski agitatori i uz njihovu pomoć preuzeli vlast.
Tek, posle Tomine obznane, u Srbiji je nastala velika uzbuna, sa svih strana su se javljali oni koji su, gotovo ultimativno, tražili od Vučića da se kandiduje, uveravajući ga da će pobediti u prvom krugu izbora.
I ,ministri, i Dačić i Palma, i Krkobabić sa penzionerima, i Pastor sa svojim Mađarima, i Čanak sa Čedom, čak i Kolinda, očekujući bolju saradnju sa Srbijom u slučaju Vučićevog izbora.
Međutim, iako su toliki navalili na Vučića, čak i Brnabićka mu je dala podršku, on se nećkao, ponavljajući cenkanje iz 2008, kad je odugovlačio svoj pristanak za osnivanje nove stranke. Zar da ostavi apsolutnu vlast, radi protokolarne funkcije?
Ali, u toku iste nedelje, dva austrijska gosta, najpre Kurc, ministar inostranih dela, a potom Kristijan Kern, novi premijer.
A potom, direktor Trampove kancelarije za Jugoistočnu Evropu, Metju Palmer. Jesu li oni bili ti koji su mu „sugerirali“ kako da postupi i šta ima da radi? Pogotovu, Trampov direktor!
Tek, posle njih, Vučić je živnuo: „Odlučio sam da prihvatim kandidaturu za predsednika. Spreman sam za blisku saradnju sa Nikolićem“. Šta sad ovo znači? Kakva je to – saradnja?
Toma koji je pre neki dan izjavio da su ga pet godina, kao predsednika Republike, omalovažavali, podcenjivali, vređali (naročito Zorana i Dačić!) na kakvu bi „blisku saradnju“ sad pristao, ako to nije mesto premijera i šefa SNS-a?
Pojavljuje se slike Vučića i Tome, kako se grle i ljube, uprkos Dačićevog proglašavanja Tome za njihovog zajedničkog neprijatelja. koji je „do pre nekoliko dana hteo Vučićevu glavu“. Doduše, Vučić pokušava da spase obraz, od sumnji: kakav je to dogovor napravio sa Nikolićem, pa je rekao: „Politika nije trgovina!“
Još kako jeste, kojom se i on toliko bavio, što će se jednom, valjda, pokazati i dokazati. Mada on, po nama, ima opravdanje: nikad nije ni bio – političar! Već samo galamdžija i vašarski šarlatan, sa propelerom na jeziku. Naposletku, ni oba „politička učitelja“ mu nisu bili nekakvi jaki političari. Više račundžije, pogotovu Toma.
U celom ovom zamešateljstvu, koje još ima da se muti. pre nego što počne da se razbistrava, Šešelj je vrlo neodređen i nejasan. Danas proglašava Jankovića za špijuna. A po definiciji, šta je špijun, nego onaj koji za ličnu korist ili pak, zbog ucene, radi za neki strani faktor.
A zar upravo to, svesrdno, nisu radili njegovi „fligel ađutanti“, dok je on trunuo u haškom zatvoru? I još uvek to rade. Uvlačeći u taj „posao“ stotine i stotine hiljade ljudi! Na najsramniji način, lažnim obećanjima za uzvrat.
Javljeno je da je Šešelj tražio od Vučića, kad postane predsednik države, da mu da premijersko mesto.
Da li je moguće toliko srozavanje svoje ličnosti?!
Prof. dr Slobodan Turlakov
(NOVINAR.DE)
