Dragaš: Zašto su azilanti krenuli prema Evropi a ne prema prebogatim muslimanskim zemljama u svom regionu, Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Emiratima?!
Srbi su izbeglicama zvali druge Srbe koji su proterani iz Hrvatske, Bosne ili Kosmeta.
To je bilo pogrešno, jer ti naši Srbi nisu bili izbegli, negu su ih okrutno PROTERALI.
Spalili im kuće i proterali ih sa vekovnih ognjišta.
To je velika razlika.
Tadašnjna despotska vlast, kojoj su pripadali ovi današnji akteri naše nesreće, namerno su upotrebljavali naziv izbeglice kako se ne bi zamerili onima koji su proterali Srbe.
Srbi su proterani sa vekovnih ognjišta samo zato što su Srbi.
Drugog razloga nije bilo.
Smetali su i nervirali druge jer su pisali ćirilicom, čuvali sećanje o svojoj drevnoj civilizaciji i nisu hteli da pogaze veru prađedovsku.
Preko 800.000 Srba je od 1991. proterano iz Hrvatske, Bosne i Kosmeta.
I?
Ništa!
Kao da se ništa nije dogodilo.
Niko od te usrane vlasti nije pustio suzu za tim stradalnicima.
Danas vidimo da se zvanično slavi proterivanje Srba.
Bolje, kažu, da su Srbe proterali, nego da su ih povešali na vrbe.
U vreme kada su se ti progoni dešavali, državna RTS je puštala pevaljke da arlauču, pokušavajući da sakriju kakva se tragedija odigrava.
Estradni Srbi su pognuli glave pred promenom politike svoga Vođe.
Zaboravili su prognane Srbe i prihvatili politiku da mir nema alternativu.
Srbi su morali, kako to uvek i biva, da plate cenu tog uspostavljenog mira.
Ratnohuškačka i šovinističko agresivna politika je utihnula, jer je Vođa gledao kako po svaku cenu da spasi svoju birokratsku guzicu od osvete Velikog Brata.
Mislio je samo na sebe i njegovu Rozu Luksemburg sa Ukletog brda.
Istorijska tragedija biblijskih razmera nije bila interesantna ni zapadnim silama.
Krstaši su uvek Srbe ostavljali na cedilu i čekali su da dobiju izveštaje da Srba više nema i da su svi, napokon, pobijeni.
Tragedija proteranih Srba nije bila više interesantna ni režimu u Beogradu, koji je Srbe izdao i pustio niz vodu, jer se morala braniti vlast po svaku cenu.
Aca Dramoser, Neverni Toma i Mali Sloba su bili okosnica te odnarođene vlasti.
Tragedija proteranih Srba nije interesovala ni nevladine malograđanske organizacije, koje su finansirane od strane Velikog Brata, koje su neprestano zakukavale nad pravima ugroženih homoseksualaca i lezbejki, jadikovali nad tužnom sudbinom napuštenih mačaka i ostavljenih pasa po gradovima, jer nisu imali gde da spavaju i nisu mogli da se prehrane na ulici.
Prognane Srbe su te nevladine malograđanske ispostave Velikog Brata tretirale gore nego olinjale avlijanere na gradskim ulicama.
Više su imali samilosti prema tim nesretnim životinjama, nego prema prognanim starcima, ženama i deci, koji pripadaju njihovoj naciji.
To prokleto licemerje izdajničkog režima prema svome unesrećenom narodu ostalo je do danas.
Ništa se nije promenilo.
Isti akteri su na vlasti.
Promenila se samo njihova ideologija, koja je od estradno šovinsitičke postala estradno eurofundamentalistička.
Mržnja prema svome narodu je konstantna.
Aca Dramoser se pojavi pred azilantima u Beogradu i poželeo im dobrodošlicu.
Kao da smo ih mi pozvali da dođu kod nas i sada im priređujemo doček.
Kao da sve to nije deo plana Velikog Brata, koji se sveti Evropi, jer žele potpuno da unište Evropu.
Da li će poželeti dobrodošlicu i svim ostalima koji su na putu prema Evropi?
Šta ako tih nesretnih ljudi bude nekoliko miliona?
Da li su svi oni dobrodošli u Srbiju?
Zašto se Aca Dramoser tako nije ponašao prema proteranim Srbima?
Zašto su tada policijske snage stajale na izlazima sa auto-puta i proterane Srbe gurali prema Kosmetu?
Čija je to ludačka ideja bila da proterane ljude dovedu u poziciju da ponovo budu proterani?
Zašto je svih ovih godina ćutao o sudbini proteranih Srba, dok je on, za vreme zlikovačkog NATO bombardovanja, rešavao svoj stambeni problem?
Zašto srpski političari toliko mrze Srbe?
Tih tragičnih godina srpski političari su uspeli da probude kod malograđana Srba gnev prema proteranim Srbima.
Istina je bila poražavajuća.
Pojavila se među malograđanima Srbima, koji su bili opijeni propagandom režima, otvorena mržnja prema prognanim Srbima.
„Ja ne volim izbeglice!“
„Moje dete neće moći da se zaposli zbog izbeglica!“
„Neću da mi se dete igra sa izbeglicama!“
„Izbeglice kradu!“
„U autobusima smrdi od izbeglica!“
„Samo se čuje ijekavski u gradu od izbeglica!“
Istovremeno, drastično su na tržištu porasle cene nekretnina, kako bi se uzelo što više novca od prognanih ljudi.
Tadašnja vlast ništa nije uradila da spreči te zloupotrebe i špekulacije na tržištu.
Izdavane su šupe i rupe za 200 maraka, kada je plata u hiperinflatornoj godini dostizala samo 10 maraka.
Ponašanje vlasti je bilo katastrofalno prema prognanim Srbima.
O tome mogu sami prognani ljudi da govore.
Zahvaljujući samo rodbini i dobrim ljudima, prognani Srbi su počeli da se snalaze u novoj sredini, koja ih je dočekala kao da su oni krivi za nesreću koja im se dogodila.
Kao da su prognani Srbi , eto, baš namerno došli u Srbiju da ugroze egzistenciju Srbima iz Srbije.
Kao da to nije bio naš narod koji je stradao i koji je tražio ljudsko poštovanje i dostojanstvo.
Neka se stide svi oni koji su zarađivali na nevolji proteranih Srba.
Neka se srame svi oni koji su ih ponižavali i vređali.
O tome se nije tada smelo da govori.
Danas se izdajnički režim dodvorava satrapima iz Brisela.
Kakvo licemerje!
Danas malograđanske nevladine organizacije Velikog Brata nariču nad tragedijom azilanata.
Kakvi pokvareni poltroni!
Ne zanimaju njih azilanti i njihove nesretne sudbine.
Njih zanima samo da dobiju još novca od svojih gazda, jer pokazuju da su revnosni u svojoj mržnji i uništavanju svega što je srpsko.
Danas profesionalni mrzitelji Srba pozivaju Acu Dramosera da zbrine sve azilante.
Pljuju plaćene bitange na svaku ideju da se podignu zidovi i ograde na granicama Srbije, dok se sve države oko nas ograđuju i brane.
Srbiji je to zabranjeno da radi, jer je na putu ka evropskim integracijama.
Australija ratnom mornaricom liferuje nesretne azilante van svoje teritorije.
O tome u javnosti niklo ništa ne sme da govori.
Danas se spinuje marketinška dobrodošlica azilantima kako bi se pokazalo evropsko lice bankrotirane i opustošene Srbije.
Jadno!
Jadno i bedno!
Zašto su azilanti krenuli prema Evropi?
Zašto nisu krenuli prema muslimanskim zemljama u svom regionu?
Zašto nisu krenuli prema bogatim zemljama u svojoj blizini, koje nisu dovoljno naseljene?
Zašto Saudijska Arabija, Kuvajt, Emirati i druge države bogate naftom ne požele dobrodošlicu nesretnim azilantima?
Ovo su pitanja koja traže odgovore.
Nema odgovora.
Stravična je nesreća zadesila te ljude.
Ali, ti ljudi su izmanipulisani i planski su usmereni da idu na Evropu.
Srbija nije krivac za njihovu nesreću.
Srbija im nije razrušila kuće.
Srbija je prošla istu tu golgotu. Ima razumevanja za tragediju azilanata, ali im ne može da pomogne.
Prošli smo sami kroz taj pakao.
Niko nam nije pomogao. Niko nije brinuo o proteranim Srbima.
To je surova istina!
Iscrpljeni smo i ne možemo da pomognemo nesretnim azilantima.
Moramo da se brinemo o sebi, jer će uskoro pola Srbije da traži negde azil.
Ne možemo više da izdržimo neoliberalne opite nad našim narodom.
Dogorelo nam je do nokata!
Moramo sami da pronađemo spas iz ove tragedije.
Gadi mi se kada vidim licemere koji kukaju nad tuđom nesrećom, dok ih nesreća njihovog naroda ne dotiče.
Šta ste vi uradili da pomognete prognanim Srbima?
Prezirali ste ih onda, prezirete ih i danas.
Prezirite sve nas koji se ponosimo što smo Srbi.
Nama je ostala samo borba.
Nećemo se predati.
Srbija je naša država.
Mi rezervne države nemamo.
(Facebookreporter)