EVO ŠTA JE SRBIJA PORUČILA ZAPADU i šta je rešenje za Kosovo!

Savremena kosmetska drama traje već dugo, i pozicije svih upletenih strana su odavno potpuno jasne. Jedino, kako izgleda u očima javnosti, još nije jasna pozicija političke Srbije, koja je u osnovi ključ bilo kakvog rešenja. I to nije ništa novo, i to traje već dovoljno dugo vremena, pa se sada nameće neizbežno pitanje kome se to najednom žuri i zašto.

I da li ustvari već postoji gotovo „rešenje“, ili, kako to zvanični Beograd zove „kompromis“, pa se žurbom i pritiscima, tačnije manipulacijama, u javnosti želi stvoriti povoljan ambijent. Predsednik Srbije je tako pre četiri meseca izjavio jednom beogradskom tabloidu da se „nada da ćemo imati snage i znanja da posle više vekova rešimo kosovski čvor“.

Pozicija grupe zapadnih zemalja predvođenih Amerikom, tačnije njenom „dubokom državom“, (Nemačka je tu samo podizvođač radova) odavno je jasna, one su priznale samoproglašeno albansko Kosovo kao nezavisnu državu, i od toga ne odustaju šta god Srbija odlučila.

Ali najednom tim zemljama se žuri. Nije tu samo reč da žele da iskoriste aktuelnu vlast, za koju se veruje da ima zapadnu podršku zbog privatnih obećanja da će ispuniti želje tih zapadnih zemalja, nego se pre svega radi o spasavanju neuspelog projekta nezavisnog albanskog Kosova.

Političko albansko Kosovo je u potpunom rasulu, Albanci napuštaju, odlaze i Kosovo se prazni, a vlast je sve dalje od stvarnog života i iznutra pocepana kriminalom, međusobnom mržnjom, svađama i neznanjem. Nezavisno Kosovo je u državnom smislu već potpuno neuspeo projekat i, kako dani prolaze, potpuno unutrašnje urušavanje je neizbežno.

I sada Zapad želi da to svoje čedo spasi Srbija, da Srbija spasava američki neuspeli projekat. Da Srbija na indirektan način prizna državu Kosovo i tako produži život projektu. Na Zapadu se, međutim, veruje da je aktuelna politička Srbija spremna da to učini pod izgovorom evropskih integracija i boljeg života. Zvuči apsurdno, ali to je sada na sceni.

VUČIĆEVA NJUJORŠKA EPIZODA

U toj specijalnoj operaciji, jer taj proces to i jeste, neobična je epizoda putovanja predsednika Srbije u Njujork. To je, po svemu sudeći, trebalo da bude tajno putovanje, ali se desilo da je otkriveno. Predsednik Srbije je i ranije, svih ovih minulih godina, u raznim svojstvima imao nekoliko tajnih putovanja, ali ni jedno nije „provaljeno“.

Zašto su baš sada oni koji su i organizatori putovanja, jer samo su to oni znali, to otkrili. Zašto su izabrali lidera jedne male opozicione partije da on saopšti javnosti da predsednik države ide u tajnu posetu Njujorku? To je ono o čemu bi pre svega predsednik Srbije trebalo da porazmisli u rešavanju kosovskog čvora.

Zašto je bio interes da ga „ocinkare“? Onda je iz predsednikovog okruženja potvrđeno da je on u Njujorku, ali da je tamo privatno, na šta on, naravno, ima pravo. Sugerisano je da nije tajno putovanje, jer videli su ga ljudi u avionu. Ali na kraju te odiseje sam predsednik se putem državne televizije obratio javnosti i otkrio da je u Njujorku imao niz susreta sa „ljudima koji o mnogo čemu odlučuju“, ali da o tim susretima „ne može previše da govori“.

Ocenio je, međutim, da su ti susreti za njega „bili razočaranje“ i da „nije zadovoljan“. Drugim rečima, poseta nije bila privatna. To predsednikovo obraćanje je bilo prilično kontroverzno, svedoči o izvesnoj zbunjenosti onoga koji je uhvaćen sa rukama u pekmezu, pa je na mahove delovao i kao advokat zapadnih kosmetskih zahteva prema Srbiji i kao čovek koji nema mnogo izbora iako mu je sve jasno.

Verovatno će javnost uskoro ipak saznati neke detalje iz tih susreta, neki neće biti tačni ali neki i hoće, jer oni koji su „ocinkarili“ putovanje će sada po istoj logici uraditi istu stvar.

Ustvari, na Zapadu je primetna promena taktike jer se veruje da predstavnici Beograda kriju mnoge stvari od javnosti Srbije, pa će sada bočnim kanalima biti plasirani mnogi detalji, i to ne zato da bi javnost znala, nego da se pripremi i ustvari navikne na ono što Brisel i Vašington očekuju da će da bude.

Ali i dalje se ne zna o čemu se razgovaralo ako izuzmemo protokolarno saopštenje sa susreta sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija. Predsednik je samo ponovio ono što se odavno zna da mu se „čini da zapadne zemlje ne žele ni na koji način da razgovaraju o tome kome pripada teritorija Kosova, oni to smatraju završenim“. Potom je rekao da se Srbiji „ne piše dobro“ ukoliko kosovski problem ne reši.

U prevodu: jasno je na čijoj strani bi moglo da bude to rešenje, i Srbija bi to mogla da prihvati. U javnosti se to uporno predstavlja kao „kompromisno rešenje“. Treba istovremeno podsetiti da je nekoliko dana pre tajno-privatnog-državnog putovanja u Njujork predsednik Srbije izjavio kako ga Zapad već pet godina laže oko Kosova.

Sve je to tačno, sve su to same laži, ali politika Beograda se ne menja, tu je problem. Zapad veruje da Srbiju može da laže i obmanjuje jer i sam zvanični Beograd javno tvrdi da je spreman na sve zbog takozvanih evropskih integracija.

ŠTA DA RADI SRBIJA?

Da li je, međutim, uopšte moguće rešenje za Kosovo i Metohiju? I kakvo bi ono moglo da bude? Iako vodeće zapadne zemlje tvrde da je nezavisnost Kosova za njih „završen posao“, to, ipak, nije tako. Ako je završen, zašto se onda toliko „davi“ Srbija da prizna tu nezavisnost i praktično preuzme veliki deo odgovornosti za ono što se zbiva na Kosmetu.

Ustvari, u postojećim okolnostima ne postoji rešenje za Kosovo. Ono kao i bombardovanje Srbije 1999. godine su deo šire geopolitičke igre, i ta igra još nije završena, pa će tako i Kosovo ostati otvoren problem. Koliko god Zapad pritiskao Srbiju, on ustvari ne želi rešenje, nastoji da pod rešenjem izdejstvuje nešto što će u osnovi biti izvorište nove krize, a ne njen kraj.

Aktuelna politička Srbija svoje popuštanje i čak nerazumevanje javno pravda „strateškim opredeljenjem“ članstva u Evropskoj uniji, a Brisel traži priznanje nezavisnosti Kosova. Krije se takođe i iza zaštite Srba na Kosmetu i kulturno-istorijskog nasleđa, što je velika manipulacija. Kosmet je problem otimanja državne teritorije silom, a ne samo položaja Srba.

To je potpuna zamena teza koja svedoči da je Beograd prihvatio da je Kosovo druga država i da je sada jedina briga Srbije kako da sačuva preostale Srbe i crkve. Kosovo se ne može svesti samo na položaj Srba kao tamošnje manjine. Ali, kada bi Srbija i prihvatila sve što od nje Zapad traži to ne bi imalo velikog uticaja na put ka EU.

To nije kraj. Doći će na red NATO, pa odnosi sa Rusijom, pa Republika Srpska i na kraju vladavina prava, demokratije i ko zna čega još. I sa i bez Kosova i takozvanog „sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji“ EU je na dalekom štapu.

Zato bi bilo mnogo korisnije da se energije utroši na definisanje same Srbije, kakav je društveni model najprikladniji za nju i koje je njeno najprikladnije mesto u savremenom svetu i kuda ona ide. Pa, kada se na tim pitanjima postigne društveni konsenzus, onda na red može doći Kosovo i Metohija.

A u međuvremenu Kosovo je to što jeste i neka živi u svojim neizvesnostima, a kada Srbija definiše sebe i svoj položaj, onda će sa potpuno drugih pozicija moći da pregovara o „kompromisnom rešenju“. I ne tajno.

(Siniša Ljepojević / Standard)