Home / TEMA DANA / GENERAL DELIĆ OTRIVA: MORAMO BITI SPREMNI, KOSOVO ĆE BITI REŠENO VOJNO! EVO ŠTA SE DEŠAVA..

GENERAL DELIĆ OTRIVA: MORAMO BITI SPREMNI, KOSOVO ĆE BITI REŠENO VOJNO! EVO ŠTA SE DEŠAVA..

General Božidar DELIĆ, poslanik u Narodnoj skupštini

Kako Rusi kažu, ja sam borbeni general. Hteo bih sa vama da podelim jedan osećaj.

Kraj 20. i početak 21. veka obeležen je strahovitim tehnološkim naprecima, ali moj lični osećaj je da civilizacijske vrednosti ne prate tehnološki napredak i da se taj točak obrće u suprotnom pravcu. Zato je nama mogla i morala da se desi 1999. godina.

Mi koji smo bili dole na KiM znamo koliko je bilo strašno – to se nikada u istoriji nije desilo, nikada jača sila nije udarila na jednu vojsku i jedan narod: 26 zemalja je učestvovalo u agresiji, a ne 19.

Mi vojnici smo govorili o odnosu snaga – u avionima toliko, u artiljeriji toliko, u ljudstvu toliko. Međutim, usvojio sam ono što je general Radinović jednom prilikom rekao – odnos snaga je bio jedan prema beskonačno.

Naša zemlja je imala ono sa čime je ušla u rat. Svakim danom su se naši resursi smanjivali bez mogućnosti nadoknade, a njihovi resursi su bili beskonačni.

U takvim uslovima, kad su upotrebili sve što postoji – nisu upotrebili klasično nuklearno oružje, ali jesu i hemijsko i atomsko kroz osiromašeni uranijum – u maju 1999. je slomljena operacija “Strela”, mi smo za sebe tada obezbedili strategijski predah, OVK nije mogla da krene napred sigurno dva do tri meseca, a Vesli Klark u svojoj knjizi “Moderno ratovanje” kaže da bi oni tek u novembru bili spremni da krenu sa koalicionim snagama.

Kumanovski sporazum je predviđao povratak naših 1999, a ne 999 vojnika!

Međutim, mir je bio neophodan, jer svaki rat se završava mirom. Rezolucija i Kumanovski sporazum su rezultat rasprave kao rasprave ravnopravnih partnera, s obzirom da je bio toliko neravnopravan odnos snaga. Ni o kakvoj kapitulaciji tu nema govora! Mnogo toga što je pisalo u Kumanovskom sporazumu je promenjeno: izbačen je NATO pakt iz tekstova, a uvedene su međunarodne snage i Unmik.

Ali, tako je to kad su sa jedne strane veliki moćni, a sa druge strane mala zemlja: Noam Čomski kaže da je privilegija velikih i moćnih da, kada dođu u problem, spremni su sve da potpišu, ali se toga ne pridržavaju. To je u našem slučaju apsolutno očigledno.

Od tih velikih i moćnih sam doživeo poštovanje kao vojnik, jer ono što su računali da će uraditi za 7 dana nisu ni za 79 dana i došli su u problem. Došao je mir, a onda su se desili mnogi problemi.

General Branko Krga sedi ovde, ja sam mu kao operativac bio pratilac na razgovorima sa komandantom Kfora. Kumanovski sporazum je imao ograničenja za naše snage i kada bi se priveli kraju razgovori o tačno zadatim temama, gde smo najčešće mi odgovarali šta smo preduzeli da se sporazum ispoštuje kako treba, general Krga bi pomenuo povratak naših snaga. A ne radi se o 999 nego 1999 vojnika!

Reintegracija ima mnogo mogućih modela i na njoj mora da se radi

Uvek bi isti odgovor bio: ja nemam mandat da sa vama razgovaram o tome jer je to političko pitanje. O svemu drugom što je takođe `političko pitanje` – on razgovara, ali ono što ide u našu korist, o tome razgovora nema.

Mi smo pisali našem političkom rukovodstvu, ali sva naša rukovodstva od rata do danas – nisu dorasla problemu rešavanja pitanja Kosova i Metohije.

Evo, to je već politika… Mi smo imali jedan deo KiM na koji nije stupila šiptarska noga i čizma – severno od Ibra…

Kada su počeli briselski pregovori i sporazumi – da li smo se mi ikad sreli sa Šiptarima? Nikada! Šiptari odlaze u Brisel kao na izlet, jer oni imaju onoga ko razmišlja i onoga ko umesto njih sa nama pregovara i postavlja nam uslove. Vrlo je naivno očekivati da oni koji su se odlučili da bombama grade šiptarsku nezavisnost promene svoje stavove, priznaju da su pogrešili ili da će – ako već neće preći na našu stranu – bar omogućiti da se na pravedniji način reši to pitanje. To se nikad neće desiti.

Zato ja apsolutno podržavam kolege kad kažu: razgraničenje, to bi bilo razgraničenje sa mozgom, a o pojedincima – pojedinci su se izgleda stvarno razgraničili sa svojim mozgom.

Drugo je reintegracija, ona ima mnogo modela i na njoj treba da se radi.

Da li vreme radi za nas? Ja smatram da radi za nas. U važnim rezolucijama koje su donesene posle Drugog svetskog rata o državnim granicama, zna se gde su granice Srbije. U našem Ustavu se zna gde su granice Srbije.

Jedna prijateljska zemlja nas stalno upozorava: držite se Rezolucije 1244!

Rezolucija 1244 je rezolucija izuzetne snage, bez obzira koliko neko pokušava da to osporava, ali zašto mi tu rezoluciju sve manje i manje pominjemo? Uvek nam od jedne prijateljske zemlje dođe upozorenje: držite se Rezolucije 1244!

Najveći problem koji opterećuje srpski narod je Kosovo i Metohija. Naša Skupština o tome nije raspravljala ni jednom – a završava se mandat 11. saziva u kome sam i ja… Ni jednom! A valjda je trebalo da ona odredi platformu, da se sa njom upoznaju oni koji pregovaraju, pa kad pregovaraju da dođu u Skupštinu da podnesu izveštaj, pa da dobiju opet ovlaštenja kako će da rade dalje.

Skupština Srbije je obična krpa – vrlo odgovorno vam tvrdim – sa kojom se briše pod.

Ja sam i u Odboru za odbranu i bezbednost. Svaki pripadnik tog Odbora, a ima ih 17, trebalo bi da zna kakvo je stanje sistema odbrane, on ima 11 elemenata preko kojih treba da posmatra i kontroliše stanje u tom sistemu. I, meni se, recimo, kaže da ja ne mogu da imam podatak kako je ocenjena – nekad je to bila borbena gotovost vojske, a sad je to `operativna sposobnost`.

Ja kažem toj gospodi: u vreme generala Krge, ja sam bio izrađivač i čuvar ratnog plana države, bio sam izrađivač i čuvar mobilizacijskog plana države i izrađivač stretegijskog plana razvoja vojske. Kad sam došao u Skupštinu, prošao sam kroz sve provere da bih mogao da budem upoznat sa svakim podatkom koji predstavlja državnu tajnu, a oni neće da daju podatak kako su od strane Inspektorata odbrane ocenjene pojedine jedinice.

U Odboru ima onih koji se nikada nisu sretali sa tim sistemom. Oni kažu da je sve dobro. Ali, ja onda kažem: gospodine ministre, imali ste 21 kontrolu, nećete da nam kažete ocenu, kažete da mi ne možemo sa tim da budemo upoznati, ali ste imali 19 povratnih kontrola! Iz mog vremena, gospodine ministre, to znači da su vam te jedinice ocenjene – negativno. Pa su dobile rok da poprave stanje.

Možemo obezbediti da bar još 20 zemalja povuče priznanje „Kosova“

Tako je i u svemu ostalom. Jednostavno: ne radi se kako treba.

Drugo, naši pregovarači, kada su u pitanju pregovori sa Šiptarima, morali bi da budu ljudi koji poznaju šiptarski mentalitet. A imate da niko od ljudi koji pregovaraju sa Šiptarima ne poznaje njihov mentalitet. Neki pregovarači su i suviše mladi. To što rade im je prvi posao koji rade u životu.

Da li smo mi ozbiljni? Ozbiljni kao država… Zaključite sami.

Urađene su i neke dobre stvari, na kojima treba da se insistira i da se radi dalje. Jedan broj zemalja je povukao priznanje. To ide vrlo teško jer tek kad neko odluči i iskaže volju – to vrati. Teško je, ali ako je nešto dobro urađeno u spoljnoj politici to je da je broj zemalja počeo da se smanjuje. Ali bi i tu moglo da se napreduje još. Bar još 20 zemalja.

I ne treba mi nešto da insistiramo, nego polako… Jer, mi u vrhu svetske politike ne odlučujemo ni o čemu, ali imamo iza sebe one koji će obezbediti da Šiptari nikada ne budu država. Da budu teritorija. Borićemo se i uz pomoć tih država neće ulaziti ni u međunarodne organizacije. Pa da vidimo dokle će ići njihove frustracije.

Tu ulazimo u problem o kome je govorio general Radinović kada je rekao da ćemo se sa Šiptarima opet sigurno “sresti”. Da li smo mi na to spremni? Da li smo spremni na “Bljesak”, pa na šiptarski “Bljesak” da odgovorimo “Olujom” ili ćemo doživeti i “Bljesak” i “Oluju”? Jedino što se ne slažem sa svojim kolegom Radinovićem je da smo danas spremniji nego 1999. Da imamo onu vojsku koju smo imali 1999, ja bih mirno spavao.

Najgore je što su nekompetentni ljudi na mestima na kojima se odlučuje

Ne radimo mnogo na tome. Kupuje se oprema: neke stvari možete da kupite na pijaci, ali kada se radi u Vojsci – bar je nekada po tome bila poznata – u Vojsci se sve radi po određenom strategijskom planu. Normalno je da ne možete da obezbedite sve odjednom i da se “rupe” popunjavaju tokom višegodišnjeg perioda. Ali, ako kupite jedan, 5 ili 10 aviona, a niste obezbedili komandno-informacioni sistem koji uvezuje kompletnu PVO, avioni koje kupite ne mogu da iskoriste svoj potencijal više od 50 odsto.

I, ono što moje kolege neće da kažu, ali ja ću da kažem glasno:najgore je što se u našoj državi nekompetentni ljudi nalaze na mestima gde se odlučuje, pa i u Vojsci, a posebno u vojnim nabavkama. Nema se previše para, ali ono što se ima trebalo bi da se troši kako treba.

Za šta mi treba da se spremamo?

Prvo, moramo da vodimo računa o Srbima na Kosovu i Metohiju. Izdvajaju se značajna sredstva, ali bismo morali da obezbedimo da ta sva sredstva stignu tamo gde treba, jer ta sredstva počinju da se krnje još od Beograda, pa sve do Kosova i Metohije.

Kad bi neko rekao da se svakome od nas uzme dinar ili pet, pa da svaki Srbin koji živi na Kosovu i Metohiji ima platu, ja verujem da bi svi pristali na to. Ne mora u jednoj školi da bude jedan poslužitelj ili jedan čuvar ili jedan u ambulanti i bolnici, ili tamo gde su šumari itd…

Svaki Srbin koji je dole morao bi da ima državni posao Republike Srbije, da on zna da iza njega stoji Republika Srbija. Da se obezbedi sigurnost dece koja tamo žive. Tapija na Kosovo i Metohiju nisu samo papiri. Naša tapija su crkve, manastiri i istorijski spomenici, ali i tih 150 000 Srba koji tamo žive. Oni su naša garancija da je Kosovo i dalje naše. Moramo da brinemo o njihovom materijalnom položaju.

Sledeće, postoji u našem narodu neka izreka da se mečka ne plaši rešetom ili praznom puškom.

Šiptari su proveli niz demonstrativnih akcija, potpuno su ispitali ponašanje Srbije. Ja bih na njihovom mestu zaključio da je naše ponašanje upravo onakvo kakvo oni žele.

„Mi moramo biti spremni, a Šiptari toga moraju biti svesni“

Naše reakcije su najčešće pogrešne. Oni nešto urade, mi se odmah dižemo: sastaju se odbori za bezbednost, ovo-ono i ništa se ne desi! A sve je već odavno trebalo da bude pripremljeno i da odavde ne mora ni jedan jedini glas da se uputi i čuje.

Moramo biti spremni. Postoji 20-30 načina rešenja toga pitanja, ali ono jedino što je izvesno i na šta moramo biti spremni je – vojni način. Svidelo se to kome ili ne.

Nedelju dana posle proglašenja nezavisnosti 2008. sam bio u Azerbejdžanu u Bakuu. Došli su ministar spoljnih poslova i načelnik Generalštaba. Neko im je rekao da sam ja general u delegaciji i došli su da porazgovaraju. Kažu: desilo se s vama to što se desilo, kako možemo da vam pomognemo?

Odmah su rekli da neće da priznaju Kosovo i Metohiju. Ja kažem: dovoljno ste pomogli, a pošto će biti pritisaka, ostanite na tom stavu. Oni mi kažu: i mi imamo problem Nagorno-Karabaha (a verovatno nisu procenili da ja stojim na strani Nagorno-Karabaha, a ne na njihovoj) i kažu da se oni spremaju, a i mi tako treba da se spremamo jer će se jednog dana stvoriti uslovi, pa ako nismo spremni-nećemo iskoristiti šansu.

Haradinaj je priznao da Šiptarima nije potrebna spoljna politika jer imaju SAD

Znači: mi moramo biti spremni, a Šiptari toga moraju biti svesni, da ako se dirne naše stanovništvo na Kosovu i Metohiji, da ih nećemo ostaviti na cedilu. Sve ovo što smo do sada radili upravo je bilo suprotno i nije ubeđivalo Srbe da ih nećemo ostaviti na cedilu.

Kada su nam Šiptari uveli takse, naš odgovor je bio potpuno suprotan od onoga kakav je stvarno trebalo da bude. Zavrištali su svi u ovoj državi kao da mi ne možemo bez tih desetina miliona dolara koliko su izračunali. Svako ko poznaje Šiptare, reći će da su napravili pravi potez i Šiptari će se odreći i hleb da jedu, pre nego što će ukinuti takse. A tu se uopšte ne radi o Šiptarima.

Haradinaj, moj komšija na 4 km od moje kuće, isteran iz srednje škole, rekao je jednu stvar koju bi svaki Srbin trebalo da ima u glavi: kada su Haradinaja pitali o spoljnoj politici, on je rekao da njima to ne treba – kako kaže Amerika, oni tako rade. To znači da nam i takse nisu uveli Šiptari. Uvela nam ih je i Amerika.

Patriotski duh je u Srbiji potpuno potonuo, a preko Drine nije tako

Ali, vidite da preživljavamo i sve se manje o taksama govori, dok je prvih dana bilo da će nestati Srbija zbog toga što su nam neki tamo Šiptari uveli taksu na naše proizvode. I stalno se govorilo da mi imamo odgovor, ali Šiptari nikada nisu doživeli odgovor za te njihove takse.

General Božović je rekao da je ovo nauka i da se bavimo naukom, ali – da li je ovo čuo onaj ko treba? Ili to nikada zbog svoje sujete ne želi da čuje?

Ovde je u govorima tri generala moglo da se zaključi šta Srbija treba da radi. Isključujem mene, jer sam izvršilac. Ključno je da treba da ekonomski jača, jer onda može jačati vojsku i patriotski duh.

Možda ćete se naljutiti, ali ću da vam kažem da je patriotski duh u Srbiji potonuo, a preko Drine je sasvim drugačiji. Ovo što se nama radi to nije od juče – Srbija je mala i odgovara kao nekakav poligon.

Alen Dals, odmah posle Drugog svetskog rata je dao put za uništavanje pravoslavnih zemalja, prvenstveno je mislio na Rusiju, a provedeno je kod nas: tražio je da im se kroz medije, film, muziku i ostalo nameću vrednosti koje su suprotne njihovom mentalitetu, one njihove prave nacionalne vrednosti proglašavati za anahrone i prevaziđene. Kod nas su sve to uspeli.

Dals kaže – u trećoj generaciji će već imati internacionalne šupljoglavce. E pa, danas je Srbija puna tih intelektualaca i internacionalnih šupljoglavaca kojima sudbina svoje zemlje i njena istorija ne znače ništa.

Ne znamo ni mi u skupštinskom odboru za odbranu šta piše u novom IPAP

U okviru diskusije, odgovarajući na pitanje o tome šta je sadržaj novog IPAP sporazuma, s obzirom da su visoki zvaničnici NATO u Beogradu, na odvojenim sastancima sa predsednikom države i ministrom spoljnih poslova pre mesec dana tražili da novi IPAP bude usvojen ubrzano, i odgovarajući na pitanje da li novi IPAP, iako ne po formi, može po sadržini biti integracija sa NATO, s obzirom da o njegovoj sadržini u javnosti nema drugih informacija, a da nas je Izetbegović obavestio da je i stari IPAP koji je imala Srbija više nego MAP (akcioni godišnji  plan za članstvo BiH u NATO) Delić je ukazao:

– Mi, kao Odbor za odbranu i bezbednost, mi najmanje o tome znamo… Ja sa drugog nivoa informacija to saznajem, a nikako ne sa nivoa odbora za odbranu i bezbednost.

Ono što je počelo još od vremena Vuka Draškovića, a nije ni to bilo benigno, mi danas imamo da u našem Ministarstvu odbrane imamo NATO kancelariju. Mi smo praktično potpuno izbušeni kao sistem.

General Borović je govorio šta se od nas traži: traže se koridori. A to podrazumeva ovo: ranije je bilo, da moraš dostaviti malte ne poimenično, koji ti vojnici dolaze na granicu, sa kojom opremom i tako dalje, a sada ide da ni to ne moraš dostaviti. A moraju im se obezbediti svi uslovi, baze koje mogu koristiti dok prolaze kroz tvoju teritoriju, zemlju, pod istim uslovima kao da je to tvoja vojska.

Videli smo kako se to dešava u Makedoniji, da oni jednostavno gaze ljude, a da ne odgovaraju. Jer, taj sporazum predviđa i to da oni za ono što urade u tvojoj zemlji neće odgovarati po tvojim već po sopstvenim zakonima. Paralelno sa tim su išli razni sporazumi.

Nekad mo smi bili crveni a `neprijatelj`- plavi, sada smo mi – plavi

Neki su, kao, bili i tehničke prirode, standardizacija naziva i slično, gde smo mi sa istočne varijante – budući da je 95 odsto našeg oružja sa istoka, sada prešli na NATO standardizaciju. Posle toga se sve promenilo.

U naše vreme, mi smo uvek bili crvena strana, a neprijatelj plava. Danas smo mi plava strana, a neprijatelji su crvena strana.

Sad, kad razgovaram sa ovim ljudima, kažu da već imaju problema, jer ne mogu se u srpsku vojsku koja ima tradiciju dužu nego što je Amerika uvoditi standardi koji su neprihvatljivi i neprimenljivi.

Umesto borbene gotovosti uveli smo operativnu sposobnost. Međutim, to još uvek ide u tom pravcu.

Mi nikako ne znamo šta je sve potpisano. A kad su oni u pitanju, jedan zarez može da mnogo, mnogo znači. Već sam rekao da se mnogo plašim jer mi sa naše strane imamo nedovoljno kompetentne ljude koji predstavljaju državu i ne znaju da brane državne interese.

Što se tiče Odbora za bezbednost, ako verujete, dokumenti koji dolaze kod nas, pošto imamo pravo da imamo dokumente i da raspravljamo, imamo pripremljene prostorije i za dokumente “državna tajna”, ono što dođe kod nas, to, ako čitate dnevnu štampu šest meseci,shvatate da je sve što mi dobijemo već prošlo kroz štampu. I taj Odbor, kao i cela Skupština je apsolutno skrajnut kada se radi o odlukama koje bi morale da budu najvažnije odluke za bezbednost jedne države. Odlučuje se na nekoj drugoj strani, a ti sporazumi nisu stigli do nas.

(Fakti)

Check Also

SRPSKI ANALITIČAR: UBEDLJIVA POBEDA BORISA DŽONSONA U BRITANIJI I “BREGZIT” SRUŠIĆE EU

Pobeda Borisa Džonsona na izborima u Velikoj Britaniji i ubrzan „bregzit“ uticaće na slabljenje EU, …