Goran Jevtović: Ne, gospodo, nismo mi vojno neutralni – mi smo vojno neutralisani!
U našem glavnom gradu se, pod pokroviteljstvom NATO Odeljenja za javnu diplomatiju i Fondacije braće Rokfeler (bez teorije zavere, molim) privodi kraju „Treća beogradska NATO nedelja“[i] u organizaciji Centra za evroatlantske studije, na čijem je čelu gospođa Jelena Milić. Aktivnost je afirmativno propraćena, kako i priliči, od strane svih vodećih srpskih medija na čelu sa RTS-om. Primljeni su i u skupštinu Srbije, gde im je formacijski NATO lobista Dragan Šormaz, sa odabranim poslanicima, poželeo dobrodošlicu, a usput ih i informisao.
Tako i treba. Sve u skladu sa potpisanom NATO – IPAP – SOFA agendom, gde je jedna od udarnih stavki promena slike o severnoatlantskoj alijansi. Ono što zovemo promena svesti. Ili, kako to perfektno definiše profesor dr Slobodan Antonić – negovanje kulture zaborava umesto kulture sećanja.
Za to vreme se intelektualna javnost spori oko takozavne vojne neutralnosti Srbije, ali se o tome u srpskim glasilima ne izveštava.
Goran Jevtovič
Tako nešto – vojna neutralnost – se podrazumeva. Nema veze što taj pojam i sadržaj ne poznaje ni međunarodno pravo, ni međunarodni odnosi, dakle praksa, i posebno nema veze što smo toliko duboko zaglibili u evroatlantske integracije, da svaka priča o vojnoj neutralnosti zaista nema nikakvog smisla i vređa zdravi razum i logičko rasuđivanje.
I, naravno, nema nikave veze što smo lažnom (nepostojećom) vojnom neutralnošću u isti koš potrpali i one koji nam otimaju Kosmet – a to je NATO, i one koji ga brane – i Rusku Federaciju i ostale nezavisne sile. Jer, ako smo neutralni u odnosu na dve ili više strana, podrazumeva se da su nam svi jednaki. I podjednako mrski. Ili ih podjednako volimo. Dobro, neke potajno malo više. Šta da se radi, kad se mora.
U isto vreme, ukoliko je tačna vest agencije Beta,[iii] predsednik Donjeg doma ruskog parlamenta, gospodin Sergej Nariškin, izjavio je u susretu sa Majom Gojković, kako očekuje da će srpski parlament uticati na crnogorski, ne bi li zvanična Podgorica odustala od ulaska u NATO. Verovatno je to izjavio pod utiskom naše „vojne neutralnosti“.
Nije nam poznat odgovor predsednika naše skupštine, ali sam siguran da je tako nešto Gojkovićka (gospođa izvežbana u političkom i svakovrsnom presvlačenju, kao nedavno u Iranu) doživela kao sipanje soli na ranu.
Zamislimo nju, kao jednu od najvažnijih figura zemlje, koja je dostigla najviši stadijum saradnje sa NATO poznat kao IPAP, kako obećava da će uticati na Crnogorce da povuku zvaničnu državnu odluku. Uticati na svršen posao koji se odvijala po principu „biti ili ne biti“, koji su naša braća gurala kroz vašingtonsko-briselske lavirinte sa ko zna koliko miliona lobističkih dolara. Nemoguća, pa još krajnje opasna misija.
Šta za to vreme radi, ili bolje reći izvodi, vojnoneutralna Srbija, zvanično urakljena u samoubilačko poglavlje 35. koje nalaže da se potpiše „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom“?
(Taj sporazum nije običan, redovni ugovor prema Bečkoj konvenciji, već pravcati „mirovni ugovor“ prema važećem Međunarodnom ratnom pravu, kako se inače završava svaki rat i period okupacije. Bez mirovnog ugovora, dakle, okupacija i dalje traje. Da se podsetimo, okupaciju je moguće rešiti na tri načina – (1) oružanim putem povratiti teritoriju, (2) ustankom naroda kada okupirane teritorije ponovo postaju vojište i (3) predajom teritorije okupacionoj sili, u ovom slučaju NATO i njegovim satelitima – terorističkoj, a presvučenoj OVK, ili mirnim vraćanjem teritorije matičnoj zemlji.
Zašto je to stanje „ratne okupacije“? Zato što su zapadne sile zaštitnice i ujedno agresori, pogazile Rezoluciju 1244, čime smo vraćeni, praktično, na stanje iz 1999.godine).
Za to vreme, dakle, vojno neutralna Srbija, pa tako, podrazumeva se i vojnoneutralno Ministarstvo odbrane, a u sklopu njega i vojno neutralna Vojska Srbije, trude se svim silama i umećima da budu istinski vojno neutralni. I više od toga, rekao bih, vojno neutralisani.
Recimo, načelnik Generalštaba, general Ljubiša Diković (kome je svanulo konačno nakon Batinog seksističkog istrčavanja) devetog decembra ove godine poziva telefonom komandanta KFOR-a, general-majora Guljelma Luiđija Miljetu, povodom ogoljenog terorizma arnautskih bandi u Goraždevcu,[iv] i „oštro ga upozorava“ (ovo pod navodnicama sam ja izmislio) da mora zaštiti srpski narod ne samo u tom metohijskom selu, već i u svim drugim sredinama gde god živi nealbansko stanovništvo.
Toliko ga je „oštro“ ukorio da je navedeni čin nazvao, doslovno – oružanim napadom, a ne terorizmom. Ko mi ne veruje, neka pročita zvanični izveštaj. Da li bi se takav nasrtaj razularene bande, recimo u Parizu ili Njujorku, nazvao oružanim napadom ili terorizmom?
Ovaj primer najbolje govori koliko smo vojno neutralni, odnosno vojno neutralisani. Umesto da država Srbija insistira na primeni Rezolucije 1244 u celini, a to znači da zahteva vraćanje svog vojno-policijskog kontigenta i da ga konačno uputi u južnu pokrajinu, Diković ističe poznati državni stav „da je KFOR, kojim rukovodi Komanda združenih snaga NATO–a u Napulju (Allied Joint Force Command Naples, Italy), jedini garant bezbednosti na Kosovu i Metohiji (…)“.
Obratimo pažnju na termin – jedini. Znači, naših snaga prema Rezoluciji 1244 nema čak ni u telefonskim ćaskanjima.
No, da pustimo (niz vodu) Kosmet, taj problem je ionako u nadležnosti Marka Đurića, kome je prvo (pa muško) radno mesto u životu bilo savetnik predsednika Republike (… onoga koji se zakleo da…), pa da se vratimo na vojno neutralni (neutralisani) srpski odbrambeni sektor, i da vidimo čime se sve naši izabranici bave na tom polju. Dok čerupanje Srbije ide planiranim tempom, a sukob velikih na Bliskom istoku je u punom zamahu.
Narečeni načelnik Generalštaba, Diković, je 29. oktobra o.g. prisustvovao sastanku Vojnog komiteta EU[v] u Briselu (po ko zna koji put), gde je bilo reči o aktuelnim bezbednosnim i odbrambenim pitanjima, hibridnom ratovanju, misijama za obuku i savetodavnim misijama EU.
E, sada, možemo misliti o čemu se tu divanilo i koji su to aktuelni bezbednosni i odbrambeni problemi EU, kada je i pticama na grani postalo jasno da je reč o Rusiji i njenom izletanju iz dvodecenijskog klišea – mirovanja po sibirskim tajgama. I šta radi naš načelnik Generalštaba u tom društvu, da pogađamo?
A društvo je, iako se zove Vojni komitet EU, isto što i Vojni komitet NATO, minus, formalno – SAD, Kanada, Norveška, Island i Turska, plus – one zemlje koje nisu u Alijansi. Ali, bezbednosna i vojna politika je jedinstvena. Identična. Ili ima nekog ko će nas ubediti da Nemac u NATO misli i dela drugačije od Nemca u EU?
No, nije se stalo na toj priči. Diković je u ime države Srbije dao zvaničnu i dugo najavljivanu saglasnost za početak učešća Vojske Srbije u borbenim misijama, koje formalno vodi EU.
On je predsedavajućim Vojnom komitetu EU, grčkom generalu Mihailu Kostarakosu, kao i predsedavajućim Vojnom komitetu NATO, češkom generalu Petru Pavelu, saopštio nameru Srbije da se angažuje u borbenoj grupi EU „HELBROC Battlegroup“ (ekvivalent brigade), koju predvodi Grčka i u kojoj učestvuju Bugarska, Rumunija i Kipar.
Podsetimo se, Srbija se dosada angažovala samo u tzv. mirovnim misijama i za to ima skupštinsku odluku. Za borbeno angažovanje nema. EU ima desetak takvih borbenih grupa, jačine su oko 1.500 plaćenika.
Ta globalistička, nadnacionalna družina pod nazivom EU (druga strana NATO medalje), realizuje brojne i raznorazne „mirovne“ misije po svetu, ali i one koje naziva borbenim. Setimo se njihovih prvih misija tog kalibra u BiH i u BJR Makedoniji.
Zašto je ovo bitno? Zato što je, kako oni to nazivaju – „primarni komandant“ takvih operacija obavezno general sa tri ili četiri zvedice, i to po pravilu zamenik komandanta Savezničkih snaga NATO u Evropi. Ko mi ne veruje, neka pročita dokument pod nazivom: „EU-NATO: The framework for permanent relations and Berlin Plus“, i neka obrati pažnju na tačku 7. tog sporazuma.[vi]
Je li ovo vojna neutralnost?
‘Ajmo dalje. Ovih dana (burna neka sedmica), bila nam je u poseti visoka i brojna delegacija američke države Ohajo,[vii], predvođena komandantom tamošnje Nacionalne garde, general-majorom Markom Bartmanom. Nakon razgovora u Generalštabu Vojske Srbije, general Diković je podsetio da se „približava jubilarna, deseta godišnjica uspešne saradnje koja je merljiva, vidljiva i korisna.“
“Veliki broj aktivnosti smo do sada realizovali sa Nacionalnom gardom Ohaja, a među njima su najvažnije one koje se odnose na razvoj kapaciteta baze „Jug“ za obuku i osposobljavanje kako jedinica naše vojske, tako i pripadnika oružanih snaga drugih zemalja za učešće u multinacionalnim operacijama“, naglasio je general Diković.
Još srdačniji prijem je usledio kod, još uvek nesmenjenog, skoro pa „vaskrslog“ ministra Gašića,[viii]koji je kao i njegov načelnik Generalštaba, veličao sradnju u okviru „Programa državnog partnerstva sa Ohajom“, i potencirao njihove donacije za kompletiranje baze Jug kod Bujanovca gde će se i sledeće godine realizovati zajedničke vežbe „Platinasti vuk 16“ i „Platinasti vuk 17“.
Pored toga, Amerikance interesuje ABHO centar u Kruševcu, aeorodrom u Batajnici i Vojnomedicinska akademija. I, ima toga još, recimo radio-relejna čvorišta, ali je ovo „namber uan“.
Da pogađamo zbog čega ih ovo interesuje i što toliko godinama ulažu u ove objekte i jedinice?
Kada povučemo zamišljenu liniju od Bondstila, preko Tuzle, Bara i Podgorice, do NATO i američkih baza u Rumuniji i Bugarskoj, pa tome dodamo navedene vojne kapacitete i infrastrukturu Srbije, lako je zaključiti da su SAD i njihovi severnoatlantski prijatelji, ne samo vojnički poklopili ovaj deo Balkana, delove onog Južnovropskog vojišta, već su ga stavili u funkciju tzv. strategijsko-operativne (razmeštaj i razvoj snaga, obuka, pripreme) i logističke dubine, ukoliko se odluče da krenu na ruskog medveda.
A dobro će doći i kada budu eventualno „rešavali krize“ na severu Kosmeta (pominjah onaj ustanak naroda, oni – Amerikanci, odlično poznaju međunarodnopravni institut „okupacija“), zatim, u tzv. Sandžaku, na jugu Srbije i u Vojvodini. Krize koje će pre toga, kao što inače rade širom sveta, izazvati. Zlu ne trebalo, što bi se narodski reklo.
Ima li u ovoj priči gde god „vojne neutralnosti“?
Kad smo već kod „Programa državnog partnerstva Srbije i Ohaja“ (takav mu je naziv, šta da se radi), zamislimo, hipotetički – „Državno partnerstvo sa Ruskom Federacijom“ ili nekom njenom republikom, da, eto, budemo skromni? Ništa više i ništa manje.
Usput, državno partnerstvo, onako kako je koncipirano i primenjuje se sa SAD, je formalno klasičan oblik političko-vojnog savezništva. Dobro, tako se kaže, jer, izistinski, nema tu ni „s“ od savezništva, već samo „k“ od kolonijalnog odnosa.
Da ne gubimo vreme – krajem oktobra ove godine u Ministarstvu odbrane Srbije održan je redovni sastanak „Grupe Srbija – NATO za reformu odbrane (DRG)“.[ix] Na sastanku su učestvovali vojni predstavnici 18 država, članica EU, NATO i Partnerstva za mir, predstavnici NATO Kancelarije za vezu u Beogradu, kao i predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i Ministarstva spoljnih poslova. Delegaciju NATO-a predvodio je Pol Savero, novi direktor nadležan za planiranje odbrane u Direktoratu za politiku odbrane i planiranje NATO.
Pogledajmo šta je bila tema ove značajne aktivnosti – „razgovarano je o stepenu dostignutosti partnerskih ciljeva u oblasti politike odbrane i planiranja, ljudskih resursa, logistike, sposobnosti, vojnog zdravstva i javne diplomatije.“
Ima li nešto o čemu nisu razgovarali, a da je bitno za ratne pripreme (vojske po svetu se inače pripremaju za ratove, a ne za sletove)? Teško. Obuhvatili su sve ono što je najvažnije. I pritom, obratimo pažnju, tu se ne radi o razmeni mišljenja, kako vole da filozofiraju oni koji zagovaraju vojnu neutralnost, već o „stepenu dostignutosti partnerskih ciljeva…“ Dakle, tu se dostižu ciljevi. A ciljevi se ostvaruju izvršavanjem zadataka i preuzetih obaveza.
Nema ni „m“ od mišljenja. Ima „p“ od partnera, a oni su – partneri – članovi NATO. Saveza koji nas je oružano napao i oteo nam Kosmet. Ili nije? NATO je protivnik Ruske Federacije, koja je neprijatelj NATO-u. Tako kažu strategije i jednih i drugih. Ili i ovo nije tačno?
Gde je tu srpska vojna neutralnost?
Htedoh da obrazložim još po nešto iz domena srpske tzv. vojne neutralnosti, ali mi prostor (i uredništvo) ne dozvoljava. No, da ipak navedem za kraj nekoliko važnijih aktivnosti, samo poslednjih par meseci:
• 15.septembra – ministar odbrane Bratislav Gašić posetio je Komandu združenih snaga NATO–a u Napulju i razgovarao sa komandantom tih snaga admiralom Markom Fergusonom.[x]
• 17.09.2015. – načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković sastao se sa komandantom Kopnenih snaga Velike Britanije, general-potpukovnikom Džejmsom Everardom, koji je boravio u poseti našoj Kopnenoj vojsci.[xi]
• 07.12.2015. – seminar „Strategijska komunikacija“, u organizaciji Uprave za obuku i doktrinu Generalštaba Vojske Srbije, otvoren je u kasarni „Banjica 2“ u Beogradu.
Seminar je organizovan na osnovu usaglašenih aktivnosti Mešovite komisije Srbija – SAD za pitanja reforme sistema odbrane, a u sklopu aktivnosti „Politika za obuku i razvoj doktrine 2“.[xii]
• 09.2015. – u Beogradu započeo skup NATO grupe za obuku (NATO training group NTG), u okviru Grupe za individualnu obuku i razvoj obrazovanja u okviru programa Partnerstva za mir.Cilj Nato grupe za obuku je da se unapredi profesionalizam, interoperabilnost i standardizacija između Alijanse i partnerskih snaga kroz poboljšanje koordinacije obrazovanja, obuke, vežbi i evaluacije, sa posebnim naglaskom na podršci operacijama.[xiii]
I, sada, da priupitamo one koji se zalažu za vojnu neutralnost i veličaju je kao spasonosno rešenje – šta je to u navedenim primerima neutralno? A koliko ih tek nisam naveo.
Može li država koja je politički i po svim ostalim aspektima svrstana (put za Evropsku uniju, PzM sa NATO – IPAP, SOFA, Ohajo…), i koja je preuzela gomilu ugovornih obaveza, zatim, potpisala da pripada evroatlantskoj zoni uticaja i evroatlantskom području („Okvirni dokument NATO“ za PzM – član 1. i član 2), može li, dakle, biti vojno neutralna?
Pa, zašto se onda samoobmanjujemo, deklarativno ispaljujući (onako kako to čini državna, kolonijalna vrhuška) takvu, ničim utemeljenu floskulu, koja je po svojoj suštini najobičnija prevara i uspavljivanje golorukog i sluđenog naroda?
Da li smo time prevarili Rusiju, Kinu i ostale nezavisne zemlje?
Ne, gospodo (i dame), nismo mi vojno neutralni – mi smo vojno neutralisani.
Jer, ono što nam je ostalo od sistema odbrane i posebno vojske, to nema više blage veze sa srpskom vekovnom tradicijom, snagom i borbom za slobodu i nezavisnost.
Osim ono malo istorijskih postavki u Vojnom muzeju… i uspomena na nekada slavno vreme…