Home / TEMA DANA / Intervju za ruski Sputnjik: Lazanski o ulasku u buduću vladu Srbije posle izbora, o Vučiću, NATO-u i Rusima..

Intervju za ruski Sputnjik: Lazanski o ulasku u buduću vladu Srbije posle izbora, o Vučiću, NATO-u i Rusima..

lazanski

Ovde postoji tzv. Druga Srbija koja noću igra bridž, pije viski i čeka američkog generala koji je 1945. godine bio u Trstu, da dođe sa američkim trupama u Beograd. Imamo jednu vrstu društvene elite koja ima poziciju da je sve što dolazi sa Istoka negativno, a sve što dolazi sa Zapada apsolutno pozitivno. Ja nisam pristalica takvog gledanja na stvari.

Cenim što me je premijer Vučić izabrao i pitao da pomognem kao nestranačka ličnost. To je poziv koji se ne odbija. Sputnjik je prvi predložio da se aktiviram na tom planu, kaže u intervjuu za Sputnjik komentator Politike Miroslav Lazanski.
Šta Vas je motivisalo da prihvatite ponudu da se nađete na listi SNS–a?
— Premijera Vučića znam odavno, još kao navijača Zvezde kad je dolazio u Zagreb. Tad sam ga upoznao, posle sam ja otišao u novinarstvo, on u politiku. Drugo, po mnogim političkim stavovima mislimo isto ili slično. Sa druge strane, smatram da u nekim stvarima treba pomoći Vladi Srbije, pre svega u domenu spoljne i odbrambene politike. S obzirom da ste vi — Sputnjik — prvi predložili da se na tom planu aktiviram, kad me on zamolio da, ako mogu pomognem, rekao sam da mogu.

Ovo je vreme kada mnogi intelektualci, ljudi koji misle da mogu nešto da urade za ovu zemlju, ne mogu to da urade samo sedeći u svojim foteljama, kritikujući preko kompjutera ili družeći se po određenim forumima. Ovo je vreme da kad neko ko hoće da pomogne svojoj zemlji treba da izađe na javnu scenu i da, koliko može u oblasti u kojoj je kompetentan, uradi nešto da krenemo napred. Cenim to što je premijer Vulić izabrao mene i rekao — hoćeš li da dođeš da pomogneš kao nestranačka ličnost. I ja sam rekao OK, to je poziv koji se ne odbija.

Kad ste rekli to „da“ gospodinu Vučiću, da li ste mu rekli „da“ za parlament i za podršku listi ili ste mu rekli „da“ za kasnije, da možda budete nešto i u izvršnoj vlasti?
— Nisam ništa uslovljavao. Rekao sam — pomoći ću koliko mogu, jer mislim da su njegovi stavovi, posebno prema pitanju spoljne politike, i moji stavovi. To je vojna neutralnost Srbije, odlični odnosi i sa NATO–om, i sa Evropom, sa Nemcima i sa Amerikancima, i odlični odnosi sa Ruskom Federacijom. U koaliciji koju predvodi Vučić su stranke od pro–NATO, kao što je stranka gospodina Draškovića, do stranke gospodina Nenada Popovića koja je protiv NATO–a. To je spektar vrlo širokih političkih stavova, nešto što zapravo odražava Srbiju u celini, potvrda jedne zaista nesvrstane, neutralne politike Srbije.

U ovom času možemo reći da je spoljna politika Srbije možda nezavisnija od spoljne politike mnogih članica EU. Izgleda apsurdno, ali jeste tako. Nas pritiskaju, stalno dolaze neki komesarčići EU da nam drže lekcije — morate ovako, morate onako kad je u pitanju odnos prema Ruskoj Federaciji. Mi držimo naš stav. To vredi poštovanja.
Vi sad samo podržavate tu listu, a nije još definitivno da ćete biti poslanik SNS–a?
— Prvo da vidimo rezultate izbora. Možete mi verovati ili ne verovati, nisam dogovarao ništa za dalje. Principijelno, on me pozvao telefonom: „Hoćeš li da podržiš listu“. Ja sam rekao: „Hoću“. Nismo ništa dalje razgovarali. Ja nikad nisam bilo kakav svoj aranžman vezivao za neku vrstu trgovine.

Ne trgovine, ali Vi ste ipak čovek od imena i prezimena i Vaše ime sigurno donosi neki broj glasova.
— Nadam se da donosi.
Ali sa druge strane ne da trgujete, ali kažete — da li ću ja biti poslanik ili neću.
— Iskreno, nisam ništa konkretno u tom smislu razgovarao. Mi imamo do izbora još dva meseca, pa posle toga dok se to još raskupusa, mandati, sigurno još mesec dana. Ja želim za to vreme da budem i dalje novinar Politike. Šta će biti posle toga zavisi od razgovora. Kako će se sve to kusurati i deliti, ja u to ne želim da ulazim, niti sam ulazio.

Pošto ste visoko na listi, a svojevremeno Vas je Sputnjik lansirao kao potencijalnog kandidata za ministra odbrane — doduše, to je bio tekst napisan u pomalo šaljivom tonu, a izazvao je brojne pozitivne komentare — pod pretpostavkom da ipak postanete ministar odbrane, šta biste prvo promenili u vojsci?
— Vi sad kažete da je vaš predlog izazvao brojne pozitivne komentare. Ova moja odluka da budem nestranačka ličnost na listi SNS–a izazvala je brojne negativne komentare. Pa šta ćemo sad?

Kako to komentarišete?

— To je to što imamo jednu zatrovanu političku scenu Srbije gde je patološka politizacija svega i svačega. Ako ja kažem da je danas ponedeljak, mnogi će skočiti — aha, to iz njega govori SNS, on je na njihovoj listi. Možda nije ponedeljak, hajde da sumnjamo da li je zaista ponedeljak. Mi živimo u jednom zaista neverovatnom društvu čudne atmosfere gde se politizuje sve i svašta, što nije dobro. U situaciji u kojoj se nalazimo stručnost po bilo kom pitanju uopšte nije važna.
Ako me pitate oko odbrane, ne mogu vam reći ništa konkretno. Ja imam neka svoja razmišljanja o tome kako treba da izgleda Vojska Srbije, ali nije korektno da u ovom času o tome govorim. Sve što sam mislio o Vojsci Srbije ja sam pisao u tekstovima u Politici.

Mislite li da možete ostati nezavisni intelektualac, a da budete i vojnik partije?

— Da. Moj otac je bio prvo oficir Kraljevine Jugoslavije, pa je četiri godine bio u nemačkom logoru Osnabriku, pa je posle bio oficir JNA, i nije bio član partije, i niko od njega nije tražio da bude član partije. A ni ja nisam bio član partije, pa sam bio vojni komentator i u Zagrebu i ovde.
Ali priznaćete da je to sada drugačije. U javnosti, kad se pomene vojska, osim ministra odbrane pomene se Lazanski. A druga asocijacija za Vas je da ste nekako svoji.
— Ja ću biti i dalje svoj.

A ipak u parlamentu ljudi slušaju vrh stranke. Vi ste čovek van kalupa, kad ste prihvatili to, da li ste pomislili — šef poslanika mi kaže glasaj ovako, a ja kažem — ne mogu?
— Naravno, ali dosad po pitanju vojnih stvari i pitanjima spoljne politike svi potezi koje je ova Vlada Srbije povlačila su 90 odsto potezi koje bih ja na neki način podržavao.
Malopre ste rekli da se na listi SNS–a nalaze ljudi veoma različitih orijentacija. Vas smatraju proruskim čovekom…

— To smatraju oni koji su proamerički. Ja nisam ni anglofil, ni rusofil. Pre svega gledam interese države i da to bude nešto pragmatično. U mojoj dosadašnjoj novinarskoj karijeri ja sam prvi u bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji kritikovao Sovjetski Savez zbog remećenja evroraketne ravnoteže kad su Sovjeti instalirali rakete srednjeg dometa SS–20, a onda su Amerikanci instalirali „peršing“ i „kruz“ u Evropi. I kad sam došao 1982. godine u Moskvu tadašnji jugoslovenski ambasador mi je rekao da nije verovao da će mi Sovjeti dati vizu, ali mi je tad odmah u decembru načelnik Generalštaba Sovjetske armije maršal (Sergej) Ahromejev dao intervju.

Dakle, uvek sam gledao da kad su jedni u pravu da im kažem da su u pravu, kad nisu u pravu ja im kažem da nisu. Politika NATO–a u Evropi do 1991. je jedna politika, posle 1991. druga do 1995. kad su pomogli muslimansko–hrvatskoj federaciji u bombardovanju srpskih položaja u RS, a treća posle 1999. godine kad su nas gađali. NATO ima najmanje tri života. Ne možete NATO i uopšte angloameričku politiku gledati istim očima kakva je bila do 1991, pa od 1991. do 1995. i od 1995. do 1999. godine. Naravno, ovde postoji tvz. Druga Srbija koja noću igra bridž, pije viski i kurvoazije, idu na teniske mečeve i čekaju američkog generala koji je 1945. godine bio u Trstu da dođe sa američkim trupama u Beograd.

Mislim da mnogi još uvek imaju američke i britanske zastavice po ormarima i čekaju da izađu na ulice. Imamo jednu vrstu društvene elite koja uvek ima tu vrstu pozicije: sve što dolazi sa Istoka, iz Rusije je negativno, a sve što dolazi sa Zapada, iz Amerike, Britanije apsolutno pozitivno. Ja nisam pristalica takvog gledanja na stvari. Treba se konkretno uvek izjasniti o onim potezima gde su jedni u pravu, a gde su drugi u pravu.
Da li u Srbiji biti proruski donosi više glasova, ili biti prozapadni?

— Mislim da bi bilo najbolje da biti prosrpski donosi najviše glasova. Druga je stvar što kod većine srpske populacije neka vrsta simpatije za Rusiju bolje prolazi nego simpatije za Ameriku. I moramo biti otvoreni: Rusi nas nikada nisu napali. Ruska carska porodica je izgubila život zbog Srbije. Ušli su u Prvi svetski rat zbog obećanja ruskog cara. Ruski car je pisao saveznicima da ako ne prevezu srpsku vojsku na Krf da će Rusija unilateralno izaći iz Prvog svetskog rata i sklopiti separatni mir sa Nemačkom. Drugo, ruski vojnici su ginuli u oslobađanju Beograda, to je bila sovjetska Crvena armija.

I otišli su, nisu ostali ovde. Bivša Jugoslavija je imala svoje periode odnosa sa Sovjetskim Savezom, od rezolucije Informbiroa i dalje, ali mi kad god smo mogli kao Jugoslavija Rusima smo na neki način oponirali, 1948, 1956. oko događaja u Mađarskoj, 1968. godine oko događaja u Čehoslovačkoj. Kad god smo mogli pokazivali smo svoju nesvrstanu i neutralnu poziciju Amerikancima u konfrontaciji sa Sovjetima.

Ali hajde da se vratimo na period u zadnjih nekoliko godina. Rusi su još uvek u SB UN po pitanju Kosova saveznici Srbije. NATO i Amerikanci su osnovali državu Kosovo. Rusi su isposlovali da rezolucija o Srebrenici ne prođe i da neprimanje Kosova u Unesko takođe bude u korist Srbije. To je ruska diplomatija na neki način odradila. To treba poštovati na konkretnim primerima. Gde je ruska pomoć bila nama potrebna oni su nama pomogli. Na konkretnim primerima, pa pitanju Kosova, osude Srbije — Zapad nam nije pomogao. Sad stvarno ne znam ko je lud, a ko nije lud. Oni su nam pomogli gde nam je najpotrebnije i to treba poštovati.

U poslednje vreme se pravi neko lažno pojednostavljenje između Rusko–srpskog centra u Nišu i sporazuma sa NATO–om. Može li se to staviti u istu ravan?
— Taj Centar, i ja sam se pitao zašto oni ne dobiju taj status diplomatskog imuniteta, a onda mi kažu neki pravnici da oni nisu državna institucija, to je neka maltene privatna asocijacija i da oni pravno–formalno ne mogu da ga dobiju.

Ako mene pitate, ja bih im dao status istog diplomatskog imuniteta. SOFA sporazum koji predviđa nesmetan prolazak NATO snaga kroz Srbiju nije izvršan. I drugo, SOFA sporazum su sklopile one demokratske vlasti. On jeste posle ratifikovan za vreme ove vlasti, ali on nije izvršan. Za svaki konkretan ulazak NATO snaga na prostor Srbije — da li vežba ili neka poseta ili prolazak za Kosovo, recimo, Mađari kad idu da zamene svoj kontingent na Kosovu, kuda će ići nego preko Srbije — treba poseban ugovor i posebna dozvola.

Niko ne krstari srpskim drumovima i ide noću kriomice već treba posebna dozvola. Mi recimo pre godinu dana nismo dali slovenačkoj vojnoj muzici da dođe na Kosovo prilikom proslave njihovog dana vojske, pa su hteli da prođu preko Srbije sa muzičkim instrumentima — nisu im dali, morali su ići preko Albanije. Znači, nema izvršnosti, za sve se konkretno mora dogovarati. Naravno, mnogim ljudima to smeta. Ja ne ulazim u to da li naše snage imaju taj reciprocitet da i one polaze preko Nemačke. Ali ja sam pogledao SOFA sporazum, tamo se kaže da oni moraju da poštuju zakonodavstvo Srbije, istina, oni su isključeni iz jurisdikcije sudskih sudova, ali moraju da poštuju sve carinske, poreske i druge obaveze koje im slede po tom sporazumu.

Ovaj najnoviji sporazum koji je izazvao buru je mnogo benigniji od SOFA sporazuma. SOFA sporazum je mnogo oštriji kad je u pitanju osećaj da li ti je suverenitet ugrožen. Ovaj najnoviji sporazum je logistički, radi se o tome da se koriste poverilački fondovi za tehničko–remontni zavod u Kragujevcu koji mora da uništi određene viškove municije koju niko neće da kupi jer je zastarela, a ta količina municije je sama po sebi opasna jer joj je prošao vek trajanja. Granate su isto ko konzerve hrane, ako se ne repariraju na određeni vremenski rok dođe do samoopaljenja. Taj najnoviji sporazum je takođe bez izvršnog karaktera i on predviđa određene uslove i predugovore da bi bilo ko od tehničko osoblja ušao u određene vojne objekte Srbije.

Da se vratimo na politički aspekt ovih sporazuma. Sa jedne strane sporazum sa NATO–om, sa druge ovaj još uvek nesuđeni sporazum o Rusko–srpskom humanitarnim centru koji će očigledno morati da sačeka dolazak nove vlade. Zašto je, prema Vašem mišljenju, ovde u Srbiji sve ili–ili?
— Zato što smo takav narod, takvo društvo, takva neka pozicija između jednih i drugih. Još od bivše Jugoslavije, uvek je bilo: jeste li za Amerikance ili ste za Ruse? To je nešto imanentno ovim prostorima.

Stalno to laviranje ovako ili onako, možda je to relikt i nesvrstane pozicije bivše Jugoslavije i Titove politike. Tito je imao u svom periodu vladanja Jugoslavijom isto: jedno vreme sa Zapadom, pa onda opet sa Istokom, pa malo se posvađa sa Moskvom, pa ga onda ovi zapadnjaci nagrade parama i kreditima, pa se onda zameri malo Zapadu, pa dobije oružje sa Istoka. I to je bila dobra politika, mi smo tad dobro živeli.

Iskreno, nemam ništa protiv te politike pragmatizma ukoliko je to dobro za moju zemlju. Sad stalno govore: ne možete sedeti na dve stolice. Pa sedeli smo. I sad sedimo isto. Kažu: morate se opredeliti. Pa mi smo se opredelili — dobro i sa Rusima, dobro i sa Amerikancima. U ovom vremenu za Srbiju bi bilo vrlo opasno da se isključivo opredeljuje na jednu stranu. Sankcije prema Ruskoj Federaciji od strane Zapada neće moći dugo da traju.

EU će ukinuti sankcije. E onda će Moskva voditi računa, možda ne tako transparentno, ali će ipak znati ko je ta država koja im u teškim trenucima nije uvela sankcije. I koja je bila dostojanstvena. Nismo se svrstali u antiruski tabor i to je istorijski vredno podrške vlasti koja je ostala ipak dostojanstvena prema tom pitanju. Mislim da bi bila velika greška napraviti taj potez, uvoditi Ruskoj Federaciji bilo kakve sankcije. Oni su krvarili za Srbiju, za Jugoslaviju, žrtvovali su i svoje vojnike, ništa nisu dobili ’45–te. I kažem, pomogli su kad su mogli.

Priča o Rusiji ne bi bila potpuna da Vas ne pitam o S–300. Pričalo se mnogo kad je Dmitrij Rogozin bio u Srbiji, tad smo dobili samo maketu. Kao vojni analitičar, da li mislite da nama treba S–300 i da li postoji neki način da ga ipak dobijemo, pošto je to dosta skupo?
— Adekvatan sistem S–300 bi koštao Srbiju možda skoro 800 miliona dolara.

Otkud te pare da date? Mislim da bi Srbija svoj PVO sistem dobro zaokružila sa sistemom „Buk 2“, ili „Buk 3“, koji je kompatibilan sa ovim Kubom kojeg imamo i sa sistemom „Pancir“, ili možda čak i „Tor“. Mislim da bismo time imali sasvim solidnu protivvazdušnu odbranu. I jedna eskadrila MiG 29 u modernijoj verziji bi bila sasvim dovoljna da se održi trenaža pilota za ovu generaciju aviona i eventualno spremanje za neku buduću. Znači, Srbija ne sme da ostane bez aviona koji joj čuvaju vazdušni prostor.

Ne za neki rat sa bilo kim, nego da imate eskadrilu u kojoj piloti održavaju trenažu i da imate za onu vrstu „er polisinga“. To je konačno i obaveza ako ste kandidat ili članica EU koja izričito zahteva da svaka država ima zaštitu svog vazdušnog prostora od mogućih otmičara, da li svojom avijacijom ili avijacijom neke druge države koju ćete platiti. Srbija je sad u situaciji da bira: ili će da čuva sama svoj vazdušni prostor, ili će to uraditi Mađari, ili će to uraditi Bugari, jednog dana Albanci…
Šta biste Vi poručili, pošto ste na listi SNS–a, zašto građani treba da glasaju za tu partiju?

— Mislim da ta partija, ta koalicija može da pomiri građane Srbije. Ono što mene na neki najviše rastužuje jeste ta količina mržnje koja dolazi sa druge strane. Kod nas nema nikakvog političkog ferpleja — jednostavno, to je valjanje kroz blato. Nisam pretenciozan da ja sad upućujem neku poruku građanima — svako će da glasa prema svom osećaju. Ja sam konačno nestranačka ličnost, ali ova koalicija je okupila široki politički spektar različitih orijentacija, od partije Vuka Draškovića do partije Nenada Popovića.

To je Srbija. Sa druge strane, gospodin Vučić nije u tom spoljno–političkom nastupanju, po meni, napravio niti jedan pogrešan korak. Nismo uveli sankcije Rusiji, sreo se sa Putinom četiri ili pet puta u poslednje dve godine. Drugo, ambasador Ruske Federacije počeo je da dolazi u Ministarstvo odbrane Srbije tek od kad je ova koalicija na vlasti. Kad je nekadašnji ruski ambasador dolazio kod bivših ministara? Kad su bile ruske vojne vežbe u Srbiji?

Jesmo li odveli četu vojnika na paradu povodom Dana pobede? A što nisu bili 2010. godine? To je nešto što mene opredeljuje da podržim ovu koalicionu listu. Nadam se i uveren sam da će nastaviti da insistira na dobrim odnosima sa svima.

Nismo mi ni velika sila, niti Srbija može da priušti sebi tu vrstu luksuza da ima loše odnose sa bilo kojom velikom silom u svetu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Check Also

SRPSKI ANALITIČAR: UBEDLJIVA POBEDA BORISA DŽONSONA U BRITANIJI I “BREGZIT” SRUŠIĆE EU

Pobeda Borisa Džonsona na izborima u Velikoj Britaniji i ubrzan „bregzit“ uticaće na slabljenje EU, …