KAKO JE TURSKA USPELA ONO ŠTO RUSIJA I IRAN NISU MOGLI? KO JE MATIRAO SAD?
Povlačenjem američkih snaga sa severa Sirije, Turska je postigla nešto što su Rusija i Iran želeli sve vreme, ali nisu mogli da ostvare.
Scenario oko kojeg su mesecima – često u četiri oka – tekli poverljivi pregovori van očiju javnosti između turskog i ruskog lidera, a koji je vezan za situaciju na severoistoku Sirije, ulazi u ključnu fazu implementacije na terenu kroz sporazum Kurda i Asadovog režima.
Pred nama je složen scenario u kojem s jedne strane turska vojska i jedinice sirijske opozicije lojalne Ankari nemilosrdno nastavljaju svoju ofanzivu ka jugu, zauzimajući sve veću kontrolu nad sirijskim pograničnim regionima, naseljenim Kurdima. Prema tvrdnjama turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, „oslobođeno“ je 1000 kvadratnih kilometara teritorije, koja se prethodno nalazila pod kurdskom kontrolom.
S druge strane, nastavljajući dalje prema dogovoru sa Kurdima, prve kolone sirijskih vladinih snaga prešle su na sever zemlje, prema turskoj granici. Na prvi pogled reklo bi se da Damask provocira tursku ofanzivu – što i treba da radi – i da bi moglo doći do konflikta. Međutim, situacija u Siriji skoro da nikada nije onakva kakvom se čini na prvi pogled.
RUSKI FAKTOR
Sukob između turskih i sirijskih snaga jednostavno ne dolazi u obzir. Ova igra se igra po drugim pravilima. Tursko Ministarstvo odbrane je saopštenjem od ponedeljka obelodanilo da su načelnik Generalštaba Oružanih snaga Turske Jašar Guler i njegov ruski kolega Valerij Gerasimov vodili telefonske razgovore u kojima je bilo reči o „bezbednosnoj situaciji u Siriji i nedavnom razvoju dešavanja“.
Javnost je ostala uskraćena za više detalja razgovora, ali iz onoga što se zna proističe slika da je Rusija predložila, a Turska se sa time složila, da ruske trupe ubuduće patroliraju severom Sirije između turskih i sirijskih snaga, nakon povlačenja američke vojske s tih prostora.
U skladu sa tim, rusko Ministarstvo odbrane iznelo je u javnost da je njena vojna policija počela vršiti patrole u kurdskom gradu Manbidžu, uz sirijsko-tursku granicu, uz međusobnu kooperaciju sa lokalnim turskim vlastima. Ruske trupe ušle su u ponedeljak u grad Manbidž, zajedno sa snagama sirijske vlade.
Ono što je još važnije jeste da će se uz rusko posredstvo Ankara i Damask pre dogovoriti o podeli kontrole nad zonama u severnoj Siriji. Što će reći da se stvari u velikoj meri odvijaju u pravcu rešenja predviđenog dogovorom iz Adane, 1998. godine (koji se ticao kurdskog pitanja), između Turske i Sirije. Naime, tim sporazumom predviđeno je da će bezbednost sirijsko-turske granice biti bilateralno pitanje Ankare i Damaska.
U ovakvoj situaciji, suštinska namera Turske jeste da spreči stvaranje susednog entiteta „Kurdistan“ na svojim granicama. Takozvana „zona bezbednosti“ ima za cilj da osujeti američke planove za stvaranjem Kurdistana na sirijskoj teritoriji, slično onome što su SAD uspele da naprave u Iraku, za vreme vladavine Sadama Huseina. Otuda je moguće da se stanovišta Ankare i Damaska podudaraju na ovom pitanju (i Teheran takođe ima zajedničke interese sa svoja dva suseda, u tom pogledu).
Zaista, za Damask je ovo iznenadni bingo, utoliko pre što mu „proračunato povlačenje“ (kako je Pentagon to nazvao) – ili preciznije, neminovni izlazak američkih trupa iz severnih delova Sirije izazvan turskim upadom – omogućava da povrati delove severoistočnih regiona, naročito one dobro opskrbljene vodom i naftnim rezervama. To su regioni koje je prethodno američka vojska proglasila svojom ekskluzivnom zonom.
Za predsednika Bašara el Asada ovo je veliki korak napred ka ispunjavanju njegovog zaveta da povrati kontrolu nad celom Sirijom. (Pogledajte članak Juro njuza – Damask deluje jači nego ikad: šta je sledeće u Siriji sada kada su Kurdi udružili snage sa Asadom?) Što se tiče Kurda, oni nemaju drugog izlaza nego da naprave dogovor sa Damaskom. Oni jednostavno nisu dorasli izrazito profesionalnoj turskoj vojsci.
Očito da su upad turske vojske i ofanziva protiv Kurda učinili da trajno američko prisustvo u severnoj Siriji postane neodrživo i neopravdano, te je Rusija iskoristila datu situaciju da posreduje u sporazumu između Damaska i Kurda. Uspevši u tome, Rusi su postigli dogovor i sa Turcima. I zato ne čudi što Erdogan ne haje za sporazum koji su načinili Kurdi i Damask. On je jednostavno ignorisao kretanja sirijskih trupa u blizini turske granice, imajući na umu uveravanja koja je dobio od Vladimira Putina.
SVRŠEN ČIN
U konačnoj analizi, Amerikanci plaćaju veliku cenu za to što bili neodlučni – držali su Tursku u neizvesnosti proteklih godina, dok su istovremeno sistematski radili na pripremanju plodnog tla za stvaranje nezavisnog Kurdistana na njenim granicama, naoružavajući i obučavajući kurdske milicije sa ciljem da prerastu u redovnu vojsku.
Erdogan je Amerikancima dao dugačak konopac da se obese. Kada je naredio pokret svoje armije, preko noći je izašla na videlo protivurečnost američke politike – strategija da se balkanizuje Sirija i svrgne Asad; faustovska nagodba sa terorističkom grupom koja je mučila američkog NATO saveznika; i geopolitička agenda da se oslabi spona Irana sa Sirijom i Levantom.
Dovoljno je reći da je povlačenjem američkih snaga sa severa Sirije Turska postigla nešto što su Rusija i Iran (i Damask) želeli sve vreme, ali nisu bili u stanju da ostvare. Od ovog trenutka, Rusija i Iran će vršiti pritisak na Ankaru da postigne pomirenje sa Damaskom.
Sjedinjene Države su sa zakašnjenjem uvidele da je Turska po kratkom postupku okončala svoje osmogodišnje napore da svrgne Asadov režim u Siriji. Zajedljiva reakcija Donalda Trampa i američkog ministra odbrane Mark Espera (ovde i ovde) govori sama za sebe.
Ali američka pretnja sankcijama neće obeshrabriti Erdogana, jer je avet Kurdistana koja se nadvila nad turskom granicom pretnja po njen suverenitet i teritorijalni integritet, a kada je nacionalna bezbednost ugrožena, nema mesta kompromisima. Uzgred, javno mnjenje u Turskoj je u velikoj meri naklonjeno Erdoganu.
Turska je imala neobično mnogo strpljenja prema Americi, u nadi da će se docnije SAD odreći saradnje sa kurdskom milicijom kad se završi borba protiv ISIS-a. Odgovornost za gubitak poverenja između Turske i SAD ne leži toliko na Trampu, koliko na Pentagonu. Kao i u slučaju brojnih drugih spoljnopolitičkih pitanja, Vašington je imao dve politike za Siriju – jednu Trampovu i drugu Stejt departmenta i vojnih struktura.
SAD po međunarodnom zakonu nemaju odrešene ruke da trajno stacioniraju vojsku u Siriji, i kada je Tramp prvi put najavio povlačenje trupa, tada ga je trebalo i sprovesti. Umesto toga, Pentagon je radio na podrivanju Trampove odluke, obezvredio je i na kraju potpuno ignorisao.
Erdogan zna da će se SAD žaliti na sva zvona, ali će se vremenom navići na „novu normalnost“ u Siriji. Ni Evropa neće imati alibi, jer Rusi nikada neće dozvoliti da ISIS uze maha u Siriji.
Tramp je navodno ovlastio potpredsednika SAD Majka Pensa da otputuje u Tursku u potrazi za „sporazumnom nagodbom“ – šta god to značilo sada kada ih je Erdogan stavio pred svršen čin (u međuvremenu je objavljeno da su Pens i Pompeo sa Erdoganom dogovorili da operacije Turske vojske budu obustavljene na pet dana; prim. NS).
M.K.badrakumar (Indian Punchlin)
Preveo Luka Ugrica
(Standard.rs)