„Kako Nemačku nije sramota da nas ucenjuje posle svega što je počinila na ovim prostorima!“
Piše: Miroslav Lazanski
Mi mislimo da Evropa postoji i odlučuje, odnosno da je Evropski parlament neki faktor. Ja mislim da Evropa, odnosno EU ništa bitnije ne odlučuje, zapravo, da se sve bitne odluke Zapada donose isključivo u Vašingtonu. Dakle, Staljin i Hitler, izjednačavanje nacizma i komunizma, lov i engleska govedina, budžet, grčki dugovi i evro, veličina skija i obnova Kosova, hrvatski predlog rezolucije o Šešelju, Haški tribunal i vojvoda, o tome raspravlja Evropski parlament. Dekor je dobro poznat i nepromenjiv, dnevni red kako kada, evropski parlamentarci sastaju se jednom nedeljno na plenarnoj skupštini u Strazburu.
Ostatak vremena posvećen je sastancima komisija, ili grupa u Briselu. Samo naivni poslanici veruju u vrednost njihove izgovorene reči, posle saznaju da su šefovi grupa kompromisima proizveli tekst neke rezolucije obično bez mirisa, boje i okusa. Jer, dnevni red se utvrđuje samo nekoliko dana ranije, poslanici često i ne uspeju da pročitaju materijale o kojima treba da raspravljaju od ponedeljka do četvrtka.
Rasprave? Niz monologa koji se čitaju u očajnički praznoj polukružnoj sali, gde svaka politička grupa ima određeno vreme da govori o svakoj temi. Govor može da traje od jednog do tri minuta, predsednik može da produži to vreme za 20 sekundi pre nego što isključi mikrofon. To je sistemska prednost, nema brbljivaca niti beskrajnih govora, ali je problem što se tako onemogućava svaka ozbiljna rasprava. Najintenzivniji rad se odvija između 12 i 13.30 časova kada se svi sastaju da bi glasali i to je trenutak kada se otkriva prava priroda ove institucije. Puni se sala od evropskih naroda izabranih predstavnika i tada počinje rušilačka lakrdija onoga što bi mogao da bude rezultat demokratskog procesa. Glasanja, stotinjak, odvijaju se u zadivljujućem ritmu, otprilike jedno glasanje u minutu. Možda tada Evropski parlament i shvata da njegov politički glas ima malu političku vrednost, ali i neku cenu. Jer, to pozorište senki svakog meseca za petodnevni put u Alzas, sa svojih 3.000 poslanika, funkcionera, pomoćnika i savetnika, sekretara i sekretarica, a da ne spominjem kolonu kamiona koji prevoze njihove kofere, sve to košta milijardu franaka godišnje. Beskonačna papirologija, sporo, birokratsko i administrativno funkcionisanje, to su glavne karakteristike nekontrolisanog parlamenta, koji je totalno izolovan od svojih glasača i kojeg Evropska komisija često ignoriše.
Eto, takav parlament je doneo rezoluciju o Šešelju, gde se osuđuje i Srbija.
Premijer Aleksandar Vučić je u ime Srbije adekvatno odgovorio. Pošto je Hrvatska celu stvar i pokrenula, sada joj se vojvoda u predvečerje predsedničkih izbora vraća kao bumerang. Čiji je to tata bio partizanski oficir i udbaš, ko je likvidirao ustaše, a ko žene i decu, ko sve od hrvatskih političara ima srpska krvna zrnca u familiji? Takvim pitanjima Šešelj objektivno politički pomaže HDZ-u u borbi za predsedničku fotelju. Zašto, koji su to motivi? Politički egzibicionizam? Da li je to za Srbe u Hrvatskoj vladavina HDZ-a bila bolja od sadašnje vladajuće koalicije? Šešelj je u Hrvatskom saboru ujedinio i Srbe i Hrvate. Možda je to i hteo, da dokaže da je reč o istom narodu, samo je vera malo različita…
Verovatno je to hteo da dokaže u Saudijskoj Arabiji i naš ministar gospodin Rasim Ljajić. Bio je u službenoj poseti, pa je u Meki obavio i verski obred – umru u trajanju od skoro sat vremena. U Meki je prvo morao da obiđe sveti kamen sedam puta, pa onda u drugoj prostoriji u kojoj je obilazio, nije naveo šta, još tri i po kruga. Nakon toga je usledilo šišanje. Za vreme verskog obreda – umre ministar Ljajić je bio umotan u bele čaršave, kada sam to pročitao ozbiljno sam se zabrinuo, jer koliko znam tako se u islamskom svetu umotavaju pravi mrtvaci. No, ministar me je odmah i razveselio rekavši da se ta bela nošnja zove ihram, da je obavezna za svakoga, bio on prosjak ili kralj, da se ispod ihrama ne nosi ništa, te da je simbolika i poruka da su svi ispod ihrama jednaki…
Oglasio se i nemački predsednik Joahim Gauk, koji se inače po funkciji skoro nikada i ne oglašava. Sada nam poručuje da moramo da izaberemo stranu, Brisel ili Moskvu. Nemac smatra „da je širenje EU na jugoistok Evrope od ključnog značaja za sprečavanje uticaja Rusije”. Neverovatno je da bilo koji nemački političar, posle svega što je Nemačka počinila na ovim prostorima 1914–1918, 1941–1945, i 1999. drži lekcije Srbiji. I zašto Srbija na to ćutke pristaje? Da li Nemačka može tako da se ponaša prema Izraelu? Zašto u srpskom društvu nema debate o nemačkoj krivici prema Srbima? Nemci ne smeju da izbrišu Aušvic iz svog sećanja, ali mogu Kragujevac. To je pitanje za nas.
Na nemačkim poštanskim markama već devet godina ne piše Bundesrepublik, već Dojčland. Da pogađam zašto?
(Politika)