LAZANSKI TVRDI: PITANJE JE TRENUTKA KADA ĆE POČETI NAPAD!
Piše: Miroslav Lazanski
Predsednik SAD Donald Tramp zaustavio je, navodno 10 minuta pre udara, vazduhoplovno-raketni napad SAD na tri cilja u Iranu. Amerika je napad htela da izvede zbog iranskog obaranja njene bespilotne letelice u vodama Zaliva, ali je Tramp objasnio da je povukao naređenje, jer nije želeo da pogine najmanje 150 ljudi, Iranaca, zbog letelice bez posade.
Po Trampu, to bi bila „prekomerna upotreba sile”. Time je američki predsednik ušao u istoriju. Naime, prvi je predsednik SAD koji je zaustavio svoju vojsku da ne koristi „prekomernu silu”. Koliko će mu to doneti glasova na izborima iduće godine, ostaje da se vidi, ali igra s Iranom tek je počela.
Zapravo, nisam siguran u humanističke motive Donalda Trampa pri odluci da se zaustavi taj napad. Pre će biti da se dogodilo nešto drugo, što Vašington još ne želi da saopšti. Rizik proširenja sukoba isuviše je veliki, eskalacija, kada jednom krene, teško može da se kontroliše.
Amerika može da razori dosta ciljeva u Iranu, ali su i američki ciljevi u dometu iranske osvete, ne samo u području Zaliva, već i na teritoriji SAD. Koliko samo ima u SAD mogućih terorista-spavača, Iran može da trpi ljudske žrtve, Donald Tramp u predvečerje svoje nove predsedničke kampanje mora da pazi na posledice bilo koje ratne akcije, širom sveta.
Ipak, Amerika će selektivno udariti po Iranu, ovo je bila samo proba i upozorenje. Amerika ne može da živi s osećajem da je odustala, da se uplašila, da je poražena bez ispaljenog metka. Sujeta velike sile najopasnija je stvar kada je o ratu reč.
Dok SAD sa Iranom igraju poker, Iran sa svima igra šah. Zahvaljujući upravo ranije pokrenutom, a sada zaustavljenom nuklearnom programu i protoku vremena, Teheran postaje najuticajnija sila u regionu, a Vašingtonu jedino ostaje da živi u sadašnjoj zoni sumraka, između mogućeg budućeg novog vlasnika atomskog oružja i rata sa njim. Donald Tramp, zapravo, i nema istinsku alternativu kad je reč o tome.
Naime, Iran je u poslednjih 15 godina razvio prilično snažnu vojnu industriju, a ima i odličnu vojnu saradnju sa Severnom Korejom. Oružane snage Irana broje ukupno 523.000 pripadnika, uz rezervu sa još oko 350.000 ljudi, tako da je to u klasičnom smislu respektabilna snaga.
Kopnenoj vojsci Irana najviše nedostaju moderni tenkovi: od ukupno 1.613 tenkova, samo je 480 modernih, tipa T-72. Ostalo su tenkovi T-55, pa britanski „čiften” i američki M-60A1. Osnovnu vatrenu moć iranske kopnene vojske čini artiljerija, sa svojih 8.200 topova. U sastavu kopnene vojske je i 230 helikoptera raznih tipova.
Teheran je u razvoju domaće vojne industrije prioritet dao strateškim raketnim snagama, ratnoj mornarici i avijaciji. Kopnena vojska bila je malo zapostavljena, jer su u Teheranu pravilno procenili da u eventualnom sukobu sa bilo kim niko neće ići na kopnenu invaziju Irana. Prevelika teritorija i previše težak teren.
Iranci su proteklih godina razvili nekoliko tipova balističkih raketa, od „šahab-1”, dometa od 1.300 km, do „šahab-3” sa dometom od 2.000 km. Tu su i projektili manjeg dometa, tipa „gadr” i „sadžil”, dok je status rakete srednjeg dometa, tipa „ašura”, za sada nepoznat. Sve te rakete nisu pod komandom vojske, već Islamske revolucionarne garde.
Iranska avijacija ima 312 borbenih aviona raznih tipova. Udarnu snagu čine 44 američka aviona F-14 „tomket”, još iz vremena šaha Reze Pahlavija, 35 bivših iračkih aviona „mig-29” i deset iračkih „miraža F-1E”, koji su preleteli u Iran u vreme „Pustinjske oluje” 1991. godine da ih ne bi Amerikanci uništili u Iraku. Naravno, Teheran posle nije hteo da te avione vrati Bagdadu.
U sastavu avijacije lete i američki lovci-bombarderi F-5 „tajger” i F-4 „fantom”, ruski avioni Su-25 i Su-24, ali i domaći avioni F-7 „azarakš”, jedna vrsta kopije aviona F-5. Vazduhoplovna industrija Irana usmerila je svoje napore na modernizaciju postojećih američkih aviona F-14, F-4 i F-5, tako što su Iranci svuda po svetu, gde je to bilo moguće, kupovali rezervne delove za te letelice, a kod kuće sve to modernizovali. Procenjuje se da je od svih američkih aviona u sastavu iranske avijacije sada operativno oko 60 odsto, a od ruskih oko 80 odsto.
Moskva je još prošle godine Teheranu isporučila PVO sistem S-300, što je dodatno ojačalo iransku zaštitu nuklearnih postrojenja, za blisku PVO Iranci imaju sasvim dovoljno raketa „krotal”, „repir”, „tajgerket”, „houk”, „stinger” i „strela-2M”. Za odbranu od napada iz vazduha na većim daljinama i visinama imaju ruske projektile SA-5 i „tor-M1”, ali u manjem broju.
Iranska vojna industrija razvila je proteklih godina celu gamu brzih borbenih čamaca naoružanih supermodernim torpedima. Brzi torpedni čamci klase „tir”, voze i do 54 čvora na čas, lansiraju po dva superkavitaciona torpeda tipa „dalam”, koja opet idu brzinom od neverovatnih 200 čvorova na čas.
Sumnja se da su ta iranska torpeda zapravo kopija ruskog čuvenog torpeda tipa VA-111 „škval”, čiju je tehnologiju Iranu dala Severna Koreja. Ta torpeda lansiraju se iz ruskih podmornica klase „kilo”, a Iran poseduje nekoliko takvih podmornica.
Nijedan ratni brod na svetu ne može da se bori protiv ruskog torpeda tipa „škval”. Uz četiri raketne fregate i desetine brzih čamaca sa kineskim krstarećim raketama, uz domaće krstareće projektile razvijene na osnovu ruskih i kineskih, iranska ratna mornarica može u svakom trenutku da zapreči providbu kroz Hormuz.
Iranski pomorski stručnjaci javno kažu da oni samo primenjuju „jugoslovensku taktiku obalne odbrane”, strategiju asimetričnog rata na moru. S jedne strane imate američke nosače aviona i supermodernu avijaciju, s druge strane imate Irance sa dobrim reljefom, brzim čamcima, dobrim i nečujnim podmornicama, superbrzim torpedima i niskoletećim raketama.
Dakle, odluka Donalda Trampa da za sada ne napada Iran neće zaustaviti iransko vojno jačanje. Zapravo, sada je samo pitanje meseca kada će Iran imati svoju atomsku bombu.
(Politika)