Home / TEMA DANA / Lazanski: Vojsku smo uništili a priče o najvišim standardima koje kopiramo, priče su za amatere

Lazanski: Vojsku smo uništili a priče o najvišim standardima koje kopiramo, priče su za amatere

lazanski

Piše: Miroslav Lazanski

Da bi neka vojska bila uspešna, sistem odbrane bio uspešan, mora da postoji ili ideologija ili pare. Prvo više odavno ne postoji, drugog je očajno malo

Pravni aspekti prvostepene oslobađajuće presude gospodinu Vojislavu Šešelju su poznati, o političkim možemo da raspravljamo, ali o vojnom kontekstu, fenomenu dobrovoljaca u ratovima u Hrvatskoj i u BiH malo je bilo stručnih rasprava. Zapravo ih nije ni bilo.

Zašto su se uopšte i pojavili dobrovoljci, otkuda potreba za njima, kada je JNA uoči raspada SFRJ imala oko 300.000 vojnika, oficira i podoficira? Odgovor je moguć u samo jednoj rečenici: od 37 mobilisanih brigada JNA na teritoriji Srbije, Crne Gore i BiH tokom 1991. i početkom 1992. godine 33 brigade su se ili raspale, ili pobegle, ili nisu izvršile zadatak.

U Hrvatskoj su bežale 145. lička brigada, kao i 4. i 5. kordunaška brigada JNA, 11. brigada JNA iz Dvora na Uni sedam puta je bežala ispred hrvatskih „zengista“, daleko slabije naoružanih i manje brojnih. Tokom sukoba 1991. Druga mehanizovana brigada iz Valjeva, potomci slavne Drinske divizije, pobegla je sa fronta kod Tovarnika i ostavila na livadama osam tenkova i 50 oklopnih transportera…

Naime, zna se da je nekadašnja JNA još 1991. ostavila Srbima u Krajini dosta vrlo kvalitetnog naoružanja. Ostali su i uređeni komandni centri i lokacije na Šamarici, na Slunju, u okolini Srba, jaki relejni čvorovi Plješivica i Čićevac, velika skladišta municije i goriva kraj Drniša, pa Sveti Rok, Željava, Čerkezovac. Jer, granice nekadašnje Republike Srpske Krajine postavila je JNA, ali četiri godine očito nisu bile dovoljne da te granice postanu i stalne.

Bilo je to vreme opšte bežanije, vreme kada su mame sprečavale sinove da idu kao vojnici JNA da deblokiraju opkoljene kasarne u kojima su bili takođe nečiji sinovi vojnici JNA, vreme kada su mame upadale u republički parlament da sprečavaju mobilizaciju, vreme kada su neke krupne jedinice JNA u Sloveniji i u Hrvatskoj između ostalog predali oficiri JNA Srbi: inženjerijski puk u Škofjoj Loki, granični bataljon prema Dravogradu, bio je pokušaj predaje oklopne brigade JNA u Jastrebarskom.

Naime, komandant Srbin je prvog dana blokade i rata pozivao svoje vojnike na predaju, zatim je pobegao, a brigadu je na Baniju izvukao njegov zamenik Slovenac. O predaji najmodernijeg radio-elektronskog prislušnog centra na Balkanu, centra JNA u Velikoj Buni između Siska i Zagreba da ne pričam, o predaji, izdaji i defetizmu u Ratnoj mornarici roman može da se napiše.

Rat dobija vrhunska organizacija, čelična disciplina i rukovođenje nacijom, pri čemu je vojska, pre svega, pitanje struke. Ne možete oficire na brzinu stvarati od kuvara, šofera, skladištara i mehaničara, a toga je bilo 1991. i 1992. Osećaj samozadovoljstva i superiornosti koji u startu ne trpi kritiku nije dobar ni za jednu profesiju, posebno ne za vojnu.

Dobrovoljci, čast pojedincima i izuzecima, posledica su upravo takvog stanja. Da li su nešto postigli u ratovima 1991–1995? Vojno gledano, nije mi poznat neki veliki doprinos, osim operacije izvlačenja blokiranih tenkova JNA u kasarni Logorište južno od Karlovca, gde su dobrovoljci, taksisti iz Beograda, uz regularne vojnike JNA, mladiće od 18 godina, odigrali veliku ulogu.

Upasti u pozadinu neprijateljskog rasporeda, forsirati dve nabujale reke noću, po jakom pljusku i uz stalnu neprijateljsku vatru, napraviti dekonzervaciju tenkova T-55 i izvlačiti ih opet kroz neprijateljski borbeni raspored, to je bila operacija za vojne udžbenike. Komandant operacije general-potpukovnik JNA Špiro Niković ubrzo je penzionisan… Čovek je bio general od struke.

.
Dobrovoljci, odnosno njihov status, oslobađajućom presudom gospodinu Šešelju delimično su abolirani. I po Ustavu SFRJ, i sada po Hagu, oni su bili legitimni borci u sistemu oružanih snaga SFRJ. Naravno, pojedinačni, ni grupni zločini bilo koga ne mogu se abolirati.

Vojska je pod Miloševićem doživela pad standarda, tehničke i tehnološke moći, ali i to je bilo relativno podnošljivo vreme u odnosu na ono što je posle usledilo. Vojska se brojčano smanjivala i reformisala tako da su u penziju slati potpukovnici-instruktori padobranstva sa preko 2.000 skokova, jer nisu završili komandnoštapsko usavršavanje.

Slepo preslikavanje tuđih modela nije se pokazalo najboljim. Priče o najvišim standardima koje kopiramo, priče su za amatere. Remontni zavodi su nam ostali bez najboljih majstora, u statusu su izjednačeni mehaničari na „migovima“ i oni na kamionima.

Jedni rade na avionima koji koštaju 30 miliona dolara, drugi na kamionima od 50.000 dolara. Onda nam skladištari ne razlikuju akumulatore za avione od akumulatora za kamione, pa nam se komšije slatko smeju. Pa nemamo ni adekvatan budžet za VMA, a nemamo ni načelnika VMA već nekoliko meseci…

Da bi neka vojska bila uspešna, sistem odbrane bio uspešan, mora da postoji ili ideologija ili pare.

Prvo više odavno ne postoji, drugog je očajno malo, a goli entuzijazam potrošna je kategorija…

(Politika.rs)

Check Also

IZVRŠNI POTPREDSEDNIK ATLANTSKOG SAVETA: VUČIĆ PRIPREMA NAROD ZA POTEZ KOJI ĆE UZDRMATI SRBIJU- EVO ŠTA SE SPREMA

Izvršni potpredsednik Atlanskog saveta Dejmon Vilson ocenio je da predsednik Srbije Aleksandar Vučić priprema narod …