Legendarni Predrag Ejdus: Jedini kontinuitet koji mi imamo je kontinuitet šljama..
Razgovor s proslavljenim dramskim umetnikom Predragom Ejdusom rađen je nedavno, na festivalu „Nušićevi dani“ nakon izvođenja predstave „Hor bečkih dečaka“ Miroljuba Nedovića, u režiji i adaptaciji Irfana Mensura (teatra Carte blanche i Yugoart produkcije).
Uz Ejdusa, koji je tog dana dobio nagradu za glumca večeri, igraju Slobodan – Boda Ninković i Irfan Mensur, a publika je aplauzom na nogama pozdravila ovu tragikomediju o srpskim gastarbajterima u Bečkom podrumu, o žrtvama tranzicije, o moći humora i duhovitosti…
Ejdus je bio nagrađen priznanjem “glumac večeri”, što je bivao u tri navrata ranijih godina, 2008. dobio je Nušićevu nagradu za životno delo glumcu komičaru. I pričajući o upravo odigranoj predstavi pominjemo kako ti likovi maštaju o budućnosti, a zapravo se bore za sadašnjost.
– Ti likovi, moj takođe, žrtve su tranzicije, odnosno divljačke privatizacije, socijalnog raslojavanja, neoliberalnog koncepta… Svega u čemu živimo poslednjih dvadeset godina. Ali on ima želju da, iako je u šezdesetim godinama, počne nešto. Da zaradi neki novac i počne privatan biznis. I on kao i ogromna većina ljudi nema pojma šta je to privatan biznis nego samo vidi da druge nema. Bio bi on sposoban za tako nešto – ima neke škole, iskustva – ali ništa od toga jer misli da će poštenim radom na zapadu nešto uspeti. Kao što su nekada tzv. gastarbajteri uspevali. Ali sada, s jedne strane svetska kriza, migracije… s druge strane manipulacija, beznađe… i našao se u situaciji koju ne zna kako da savlada jer sve njegove ideje su pale u vodu kada je došao u realan svet obećanog razvijenog zapada.
STRES
Kroz smeh pominjemo kako je njegov lik prepoznao “spasonosnu ideju”, a to je da se vrati u Beograd i učlani u partiju na vlasti… Jer, bio je on svojevremeno svesrdno predan i borbi protiv partije na vlasti, ali mu je to donelo samo razočaranje.
– Nema izvođenja na kojem publika grohotnim smehom nije ispratila kad njega pitaju da li je bio protiv režima. On odgovara šta je sve radio, demonstrirao, duvao u pištaljke… Kažu mu, ma kad je to bilo, tad su ovi bili to. A on odgovori: ”Sad su i ovi i oni zajedno, a ja sam i dalje sam. Pa su me i ovi i oni oterali ovde, e a sada i ovi i oni rade ono što im ovi ovde kažu”. Smeje se publika od srca, svi kažu tačno je koliko god želeli da priznamo ili ne. Ali, ima nečeg veoma opasnog u tome, a to je činjenica da se ljudi na to navikavaju.
Razgovaramo o fenomenu navikavanja, prihvatanja, pristajanja na stvari koje su doskora bile nezamislive, koje evidentno rade u korist propasti i pojedinca i društva, o pitanju šta to zapravo donosi…
– Pre svega ogroman stres. Mislim da živimo u katastrofalno stresnom vremenu. I oni koji imaju i oni koji nemaju, kada je o finansijama i materijalnom dobru reč. Nije u pitanju samo egzistencijalna bitka. Nego pre svega naglo propadanje: intelektualno, moralno, kulturno, civilizacijsko… Nema nikakvih valjanih repera, a nude se neverovatne stvari. Očigledno; nivo javnog diskursa se sve više srozava.
A što je nivo niži, ljudi su sve izgubljeniji jer nema orijentacije šta je dobro šta je loše, šta treba, šta ne… Živimo u vremenu “post truth”, u teroru javnog mnjenja?! Ne samo da je diskutabilno šta je istina, nego osporava se pravo istini da uopšte postoji.
Nije to samo kod nas, s tim što je kod nas dovedeno do dubokog, apsurdnog nivoa. Zato su ljudi „lost in spejs“, pogotovo oni koji su u srednjim i starijim godinama. A opet mladi ljudi negiraju prethodna saznanja i iskustva. Okrenuti su ka uspehu koji je kao stalno tu nadomak ruke, a u stvari ga nema. I onda čak i kad uspeju, zasluženo ili ne, udare u zid – a šta sad?! Šta s tim uspehom?! Jer on ne donosi ni smirenje ni sigurnost. Ne donosi smisao.
Zato što nema izgrađenih kriterijuma. Tako se uspeh ispostavi kao jednodnevna mušica, bez poente. Dosta se družim s mladima i često, onako, više sam za sebe, razmišljam – do koje mere su oni prihvatili stvari koje su virtuelne. Za koje ne možeš da se uhvatiš. Ekrani su bekstvo u ništavilo.
Ogromna je to i posebna tema. Ostaje nam, a pokazalo se to i ovom predstavom, to što ima još duha. I smeha. Cinizma. Mnoge političke ličnosti s javne scene nam nude obilje materijala za smeh. Satire i komedije je u ovom narodu bilo uvek.
IVANOV
Pričajući dalje o pozorištu, njegovim brojnim, kako se to kaže, živim ulogama, nametnuo se razgovor o izuzetnoj predstavi “Ivanov” Narodnog pozorišta Beograd.
– Divna predstava. Cela ekipa je voli. Vrlo uspešna i vrlo interesantna režija Tanje Mandić koja je tog grandioznog Čehova pročitala na sasvim poseban način. Pronaći danas ugao je komplikovano, teško, ali mislim da smo uspeli. Kolektivna predstava sa izuzetnim individualcima.
Konstatujemo da je “Ivanov” jedno od najređe rađenih Čehovljevih dela, a na pitanje ko je po njemu Ivanov danas, Predrag Ejdus – ne štedeći komplimente za Nikolu Ristanovskog koji ga u pomenutoj predstavi tumači – kaže…
– Po meni Ivanov je neko ko je krenuo sjajno, ko je izvanredna ličnost, čovek od uspeha i integriteta okrenut hrabrosti i promenama, a onda u jednom trenutku biva iskorišćen. Razočaran! Danas ima puno Ivanova. Pa danas ako nisi ništa napravio do 35. godine, i to po ovim nakaradnim standardima, ti si mrtav. Otrovna je klima u kojoj živimo. Ljudi su mislili dolazi demokratija, promene, dolazi neki red. I doživeli ogromno razočaranje. Jer ovde nisu uspeli kvalitetni i uspešni, nego oni kojima u svakom smislu manjkaju kvaliteti i vrline, ali su beskrupulozni za sve pare. Ono što primećujem za ovih poslednjih 25 godina jedini kontinuitet koji mi imamo je kontinuitet šljama. Šljam vezan za politiku i biznis, a koji onda zapravo taj svoj model legalizuju. A to će reći i preporučuju jer ljudi kažu “pa, čekaj…”.
PROMENE
Uz par duhovitih opaski pali cigaretu, a na pitanje šta misli o politici i kuda idemo, duboko uzdiše.
– Stalna iščekivanja promene. Rat, raspad zemlje, devedesete, oktobarske promene dvehiljadite… I evo, izgleda, pred ponovnim gibanjima. Liči na lipanjska gibanja jer su u pitanju studenti… Znak da nije totalno ubijeno stanovništvo. Neukusno je u ovim godinama očekivati budućnost. Ali ubrajam se u one koji kažu: da mi je makar pet dana živeti u slobodi i demokratiji. Beskrajno bih voleo da doživim da vidim da mi nismo narod koji je samo slugeranski i da nismo do te mere ubijeni u mozak da nema šanse za promene, nego da još ima duha, smisla, ljudi od hrabrosti koji krče put do slobode i demokratije.
Poziv iz Hrvatske
Predrag Ejdus igra u predstavi “Tako je ako vam se tako čini” Luiđi Pirandela u režiji Jagoša Markovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
– Radimo svojski. Uzbudljiv komad. Videćete na premijeri 4.juna. A sem toga, što mi je izuzetno drago, imam poziv Dubrovačkih letnjih igara za ulogu u predstavi „Gospoda Glembajevi“ koju po Krležinom delu režira Zlatko Sviben. Jedini sam gost. Vrlo sam uzbuđen, imponuje mi… Glumački, scenski se vraćam u Zagreb i Dubrovnik posle dosta godina.
(Tatjana Nježić)