Legendarni srpski glumac, Nikola Pejaković: Sledi doba nesreće, nemorala i gladi…
Nikolu Kolju Pejakovića dugo znamo kao glumca, pozorišnog reditelja, scenaristu, muzičara… On je umetnik i stvaralac čija svaka reč, bilo da je u pitanju životna filozofija, kakva duhovita digresija, ili, možda, psovka koja se pokrade, ima težinu i razlog zašto je izgovorena.
U jednom intervju ste rekli “mi smo namrgođena, umišljena, gorda grupa amatera koja baulja na začelju civilizacijske kolone naroda. I umesto da se bavimo suštinom, mi uzmišljamo toplu vodu i hvatamo mrvice sa nemačkog i američkog stola, a oni nam se smeju”. Šta je po Vama suština kojom bi se trebali baviti?
Treba se vratiti sebi. Pronaći šta je to što mi možemo da proizvodimo, da vidimo šta imamo tu, oko nas, da sredimo, obojimo, uredimo, opeglamo, umijemo; da naše duše oplemenimo, da sredimo obrazovanje, da imamo poštene udžbenike, učitelje, da sredimo državu, da sistemski rešimo sve, da uradimo ono što je civilizovan svet uradio prije 100 godina. Onda možemo da se bavimo drugima i da molimo nekog za pare, za pomoć i slično…
Da li su glumci “izvođači umetničkih dela” kako je to duhovito rekao Zoran Radmilović i da napuštanjem Akademije postaje mali privrednik koji kreće u poteru za sponzorima i parama?
Nisam siguran da je to tako… Glumci, koji se odluče da budu i producenti i žele nešto više: više para, posla itd. oni ulaze u tu trku za sponzorima i parama, ali ja znam mnogo kvalitetnih glumaca koji rade svoj posao i žive kao sav normalan svet, od plate i honorara. Kako izabereš, tako će ti i biti.
Da li to što glumac postaje “lovac na novac” od njega stvara ranjivu osobu koja je spremna na razne kompromise u borbi za svoju ličnu egzistenciju?
Umetnici su uvijek tražili mecene i bogate mecene su uvijek bili tu, oko umetnika. Kod nas, ovi novi bogataši su, u stvari, siromasi koji su se domogli para za kratko vrijeme i ne shvataju pojam mecenstva, već troše pare na svoj luksuz i na gluposti.
Da li finansijska beda proizvodi moralnu?
Vrlo često.
Zašto se domaći autori ne bave realnošću u kojoj živimo, iako živimo u vremenu koje bi trebalo biti veoma inspirativno za umjetnike?
Svako se bavi onim čim hoće… Nisu umetnici istoričari ili socijalni radnici da opisuju okolnosti u kojima se živi, to jest, da moraju time da se bave. Pre bih rekao da ima malo pravih profesionalaca, malo ideja, malo kvalitetnih autora. Ovo je vreme duhovne izgibije, ali svako je vreme bilo takvo, čini mi se…
Kakav je naš odnos prema znanju, mudrosti i duhovnosti?
Površan. Ali, opet kažem, svako vreme je isto. Samo se ponekad, silom ili nesrećom, narod malo osvesti ili utera u pamet, pa onda neko vreme izgleda kao vreme prosperiteta, mira i pameti. Čim se ljudi opuste i krenu oni da nešto mudruju, zaborave na Boga, dođu i nesreće, nemoral i glad. Uskoro nas čeka to doba.
Koliko su glumci, generalno umjetnici, doprinijeli takvom stanju – koga su svjesni, a ne čine ništa da ga promjene?
Ne verujem u revolucije, niti u evolucije, verujem samo u unutrašnje promene, u prilazak Bogu, u oboženje, u preumljenje. Mi smo budale, sve dok to ne prestanemo da budemo. A prestajemo onda kad se mirno predamo Bogu. Sve do tad, mi smo samo umišljena, egoistična stoka sitnog zuba koja baulja po horizontali; ide u kino, pozorište, roštilja, slavi, piskara, ide po kladionicama, tuče se, psuje ogovara, pametuje i, ukratko, serucka po svemu i svačemu.
Dostojevski se polako vraća u modu, iako upućeni kažu da iz nje nikada nije ni izlazio, a najupućeniji da to nikada nije ni bio. Pa, ipak, može li ljepota spasiti svijet, i ako može, šta je ljepota?
Lepota je – prolazna.
Ronili ste po dnu, smetlištu poroka, strasti i naopake logike, gde se đavo i demoni igraju, tamo gde čovjeku nije mjesto. Šta je bila Vaša slamka spasa pomoću koje ste izronili sa dna?
Vera.