Miloš Kordić: MOST KOJI SPAJA ISKRCAVANJE U NORMANDIJI i Seobe Srba pod patrijarhom Čarnojevićem
Piše: Miloš Kordić
Jednog davnog novembarskog dana u Francuskoj sam. Obilazim obalu Normandije. Bilo je hladno, sivo, ali nije kišilo, kao u čuvenoj pesmi Barbara Žaka Prevera, u kojoj pesnik kaže da rat je svinjarija i kako bez prestanka kiši nad Brestom / jednako kao i tada… A sad se i sam samo sećam. (Inače je Brest u Drugom svetskom ratu bio baza nacističkih podmornica.
Jer uskoro će 6. jun. Tog dana je 73. godišnjica Dana D. Odnosno operacije Overlord. To jest iskrcavanja 160.000 vojnika zapadnih saveznika u Normandiji, na francuskoj obali.
Taj dan je zapadnim saveznicima (Amerikancima, Britancima, Kanađanima i ostalim učesnicima u operaciji) „najduži dan“ u istoriji njihovog ratovanja. Oni su ga prozvali i najdužim danom ratovanja u Drugom svetskom ratu.
Sa čime se teško složiti, jer svako ima svoj najduži dan: i Rusi, i Kinezi, i Srbi, i Belorusi… I još zapadni saveznici neprestano ističu kako je ta operacija bila odlučujuća za ishod Drugog svetskog rata i konačni slom Adolfa Hitlera. A ni to nije tačno: Hitler je već bio poražen kod Lenjingrada, Moskve, Staljingrada… u Africi… Njegov krah počeo je mnogo ranije. Ali…
Nego, nešto drugo je tu u pitanju: nezaustavljivo napredovanje Crvene armije ka zapadu. A sa Crvenom armijom napreduje i komunizam. Pa je kod zapadnih saveznika, koji su to postali upravo u toj operaciji, u kojoj je rođena ideja o kasnijem stvaranju NATO-a, zavladao strah od napredovanja Crvene armije i dalje od Nemačke: na zapad Evrope. Te je, prema tome, to i politička operacija.
Jer Staljin je još 1942. godine molio, tražio, svejedno, Čerčila da protiv Hitlera pokrenu udar i sa zapadne strane… I zaista su se već tada Ruzvelt i Čerčil dogovarali oko otvaranja „drugog fronta“. Ali se čekalo. U nekim dokumentima, na koje sam nailazio, čekao se krah Staljina i komunizma. A onda će se lako sa nemačkim nacistima. Pa je sve bilo drugačije. I čekalo se: do početka juna 1944. godine… A o tome bi se moglo pisati i pisati. I pisano je i mnogo toga objavljeno. Ali, ako ćemo iskreno: falsifikovanju istorije nikad kraja!
Jednog davnog novembarskog dana, velim, u stvari dana već kasne jeseni 1971. godine, stojim iznad strme, potpuno okomite, visoke obale Normandije. U blizini gradića (negde ga nazivaju i ribarskim seocem) Aromanša. Gledam u daljinu. U pravcu severozapada. Ali engleska južna i jugoistočna obala (odakle su i krenuli saveznici), kao i njeni gradovi Brajton, Portsmut i brojna manja naselja ne vide se s ovog mesta.
A preko najčešće sivog, gustom maglom ovijenog Engleskog kanala. Zatim obilazim (i obilazimo) obalu. Sve pusto. Hladno. Uokolo su nekakve sasvim niskom travom obrasle japage, jaruge; kao i ostale površine obale što su obrasle takvom travom. Japage su uspomene na bombe. Tu su i ostaci nemačkih bunkera. Iz zemlje se izdižu ovalne betonske kupole. Spuštamo se u bunkere: sivilo, debeli i na mnogim mestima porušeni i raspucali zidovi armiranog betona. Tu, u tim zidovima skončali su bezbrojni mladi životi. Razmišljam: za šta? za koga?
Dolje, ispod obale: duboko. Na dnu obale: pijesak, plaža, a mutna, gotovo braon voda zapljuskuje pijesak. Tu je voda prilično daleko od donjih ivica strme obale. A kad naiđe plima – slika će biti drugačija.
I to je plaža Gold. Ispred Aromanša. Pa da podsetim: na toj plaži iskrcavao se 30. britanski korpus iz sastava 2. britanske armije, pod komandom generala Dempsija, sa 49. i 50. pešadijskom divizijom i 8. oklopnom brigadom, sa ukupno 25.000 vojnika. Tu su britanski vojnici ginuli kao u klanici.
A tako je bilo i na levom krilu nemačkog fronta, na zapadnoj njegovoj strani, odnosno na desnom krilu savezničkog udara, na plažama Utah, gde se iskrcavala 1. američka armija, pod komandom generala Bredlija, u čijem je sastavu bio 7. američki korpus, sa 90. i 4. pešadijskom divizijom, sa 23.000 vojnika, i 2. bataljonom rendžera, sa 230 vojnika, i Omaha, gde se iskrcavao 5. američki korpus, takođe iz sastava 1. američke armije, sa 29. i 1. pešadijskom divizijom, sa 34.000 vojnika, te istočno, na plažama Juno, gde se iskrcavao 1. britanski korpus, takođe iz 2. britanske armije, sa 3. pešadijskom divizijom i 8. oklopnom brigadom, sa 21.400 vojnika, i plaža Svord, na kojoj su se iskrcavale 51. i 3. pešadijska divizija i 27. oklopna brigada iz sastava 1. britanskog korpusa, a takođe iz 2. britanske armije, sa 28.000 vojnika. I po svim tim plažama, a sve su to njihovi šifrovani nazivi, ginuli su vojnici kao na tekućoj traci.
U operaciji su učestvovale: na delu francuske obale, po zapadnim položajima, odnosno po levom krilu fronta nemačke odbrane dejstvovale su 82. i 101. američka padobranska divizija – 15.500 padobranaca, 1.660 aviona i 512 jedrilica, po istočnim položajima, s udarom i na centralne nemačke položaje, dejstvovalo je 12.000 aviona i 3.500 jedrilica, zatim je tu bila i 6. britanska padobranska divizija sa 8.000 padobranaca i 1. kanadski bataljon sa 733 aviona i 355 jedrilica.
Pomorske snage saveznika brojale su 7.000 brodova, u čijem je sastavu bilo 1.200 ratnih brodova i 4.000 desantnih brodova.
Vrhovni komandant operacije bio je general Ajzenhauer (kasniji predsednik Sjedinjenih Američkih Država), zamenik vrhovnog komandanta: maršal Teder, načelnik štaba: general Smit, a komandant kopnenih snaga: feldmaršal Montgomeri. Na drugoj strani, komandant nemačkog fronta u Normandiji bio je feldmaršal Romel. Slučaj je hteo da se feldmaršali Montgomeri i Romel ponovo nađu jedan naspram drugog, kao kad su ratovali i nadmudrivali se po pustinjskim prostorima severne Afrike. (Tada je Romel i nazvan Pustinjska Lisica.)
Nemački front činilo je sedam pešadijskih divizija, jedna padobranska, jedna oklopna i jedna SS oklopna divizija, više od 20 baterija obalnih topova, brojni veoma dobro utrđenei bunkeri itd.
Obilazim muzej: dokumentarni film, zatim fotografije vode, neba, strmih obala, čamaca, brodova, aviona, jedrilica, bunkera, tenkova, pa uniformi (i prilično očuvanih, i razderanih, i probušenih) Amerikanaca, Britanaca, Kanađana, Poljaka, Australaca… bezbroj druge opreme i predmeta, ličnog naoružanja, šlemova (i kuršumima probušenih), karata operacija… fotografije mladih ljudi kako skaču sa plovila, kako padaju u vodu, stotine, hiljade mladih ljudi padaju u vodu – jedni pokošeni žestokom nemačkom vatrom, drugi, još živi, gaze preko i pored njih, forografije bolničara… fotografije aviona, jedrilica i padobranaca… Kasnije sam odgledao više dokumentarnih filmova o toj operaciji, kao i onaj čuveni igrani film o Danu D. I imao sam priliku da slušam i jednog od onih koji su sve to preživeli.
Hrabrost? pitao sam. Ne! rekao je. Strah? pitao sam. Ne! rekao je. Pa šta je? pitao sam. Ono što ne znaš šta je, odgovorio je. I dodao: Neko posebno stanje bilo je u pitanju, pogotovo ispoljeno pred iskakanje sa čamca. Gledaš kako ispred tebe tvoji drugovi padaju jedan preko drugog i ostaju u vodi. A ti ideš, ne misliš na kuršum koji te čeka, koji te gleda, meri, susreće… koji je tvoj. Jer ti si zaista njegov. I slučajno ostaneš živ. Pa si tek posle nekoliko dana svestan da si ostao živ. Ja sam to osetio u jednom selu južno od Kaena…
Obišao sam i groblje (i nemačko): polja i polja belih krstića. Tu leži mladost koja jeste znala zbog čega kreće na Nemce raspoređene na normandijskoj obali, ali joj nije bilo jasno zbog čega baš tu. Tu, na najnepristupačnijem delu te severne francuske obale? (O tome su napisane hrpe knjiga.) Tu, gde će nedaleko od obale ostati zauvek: 29.000 mrtvih i 106.000 ranjenih i nestalih Amerikanaca, 11.000 mrtvih i 54.000 ranjenih i nestalih Britanaca, 5.000 mrtvih i 13.000 ranjenih i nestalih Kanađana, 20.000 izginulih Francuza i tako dalje.
A kakva bi istorija i Evrope i sveta bila da nije bilo tog iskrcavanja? Tog „najdužeg dana“? Dana D da nije bilo? Kao i kakva bi ta istorija bila da je Hitler osvojio i Lenjingrad, i Moskvu i Staljingrad pa preko Urala stigao i osvojio Sibir? (Ovde je dobro setiti se reči Medlin Olbrajt o Sibiru.)
I onda još razmišljam: šta bi bilo da patrijarh Čarnojević nije poveo moje pretke tamo kud ih je poveo?
Jer, vraćajući se iz Francuske, pa prolazeći kroz Austriju ka granici sa Jugoslavijom, slušam na radiju: zaključci iz Karađorđeva sa sastanka Tita i „ostalih drugova“ sa rukovodstvom Socijalističke Republike Hrvatske.
„Hrvatsko proljeće“ je bilo na dnevnom redu. A bila je, velim, 1971. godine.
Kakva slučajnost! Kakav most od te sasvim slučajne istorijske metafore!
(Agencije)