MIROSLAV LAZANSKI: MAKRON STIŽE U SRBIJU! EVO ŠTA DONOSI…

Piše: Miroslav Lazanski

Odmah da shvatimo, to da bi Francuska mogla da povuče priznanje Kosova u domenu je naučne fantastike, to je plod naših lepih želja i naslovnih stranica brzih novina. Predsednik Makron je možda uvređen ponašanjem Ramuša Haradinaja, ali domaćin Jelisejske palate dobro zna odakle Ramuš vuče svoj stavove. Francuska ionako ima dosta problema s Amerikancima, samo im još treba i Kosovo da se dodatno kače sa Vašingtonom. Dakle, od toga ništa.

Ipak, ostaje da se vidi kako će, i da li će uopšte francuski predsednik u Beogradu pokušati da objasni sedenje Hašima Tačija u drugom redu svečane bine u Parizu na prošlogodišnjoj proslavi završetka Prvog svetskog rata.

To hoće li se Makron osvrnuti, ili neće na taj potez službenog Pariza, možda će nam reći tek o sadašnjem političkom razmišljanju Francuske kad je reč o južnoj srpskoj pokrajini. Ima li promene barem u nijansama? Jer, zvanični stav Pariza je jasan, Francuska je priznala Kosovo.

Dok čekamo Makrona, setio sam se kako je francuski predsednik Žak Širak hitno zatražio da razgovara sa Bilom Klintonom jedanaestog dana bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Francuska televizija emitovala je snimke pogođene zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije u Beogradu i Žak Širak je zatražio hitnu vezu sa Klintonom. Bio je uskršnji vikend i francuski predsednik se nalazio u srednjovekovnom zamku, letnjoj rezidenciji svoje vlade u Bresonu na francuskoj rivijeri, gde nije postojala sigurna telefonska linija sa Vašingtonom.

Funkcioneri Bele kuće odmah su poslali tim za komunikacije iz američke komande za Evropu u Nemačkoj kako bi montirali telefon „stu-3”, najsigurniji aparat te vrste. Tog dana Žak Širak je saopštio Bilu Klintonu da želi da zajedno s njim i britanskim premijerom Tonijem Blerom učestvuje u svim ključnim odlukama u ratu NATO-a protiv Jugoslavije.

Širak je insistirao da NATO ne sme da gađa mostove u Beogradu i da Francuzi imaju pravo veta za gađanje određenih meta. Klinton je morao da pristane, Bler se bunio, ali mu nije pomoglo.

Prošlo je 20 godina od agresije NATO-a na našu zemlju, opet smo strateški saveznici sa Francuzima, Srbija opet voli Francusku. To što su nas francuski intelektualci pljuvali 1999. godine i kasnije, hajde da oprostimo. Jer, da vidimo kako može da izgleda to naše novo strateško partnerstvo sa Francuskom. Da li smo to zbog Kosova definitivno razočarani u Amerikance, pomalo i u Nemce, pa bi nam Francuzi ipak dobro došli? Da li je stanje srpskog i francuskog duha, zapravo, idealan teren za francusko-srpsko strateško partnerstvo? Borba između slobodnog tržišta i nacionalne samosvesti, pa možda i arogancije?

Ili možda Srbija danas doživljava Francusku kao najozbiljnijeg ideološkog protivnika Amerike, gde teza o „francuskoj neposlušnosti” ide naruku tezama sledbenika novog svetskog poretka? Odnosno, kada mi kažemo da je Srbija ključna zemlja regiona, koliko to liči na odbijanje Pariza da je mondijalizacija nezaobilazna, a francuska posebnost večna? Koliko su i Srbija i Francuska u očima Amerikanaca arhaične zemlje opterećene netaknutim idealom socijalne države?

U SAD čak i najravnodušniji televizijski gledalac zna da je Francuska zemlja koja limitira uvoz američkih filmova, koja pokušava da iskoreni engleske termine iz svog rečnika i koja misli da već u osnovnoj školi decu treba učiti francuskoj kuhinji.

Ukratko, to je jedan tvrdoglav narod koji uporno pliva suprotnim tokovima kulture i ekonomije, zatvorena vlada koja brani svojim građanima da uživaju u ponudi senzualnih zadovoljstava i da jedre na zanosnim talasima trgovine, nacija nadobudnih čangrizala, odlučna da pokvari ugodnu američku muziku za koju ceo svet gori od želje da je čuje.

Bilo da se govori o sarkazmu pariskog kelnera kada vam donosi kečap, ili o socijalnim radnicima koji nastoje da ublaže efekte svetskog kapitalizma, sve je to isto: sa one druge strane Atlantika borci novog svetskog poretka ne mogu odoleti da pomešaju stereotipe i ekonomske krstaške ratove.

I zato se svaki novi savez Francuske i izvan frankofonih zemalja u Vašingtonu pažljivo procenjuje upravo u kontekstu između globalne demokratije i francuske arogancije. Francuska „težnja ka veličini”, „preterana umišljenost”, „francuski ego”, francuski sindikati koji „ponosno nose rite iscrpljenog socijalističkog sna”… Znači li to da su Francuzi i Srbi uporni u tome da se suprotstavljaju moćnom toku istorije?

Da, ali i u takvoj Francuskoj bejzbol kačketi, patike, američki filmovi i muzika predstavljaju referentne vrednosti većine francuske dece, iako bi, naravno, bilo previše smelo tvrditi da je masovna kultura obavezno i izraz ukusa javnog mnjenja. U tome su Francuzi i Srbi možda i slični: roleri ispod Ajfelove kule i roleri ispred parlamenta Srbije znak su da mladost Francuske i mladost Srbije prihvataju svetsko tržište, i da se ne plaše da troše nove kulturne proizvode bez obzira na prošlost.

S druge strane, vesti iz Francuske liče na basnu o prednostima svetskog kapitalizma, isto tako prosvećenu kao i reklama za nekog proizvođača kompjutera. A „buntovna” mladost, i srpska i francuska, postaje isto toliko egzaltirana kao veseli snovi smišljeni u „Najkiju”, „Riboku”, „Koka-Koli”.

Jer, mi volimo Francusku…

(Politika)