MIROSLAV LAZANSKI OTKRIVA: Evo zašto je trovanje dvostrukog ruskog agenta Skripalja u Engleskoj lažno…
Piše: Miroslav Lazanski
U oktobru 1989. razgovarao sam u Moskvi sa komandantom hemijskih jedinica sovjetske armije, general-potpukovnikom Stanislavom V. Petrovom. General Petrov, inače rođen 1939. u Gorkom na Volgi, je nakon deset razreda srednje škole završio vojno-hemijsko učilište u Saratovu, a godine 1971. završava i akademiju hemijskih trupa „Maršal Timošenko”.
Godine 1980. Petrov je završio i generalštabnu akademiju „Kliment Vorošilov”. Veliki intervju sa komandantom sovjetskih hemijskih snaga objavio sam u zagrebačkom „Danasu” 3. oktobra 1989. godine, a povod je bila zvanična odluka Moskve da jednostrano počne s uništavanjem svih zaliha hemijskog oružja, bez obzira na to hoće li i druge zemlje slediti taj primer.
Naime, treba se prisetiti izjave generalnog sekretara CK KPSS Mihaila Gorbačova koji je još 15. januara 1986. rekao kako Sovjetski Savez smatra realnim da se sve zalihe hemijskog oružja u svetu unište do kraja 20. veka. Od te izjave Gorbačova krenule su političke inicijative Moskve da se ta ideja i ostvari, ali odgovora sa Zapada skoro da i nije bilo. U to vreme Amerikanci su u Alabami proizvodili nervne bojne otrove, koje su zatim usavršavali u Koloradu.
Arsenali u Edgervudu bili su centar za istraživanja bojnih otrova sa 5000 zaposlenih stručnjaka. Arsenal „Pajn Blaf” u Arkazansu imao je kapacitet proizvodnje od 4000 tona bojnih otrova godišnje sa oko 2000 zaposlenih. U Denveru u Koloradu proizvodio se bojni otrov „sarin”, fabrika u Njuportu, Indijana, radila je bojne otrove ve-iks, dok se na poligonu Dagveja, Utah, ispitivanjem bojnih otrova bavilo oko 2000 stručnjaka.
Binarni program bojnih otrova Amerikanci su počeli još 1962. godine s razvojem binarne avionske hemijske bombe da bi kasnije i taktičke rakete tipa „sardžent” opremili bojevim glavama sa binarnim otrovom. U američkoj vojnoj školi za hemijsko ratovanje u Fort Meklelanu u Alabami oni školuju oficire hemijske struke. Amerikanci forsiraju binarne bojne otrove, jer su lakši za čuvanje i skladištenje, njihova proizvodnja nije zabranjena postojećim međunarodnim konvencijama, budući da se oni sastoje od komponenti koje same po sebi nisu otrovne, a binarni otrov nastaje tek kada se te komponente spoje.
Svaka zemlja koja ima farmaceutsku, ili hemijsku industriju, proizvodnju đubriva i pesticida, može vrlo lako da napravi i binarne bojne otrove. Za proizvodnju više nisu potrebni veliki pogoni i objekti, sve se to danas može napraviti i u malim laboratorijama.
Po rečima generala Petrova godine 1989. zalihe sovjetskog hemijskog oružja iznosile su oko 50.000 tona, taj podatak Moskva je zvanično saopštila, baš kao i odluku da prestaje sa proizvodnjom hemijskog oružja i da počinje njegovo uništavanje. SAD nisu prestale sa proizvodnjom bojnih otrova, postojeće zalihe bile su im oko 45.000 tona, ali su povećavane proizvodnjom upravo binarnih bojnih otrova.
Sovjeti su tada u mestu Čapajev izgradili veliki objekat za uništavanje hemijskog oružja, a da bi se Zapad u sve to uverio, Moskva je još 1987. godine u Šihaniju pred zapadnim diplomatama i novinarima demonstrirala uništavanje tada najmodernijeg hemijskog oružja koje je bilo u operativnoj upotrebi sovjetske armije. Sovjetski Savez nikada nije imao hemijsko oružje van granica SSSR-a, ni u operativnim jedinicama, ni u skladištima. Sovjeti nisu koristili hemijsko oružje ni u ratu u Avganistanu.
Upotreba hemijskog oružja zabranjena je Haškim konvencijama iz 1898. i 1907. te Vašingtonskim i Ženevskim protokolom, ali to nisu prihvatile sve zemlje. Osim toga, efikasnost i delotvornost tih sporazuma, pa i Pariske deklaracije o hemijskom oružju iz januara 1989. koju je potpisalo 149 država, umanjuju neke neprecizne formulacije, kao i pojava nekih novih specifičnih hemijskih borbenih sredstava. Ženevski protokol o hemijskom oružju iz 1925. osnažen je u Parizu 1989. ali to je bilo lakše formulisati na papiru nego sprovesti u praksi. Pošto je hemijsko oružje, zbog jeftine proizvodnje a stravičnog učinka, zapravo, atomska bomba siromašnih država.
U poslednjih 30 godina kada god se neka država našla na meti satanizacije, ona je bila optužena za proizvodnju, ili upotrebu bojnih otrova. Ništa više ne doprinosi lošem imidžu neke zemlje nego kada se ona povezuje sa bojnim otrovima. Setimo se državnog sekretara SAD Kolina Pauela, koji je u Savetu bezbednosti UN mahao onom bočicom sa navodnim iračkim bojnim otrovom.
Pisao sam tada u „Politici” da je to neozbiljno od državnog sekretara SAD i bivšeg generala Pauela. Istina, Irak je nekada imao bojne otrove, ali ih je uništio posle 1991. nije ih imao 2003. godine kada je drugi put napadnut upravo zbog toga. Kolin Pauel je kasnije u memoarima priznao da je lagao. Iračane je to koštalo 500.000 mrtvih.
Robert Maknamara je u memoarima priznao da je „Tonkinški incident“ izmišljena priča da bi Amerika ušla u rat protiv Severnog Vijetnama. Rezultat: dva miliona poginulih Vijetnamaca i 55.000 poginulih Amerikanaca.
Atentat na bivšeg agenta Sergeja Skripalja je operacija „Pod lažnom zastavom”. Koja to obaveštajna služba u 21. veku vrši atentat sa bojnim otrovom koji ostavlja tragove? I zašto bi posle toliko godina Moskva išla na eliminaciju potrošenog agenta. Da nije Skripalj možda bio politički protivkandidat Putinu na izborima? Iz dijaspore u Britaniji? Onaj ko je navodno prišao klupi u parku Solzberija, klupi gde su navodno sedeli Skripalj i njegova ćerka, taj da bi ih otrovao morao je da ima zaštitnu masku, gumeno odelo i rukavice. Možda je tako obučen izašao iz taksija, ili autobusa i prošetao gradom? Kakva lakrdija od scenarija…
(Politika)