NA KORAK OD NAJGOREG SCENARIJA: ZAŠTO JE TOLIKO BITNO DA IRAN NE PREKORAČI GRANICU ZA SKLADIŠTENJE URANIJUMA?
Iran je probio granice za skladišenje i obogaćivanje nisko obogaćenog uranijuma koja je bila propisana sporazumom sa svetskim silama iz 2015. godine.
Te godine je Iran je pristao da ograniči svoje osetljive nuklearne aktivnosti, a zauzvrat je trebalo da dođe do ukidanja ekonomskih sankcija, podseća BBC.
Šta je obogaćeni uranijum?
Obogaćeni uranijum ima široku upotrebu u miroljubive svrhe, kao što su medicinska istraživanja i proizvodnja električne energije. Međutim, ako je visoko pročišćen, uz pomoć njega može da se napravi nuklearna bomba.
Prema nuklearnom sporazumu, Iranu je dozvoljeno da do 2031. godine proizvodi nisko obogaćeni uranijum koji ima tri ili četiri posto koncentracije fisionog izotopa U-235, što je dovoljno za pokretanje elektrana. Uranijum koji može da postane atomsko oružje obogaćen je 90 posto ili više.
Iran, takođe, ne sme da skladiši više od 300 kilograma nisko obaćenog uranijuma i da ne radi više od 5.060 centrifuga koje se koriste za izdvajanje U-235 izotopa iz gasa uranijum heksafluorid.
Drugi deo sporazuma upućuje Iran da ne proizvodi više od 130 tona teške vode, koja sadrži više vodonika nego obična voda, i da redizajnira svoje nuklearno postrojenje sa teškim vodama u Arku. Gorivo iz reaktora za tešku vodu sadrži plutonijum koji se može koristiti u pravljenju nukleranih bombi.
Zašto je Iran probio limit?
Iranska ekonomija je doživela veliki pad kada se američki predsednik Donald Tramp povukao iz sporazuma pre godinu dana i počeo ponovo da uspostavlja sankcije. On je rekao da je sporazum bio manjkav i želeo je da prisili iransku vladu da ponovo pregovara o uslovima, što je ona odbila da uradi.
Ostale strane sporazuma – Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kina i Rusija – kritikovale su Trampovu odluku i ostale verne sporazumu.
U maju ove godine, Bela kuća je pojačala pritisak na Iran tako što je uvela sekundarne sankcije zemljama koje su još uvek kupovale iransku naftu.
Takođe, uvedene su sankcije za zemlje sa kojima Iran razmenjuje višak uranijuma za neobogaćen koncentrat rude poznat kao „žuti kolač“ i kojima prodaje višak teške vode. Takvi transferi su omogućavali Iranu da nastavi sa proizvodnjom oba materijala, a da ne prekorači granice u zalihama.
Bez dozvole da višak obogaćenog uranijuma šalje u Rusiju i višak teške vode u Oman, kao što je godinama radio, Iran je prekoračio limit za skladišenje manje od dva meseca kako je najavio da je učetvorostručio njihovu proizvodnju kao odgovor na američke sankcije.
Iranski predsednik Hasan Rohani je tada izjavio da će se osvetiti Americi za sankcije suspendujući svoje obaveze iz sporazuma. Zvaničnici su primetili da je i u nuklearnom sporazumu navedeno da će Iran prestati da izvršava svoje obaveze „delimično ili u celini“ ako sankcije ponovo budu uvedene.
Rohani je rekao da preostalih pet potpisnica sporazuma imaju rok do 7. jula da zaštite Iran od efekata sankcija. Pošto se to nije desilo, zemlja je počela da obogaćuje uranijum preko 3,67 posto i zaustavila redizajn reaktora Arak.
Evropske zemlje su smislile trgovinski mehanizam koji bi omogućio stranim kompanijama trgovinu sa Iranom bez rizika od američkih sankcija, ali on još nije u funkciji.
Zašto je toliko bitan limit?
Prvo i najvažnije, to se može smatrati kršenjem sporazuma.
Ako se „materijalna povreda“ dogovora potvrdi od strane Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) biće omogućeno vraćanje multilateralnih sankcija Iranu. Nijedan stalni član veća UN-a ne bi mogao da stavi veto na taj potez.
Iran je rekao da će koncentracija nisko obogaćenog uranijuma, nakon što prekorači granicu za zalihe, i dalje biti nedovoljna za pravljenje atomske bombe. Međutim, stručnjaci najviše brine što je Iran nakon 7. jula prekršio i drugu obavezu i počeo sa obogaćivanjem uranijuma preko 3,67 procenta.
Iranska organizacija za atomsku energiju je nedavno najavila da bi mogla da počne da obogaćuje uranijum do pet posto da bi mogla da obezbedi gorivo za svoju elektranu u Bušehru, ili čak do 20 posto, koliko je potrebno za istraživački reaktor Teherana.
Proizvodnja uranijuma obogaćenog do 20 posto je veliki razlog za zabrinutost jer je to najbrži put do uranijuma pogodnog za oružje. Prelazak sa prirodnog stanja od 0,7 posto na 20 posto je već 90 posto posla potrebnog da se dođe do nivoa za oružje.
Pre nego što je nuklearni sporazum sproveden, Iran je imao dovoljnu količinu uranujuma od 20 posto i broj centrifuga da je takozvano „vreme izbijanja“ – vreme za koje bi teoretski trebalo da se stekne dovoljno rasipnog materijala za nuklearno oružje – bilo procenjeno na dva meseca.
Ugovor je povećao „vreme izbijanja“ na godinu dana, međutim, ono bi počelo brzo da se skraćuje ukoliko bi Iran prekršio bilo koju obavezu iz sporazuma.
Da li Iran želi nuklearnu bombu?
Iran insistira da nikada nije nastojao da razvije takvo oružje, ali međunarodna zajednica ne veruje u to i ukazuje na dokaze koje je prikupila IAEA.
Dokazi sugerišu da je od 2003. godine Iran sproveo „niz aktivnosti relevantnih sa razvoj nuklearne eksplozivne naprave“.
Prošle godine je Izrael pokazao da su arhivi koje je tajno uzeo iz Irana pokazali da je on nastavio sa „proučavanjem“ nuklearnog oružja i nakon 2015. godine, iako je Iran tu optužbu odbacio kao „smešnu“.
Američka obaveštajna jedinica je u januaru ocenila da Iran ipak ne preduzima ključne aktivnosti za razvoj nuklearnog oružja.