NAUČIMO OVU ŠOKANTNU EU PRIČU: Kako se Bugarska pretvorila u najsiromašniju zemlju Evrope..
Piše Dr Dejan Mirović
Kako se Bugarska, koja je imala odličnu proizvodnju i najbolja poljoprivredna zemljišta u regionu, pretvorila u najsiromašniju zemlju Evrope
Plamen nije jedini izgoreo sa pitanjem čemu život u takvoj zemlji. Posle Goranova zabeleženo je još šest slučajeva samospaljivanja. Ove godine Bugarsku je zahvatio talas kriminala u kome dominira filmska pljačka centralne pošte u Haskovu. U Pošti se nalazio novac namenjen za penzije u visini od 900.000 evra.
Negde u isto vreme, u letovalištu Sunčev Breg došlo je do obračuna bandi u kojem je bilo ranjenih i poginulih. Kriminal, korupcija i siromaštvo u ovoj zemlji ubiraju stravični danak.
Šta se desilo sa nekada prosperitetnom državom i, zahvaljujući nuklearnoj elektrani koju je izgradio SSSR, izvoznikom električne energije u Tursku, Grčku, Makedoniju, Albaniju, čak i Italiju?
Konačno, govorimo o zemlji koja je najmanje desetak godina „ispred“ Srbije na takozvanom putu ka EU i koja već kusa čari obećanog raja. Kako je to moguće?
BOGATA UDOVICA TRAŽI MILOSTINjU
Sofija je 1993. potpisala Sporazum o pridruživanju (ugovor ekvivalentan SSP-u između Srbije i EU od 2008) sa Evropskom zajednicom. Tih godina, kako primećuje autor gorepomenutog teksta, otpočeli su da pristižu strani konsultanti neoliberali – „ribe-kormilari“ Međunarodnog monetarnog fonda. Vreme bede, gladi i izgubljenosti početkom devedesetih MMF je iskoristio za opštu ofanzivu na narode (neki blickrig!) i za ostvarenje svoje svete misije: „oslobađanja“ države od njene svojine.
Rezultat preporuke MMF-a bila je rasprodaja državnih aktiva koje su vredele milijarde. „Mi smo se probudili u svetu apsurda. Na primer, mi imamo bugarsku vodu, postoje bugarske cevi i bugarski potrošači. A ugovor o prodaji naše vode našim ljudima kroz naše cevi pripadne, na primer, Englezima! Kako to?! A možda nije Englezima.
Mi čak ne možemo da razjasnimo ko, zapravo, šta poseduje?! Ko su ti ljudi? To su međunarodne kompanije, ponekad ofšor, registrovane ’bogu iza leđa’. Na primer, kompanija kojoj smo prodali za svega dva miliona dolara najveći rudnik zlata Čelopeč, registrovana je u Kanadi.
Bugarskoj pripadaju smešna dva procenta od dobijenog zlata. Pri tome, ’suština’ je da mi nemamo pravo da saznamo koliko zlata se dobija u rudniku, ni od čega da računamo ta dva procenta. Tokom 23 godine od vremena naše ’perestrojke’ Bugarska koja je imala odličnu proizvodnju i najbolja poljoprivredna zemljišta u regionu pretvorila se u najsiromašniju zemlju Evrope.“
Bugarska je prodala elektrodistribuciju Česima, Austrijancima i Nemcima, Francuzima su pripali vodovod i kanalizacija, a bakarna ruda, po svoj prilici otišla je Belgijancima. To su bili tajni uslovi za ulazak ove države u EU. Bugarski novinar Valerij Najdenov objasnio je to ovako: Bugarska je živela kao vesela udovica posle smrti bogatog muža.
Ona rasprodaje kuće, zemlju, svu imovinu supruga i otprilike pet godina živi bolje nego pre. A onda glupa žena ostaje praznih šaka i ide da moli za milostinju. Polovinom 2000. Bugarska je pokazala odličan rast BDP-a (koji računa svaki kupoprodajni ugovor).
Odnosno, mi smo rasprodali nacionalne aktive, a u BDP-u to se odrazilo kao naš prihod. Svi su bili srećni: ah, kakve strane investicije. Do 2013. Bugarska je izgubila 60 odsto radnih mesta, ostala bez ljudi i pretvorila se u koloniju pod političkom upravom EU. U svetu najbolja ’paradajz republika’ prestala je da proizvodi paradajz!“
CENE NEMAČKE, A PLATE BUGARSKE
Nakon dobijanja statusa kandidata za EU (Srbija tek 2012), Sofija je 2004. otpočela pregovore o članstvu (Srbija je daleko od okončanja pregovora, što je očigledno uslovljeno statusom Kosova i Metohije). Konačno, 2007. Bugarska postaje članica EU. Srbija nema nikakve šanse da to bude sledeće 2017. godine
Šta je tih najmanje 10 godina „prednosti“ u odnosu na Srbiju još donelo Bugarskoj?
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje Republike Srbije i Unije poslodavaca, bugarski državljani u proteklim godinama masovno dolaze u Srbiju da rade kao nadničari na poljima, konobari i građevinski radnici.
Jedan od tih nadničara bio je i Dimitar Maničev, mladić od 36 godina. On je 2012. radio na jednoj njivi u Mrčajevcima zajedno sa grupom svojih sunarodnika.
Na pitanje novinara zašto se prihvatio tog teškog posla van svoje zemlje, mladić iz EU je odgovorio: „Nema veze što smo u Evropskoj uniji, nama je isti đavo. Kod kuće nema posla. I da ima cene su nemačke, a plate bugarske. Da mi je dobro, ne bih dolazio u Mrčajevce da vadim krompir.“
Povrh toga, iako je Bugarska već godinama članica EU, Nemačka, Francuska, Britanija, Austrija, Holandija, Luksemburg, Belgija, Irska i Malta su zahtevale od bugarskih radnika radne dozvole. Dakle, za Bugare u ovim zemljama nisu ni sedam godina nakon ulaska u obećanu zajednicu važile poznate i decenijama glorifikovane „četiri velike slobode“ EU.
Za Bugare ne važi ni član 45 stav 1–2, Ugovora o funkcionisanju EU (drugi deo Lisabonskog ugovora) u kojem se navodi: „Slobodno kretanje radnika je osigurano unutar Unije… Ono obuhvata ukidanje svake diskriminacije, zasnovane na državljanstvu, između radnika država članica u pogledu zapošljavanja, nagrađivanja i drugih uslova rada.“
Takođe, umesto da nakon pristupanja EU opada broj siromašnih, u Bugarskoj se dešava suprotno. Pre ulaska u Uniju, 2000. godine nezaposlenih je bilo 13,5 odsto. Prema podacima američkih državnih organa objavljenih na sajtu The World Factbook 2014. godine on je dostigao 21,8 procenata!
Posebno zabrinjava podatak o padu broja stanovnika Bugarske u protekloj deceniji. Tačnije, u deceniji kada je dobila kandidaturu za članstvo u EU, zatim i otpočela pregovore o članstvu i konačno postala deo EU, Bugarska je izgubila oko 700.000 stanovnika (oko 10 odsto ukupnog stanovništva) koliko nije u oba svetska rata zajedno. Naravno, veliki pad broja stanovnika u toku decenije tek delimično se može opravdati emigracijom Bugara na Zapad. Glavni uzrok su ekonomski uslovi.
Takođe, gubitak skoro 10 odsto stanovništva za samo deset godina pokazuje i da bi stopa nezaposlenosti (koja je skoro dvocifrena) bila još veća da nema iseljavanja (nekoliko stotina hiljada Bugara radi u Italiji, Španiji i drugim zemljama EU – uglavnom građevinski radnici i bolničari).
U istoj, „evropskoj“ deceniji, spoljni dug Bugarske je višestruko porastao. Godine 2000. bio je približan dugu Srbije, međutim, već 2011. ga je prestigao, da bi 2014. dostigao skoro 43 milijarde dolara.
Ovakav vrtoglavi rast spoljnog duga Bugarske (zajedno sa dužničkom krizom u susednoj Grčkoj) primorao je Sofiju da odustane od pristupanja evrozoni 2012. Bugarski ministar finansija Simeon Đankov rekao je tada: „Promenili smo mišljenje, kao i javnost. Trenutno ne vidim nikakvu korist od ulaska u evrozonu.“
Skoro bezuslovna orijentacija ka tržištu EU i Nemačkoj (umesto, kao ranije, ka Rusiji) dovela je i do rasta spoljnotrgovinskog deficita Bugarske, dok je budžetski deficit porastao u periodu 2000–2011. godine za preko 15 puta.
Bugarska nije dobila ni obećana sredstva od Brisela. Iako je 2007. godine uspešno okončala razgovore o stupanju u EU (jedna od tema pregovora o članstvu je bila i borba protiv korupcije), Bugarskoj su već sledeće godine blokirana sredstva u visini od 500 miliona evra zbog upravo nedovoljne „borbe“ protiv korupcije.
Dakle, logično je pitanje kako tu korupcija u bugarskom državnom aparatu nije uočio Brisel samo godinu dana ranije, kada je Bugarska ušla (uz veliko slavlje i obećanja) u EU?
U istom (propagandnom) kontekstu, Brisel je u junu 2010. godine blokirao 106 miliona evra novca namenjenih za program „Ribarstvo“, koji je trebalo da traje do 2013. godine. Razlog – „neažurnost činovnika“ u Sofiji.
Konačno, u izveštaju o Bugarskoj koji je u julu 2012. uradila komisija francuskog Senata za evropske poslove iznosi se (kada je reč o evropskim fondovima) da je Bugarska iskoristila samo 19 odsto svih obećanih joj sredstava za period od 2007. do 2013. godine (suma od 6,9 milijardi evra). Znači da je od obećanih 6,9 milijardi evra, Bugarska dobila samo oko 1,3 milijarde evra.
PRITISAK AMERIKANACA
Preciznije, umesto obećanih 1,3 milijarde godišnje, Bugarska je mogla da računa na realnih oko 250 miliona evra. Iz ove kalkulacije nisu isključena sredstva koji će biti dodeljena konsultantima i firmama iz EU koji rade na teritoriji Bugarske. Ako bi se ta sredstva isključila, onda bi taj iznos od 250 „realnih“ miliona EU bio još manji.
Dalje, zbog zahteva EK Bugarska je bila prinuđena da 2014. obustavi radove na gasovodu „Južni tok“. Gubici za bugarsku privredu samo zbog nenaplaćivanja tranzitnih taksi na tom gasovodu procenjuju se na 400 miliona dolara godišnje.
Autor teksta ponudio je objašnjenje: „Sovjetsku ’drugaricu’ trebalo je spustiti ispod poda, lišiti je energetske nezavisnosti. Nuklearna elektrana koju je izgradio SSSR sa stanovišta bezbednosti je radila besprekorno (što su i dokazali mnogobrojne, zlurado nastrojene komisije za proveru), ali, na nesreću, ona je bila sovjetska (!).
I, EU je postavila surov uslov: Bugarska je dužna da zatvori četiri od šest blokova, a kasnije da potpuno zaustavi ’Kozloduj’. Još jedna direktiva EU predvidela je zamenu 16 odsto standardne energije ’zelenom’ – vetrogeneratori i solarne baterije.“
Cena megavata „zelene“ energije deset puta je veća od cene megavata „Kozloduja“, ali Bugari su bili obavezni da je otkupljuju!
Takođe, dve stare sovjetske termoelektrane „Marica-Istok 1“ i „Marica-Istok 3“ pripale su nepoznatim američkim kompanijama. Ugovor nije bio jednostavan, naprotiv, imao je podmuklu zamisao. Država se obavezala da kod Amerikanaca otkupljuje svu (!) električnu energiju tokom 15 godina po izuzetno visokim cenama i u svim okolnostima.
Amerikanci su se još efikasnije razumeli sa konkurentima u energetici – sa projektom nuklearne elektrane „Belene“ koja se gradi od vremena SSSR-a i još nije završena. U suštini, reaktor je skoro gotov, a ruski ’Atomstrojeksport’ više puta je predlagao Bugarskoj izuzetno fleksibilne i povoljne uslove plaćanja – samo da se projekat završi.
Ipak, bez obzira što je za elektranu utrošena neverovatna količina bugarskog i ruskog novca, bugarski parlament zatvorio je „Belene“ i time sav visokotehnološki sektor osudio na tihu smrt. Jer zajedno sa ovim elektranama izumreće stari kadrovi stručnjaka za atomistiku. Parlament nije zaustavilo čak ni to što je ’Atomstrojeksport’ zapretio da će podneti tužbu za milijardu evra. I podneo je.“
Sociolog Andrej Rajčev povodom toga rekao je: „Odustali smo od odličnih investicija u ’Belene’ samo pod pritiskom Amerikanaca. To je bila potpuno geopolitička odluka povezana sa odnosima između Rusije i SAD. SAD apsolutno nije briga za Bugarsku, njima je glavno da – zaustave sve ruske projekte.“
Da li priča o bugarskom posrtanju na putu EU ima neke sličnosti sa Srbijom? Za oprez nikada nije kasno.
(pecat.co.rs)