„Nemačka privreda trpi zbog sankcija Rusiji, a između Vašingtona i Berlina tinja sve otvoreniji sukob..“
Piše: Miroslav Lazanski
Koliko američki predsednik Tramp uopšte poznaje Vladimira Putina i Rusiju? Može li Vašington dobro da proceni sledeće poteze ruskog predsednika u vezi sa krizom oko Ukrajine i po pitanju sankcija, odnosno ekonomskog rata između Zapada i Rusije?
Jer Tramp je posle samita G-20 u Hamburgu najavio da sankcije Rusiji ostaju sve dok se ne reši situacija u Siriji i Ukrajini.
Kako na sve to gleda Berlin, jer nemačka privreda trpi zbog sankcija, a između Vašingtona i Berlina tinja otvoreni sukob zbog „Severnog toka 2“.
Profesor Fred Oldenburg iz Saveznog instituta za proučavanje ekonomije i politike istočnih zemalja u Kelnu izjavio je u februaru 1989. „da Berlinski zid ostaje na svom mestu i u narednih pet godina“. Za taj institut u Kelnu kažu da je najbolje obavešten o tome šta se događa u Rusiji.
Nekada su Rusi razlikovali tri tipa Nemaca. One dobre iz DR Nemačke, one zle iz SR Nemačke, koji su u previše bliskim odnosima sa SAD, i one iz Berlina. Onda se 20. jula 1988. u listu „Literaturna gazeta“ pojavio članak pod naslovom „Nemci i mi“. U članku je pisalo: „u sovjetskim venama teče nemačka krv, naše gradove su izgradili nemački arhitekti, na carskom prestolu sedeli su Nemci…“
U Nemačkoj se beležilo oduševljenje za svakog novog generalnog sekretara sovjetske komunističke partije u poslednjih 40 godina: Brežnjev je veličan kao „golub iz Kremlja“, Andropov je primljen sa optimizmom, Gorbačov je izazivao histeriju nemačkog oduševljenja. Nemački saveznici optuživali su tada Bon za „gorbomaniju“, čak su u opticaju bile i spekulacije o novom Rapalskom ugovoru između Rusa i Nemaca, ugovoru poput onog iz 1922. Nemci su na kritike svojih saveznika odgovarali pitanjem: „Zašto nama, Nemcima, nikada nije dopušteno da činimo ono što je dopušteno ostalim zapadnjacima?“ Jer su Francuzi i Italijani u to vreme imali vrlo tesne ekonomske veze sa Moskvom, trgovali više od Nemaca.
Slična je situacija i danas u kontekstu krize u Ukrajini. Amerikanci i Rusi trguju i dalje, američka kompanija „Bel“ prodala je licencu za proizvodnju svojih helikoptera u Rusiji, SAD kupuju ruske strateške metale i raketne motore, a Evropa, pod pritiskom Vašingtona, ekonomski ratuje sa Rusijom. No, Angela Merkel ne popušta i zapravo diktira tempo evropskih odnosa sa Moskvom. Kako da se Evropa sporazume sa Rusima bez Amerikanaca? Kako da se međunarodna osa odnosa pomeri ka Evropi? Mihail Gorbačov je Zapadu ponudio istorijsku šansu, Zapad je tu ruku pomirenja i saradnje sa prezirom odbio.
Vladimir Putin opet nudi Zapadu drugu šansu, ali na Zapadu se pitaju koliko mogu da mu veruju? Kao da Francuzi, Nemci, Englezi i Italijani veruju svojim političarima. Amerikanci i Nemci se zavaravaju da mogu da utiču na razvoj situacije u jednoj tako velikoj zemlji kakva je Rusija. Može li Nemačka da utiče na politiku Južnoafričke republike, ili na politiku Nikaragve? A žele da sankcijama utiču na politiku Rusije?
Dopao mi je u ruke „Fajnenšel tajms“ od 27.februara 1990.godine. Nemačka javnost bila je zgranuta „neprijateljskim raspoloženjem“ britanske premijerke Margaret Tačer po pitanju nemačkog ujedinjenja. Naime, čelična ledi je izjavila „da je nemačko ujedinjenje izuzetno ozbiljno pitanje, ne samo za nemački narod, već i za njegove saveznike i u Zapadnoj Evropi i u Severnoj Americi, i da se zato upravo pitanje nemačkog ujedinjenja ne tiče samo Nemaca“.
U to vreme je formirana i koordinacijska grupa „dva plus četiri“, sačinjena od dve Nemačke i četiri sile pobednice Drugog svetskog rata, a problem budućeg odnosa ujedinjene Nemačke i vojnih saveza u Evropi bio je tada i najveća glavobolja za koordinacijsku grupu. Zapadni lideri pokušavali su da pronađu formulu po kojoj bi ujedinjena Nemačka bila sastavni deo NATO-a, ali da se istovremeno uzmu u obzir i svi bezbednosni interesi Moskve. Formulu su razradili nemački kancelar Helmut Kol i američki predsednik Džordž Buš. No, sovjetsko ministarstvo spoljnih poslova odmah je reagovalo saopštenjem prema kojem je „svako rešenje koje podrazumeva članstvo ujedinjene Nemačke u NATO-u nedopustivi poremećaj vojne ravnoteže u Evropi“.
Zapad je na saopštenje iz Moskve odgovorio „hibridnom formulom“, po kojoj Zapadna Nemačka ostaje članica NATO-a, dok Istočna Nemačka dobija „specijalni vojni status“, odnosno na njenu teritoriju neće ulaziti snage NATO-a, pri čemu bi i Moskva zadržala određeni broj svojih vojnika na teritoriji DDR-a. Sa sovjetskog stanovišta, Nemačka je u to vreme bila neuralgična tačka Evrope.
Sa druge strane, DDR se veoma razlikovala od ostalih država Varšavskog pakta: nije postala nacija, već država čija legitimnost zavisi od jednog ideološkog koncepta. Naime, Poljska će uvek biti Poljska, Mađarska će uvek biti Mađarska, bez obzira na društveni sistem. Ali, opravdanost postojanja Istočne Nemačke zasnivala se na očuvanju njenog društvenog sistema, za Sovjete je pouzdana DDR bila garant evropske bezbednosti, a stabilnost zasnovana na neprekidnoj nemačkoj podeljenosti“.
Dakle, to su bila razmišljanja, predlozi i kontrapredlozi u predvečerje nemačkog ujedinjenja pre 25 godina. Strategijske i bezbednosne posledice tog ujedinjenja danas oseća čitava Evropa, osetili smo to i mi na području nekadašnje Jugoslavije.
Za Rusiju, u kontekstu krize u Ukrajini, ovo je definitivni kraj nemačke i američke igre. Vladimir Putin odlično poznaje Nemce i Amerikance. Oni njega očito ne. Jer samit G-20 u Hamburgu, zapravo, ništa konkretno nije rešio.
(Sputnjik)