NEMAČKI MEDIJI OTKRIVAJU: „Ima li nade za Srbiju?“
Nemačka štampa se bavila događajima na Balkanu i u Srbiji.
Neki pišu o masovnoj emigraciji mladih ljudi koji u Srbiji i drugim zemljama nemaju perspektivu, neki – o lošem odnosu Srbije prema bliskoj prošlosti.
Dnevnik Zidojče cajtung se tekstom novinara Florijana Hasela pod naslovom „Samo dalje odavde!“ posvetio iseljavanju mnogih ljudi sa Balkana – u potrazi za poslom i zaradom.
„Male plate, visoka nezaposlenost, malo inovacija i rasprostranjen nepotizam, nagone mlade ljude na Balkanu da napuste svoje zemlje. Taj korak im pada utoliko lakše što se do ekonomski jakih zemalja poput Nemačke i Austrije brzo stiže; taj korak je fatalan za njihove domovine, jer radno sposobnog stanovništva na Balkanu je sve manje.“
„Nigde u Evropi, mereno prema broju stanovnika, ne emigrira toliko mladih i najboljih kao što je to slučaj u zemljama bivše Jugoslavije, Albaniji i Grčkoj, Bugarskoj i Rumuniji […] Srbija, sa sedam miliona stanovnika, najveća zemlja nastala na području bivše Jugoslavije, među čak 138 ispitanih zemalja deli poslednje mesto“.
List prenosi procenu jednog profesora beogradskog univerziteta prema kojoj danas 3,5 miliona Srba živi u inostranstvu, a tempo iseljavanja se pojačava: 2014. je svoju zemlju napustilo 58.000 Srba – dvostruko više nego 2007.
„U Beogradu tržni centri samo niču – ali drugi gradovi su ekonomsko krizno područje“. Autor prenosi prisećanje jednog električara iz Smederevske palanke gde je nekada bilo „sedam, osam velikih fabrika“ a danas postoji još samo jedna: Goša, za proizvodnju železničkih vagona, koja tetura od krize do krize i umesto više hiljada radnika ima još samo njih 350. U proleće se Goša našla u udarnim vestima: jedan njen radnik je izvršio samoubistvo jer više nije znao kako da prehrani porodicu.
To je dovelo do štrajka u fabrici, koju je (tada kao premijer) morao da poseti Aleksandar Vučić. Narednih meseci vlasnik fabrike će morati da isplati zaostale plate – u ratama“.
Pomenuti električar navodi da njegova plata posle 34 godine rada iznosi 204 evra (u preračunatoj vrednosti). „On već godinama nije dobio pun iznos plate. Firma u krizi samo njemu duguje 5700 evra“. Električar prenosi da njegova porodica može da preživi samo zato što gaji sopstveno povrće, kokoške i svinje „kao i bezmalo svi ostali ovde“. Njegova kćerka i sin su završili studije, ali rade kao prodavci (u pekari i jednom lancu prodavnica elektroopreme) za manje od 400 evra mesečno. „S obzirom na takve perspektive, mnogi mladi ljudi odlaze iz zemlje“.
U tekstu se dalje navodi da je politički nepotizam osnovna odlika sistema Aleksandra Vučića i vladajuće SNS. Navodi se primer radnice u jednoj „privatnoj banci bliskoj vladi“ koja je izgubila posao zato što je „jedan SNS-ovac morao da bude zbrinut“.
A jedan student iz Niša prenosi: „Kada je Vučić za vreme predizborne kampanje došao na Univerzitet u Nišu, profesori su objasnili studentima da ne smeju da kažu ništa protiv Vučića – ako ne žele da izlete sa fakulteta. Moji prijatelji koji su završili studije i traže posao, čuli su da najpre treba da se učlane u SNS. Mnogi od njih su napustili Srbiju“, piše između ostalog u tekstu Florijana Hasela objavljenom u Zidojče cajtungu.
Radio Dojčlandfunk je na svom internet-portalu objavio opširan članak „Ćutanje u Srbiji“ o tome kako „Srpsko pravosuđe nerado izručuje ratne zločince iz ratova vođenih 90-ih godina međunarodnom sudu u Hagu. Savet bezbednosti je to kritikovao prošle nedelje. Ali i srpski građani i mediji ne pokazuju interesovanje za suočavanje sa tom temom“.
Novinar Klemens Ferenkote piše o „fenomenu koji je široko rasprostranjen u čitavom regionu: čim se povede razgovor o pravnom i političkom suočavanju sa zločinima iz ratova vođenih 90-ih godina, zemlje odmah upiru prstom jedna u drugu“.
Autor navodi da iz Haškog tribunala stižu i optužbe da u Srbiji postoji rastuća tendencija odbacivanja i negiranja sudski utvrđenih činjenica. To se odnosi na Srbiju, ali i druge zemlje bivše Jugoslavije. Po načelu: „Priznajemo naše žrtve, ali ne i vaše!“
Jedna članica Fonda za humanitarno pravo navodi da, „kada se uzme u obzir značaj televizije u informisanju javnosti, naš Fond stalno ukazuje da za više od 14 godina srpska
javnost nijednom nije imala priliku da čuje iskaze žrtava, počinilaca i svedoka ratnih zločina, kao ni presudu i to bez obzira na nacionalnost“.
Ova aktivistkinja kaže da ankete pokazuju da „većina građana Srbije ne zna da navede nijedan slučaj ratnog zločina za koji se nekom sudi pred domaćim sudovima, kao ni institucije koje u tome učestvuju.
Za to je kriva u prvom redu država, a potom i mediji, jer upravo u srpskim medijima suđenja za ratne zločine gotovo uopšte nisu prisutna. Kada se zna kolika je kontrola države nad medijima, to neznanje ne čudi.“
Slično se izrazila i braniteljka ljudskih prava Nataša Kandić: „Čitavu Srbiju karakteriše specifično stanje duha: vlada ravnodušnost kako prema prošlosti i žrt,vama, tako i prema mogućnosti da se nešto promeni. Ovde se ćuti, nema kritičke javnosti, nema kritičke reči (…) Klima u Srbiji je na neki način gora nego 90-ih godina, jer je tada postojala snažna kritička reč. Sada je nema. Ova javnost, ovi intelektualci – ćute.“
(Dojče Vele)