„Nemojmo da se zavaravamo! Bajden se nije izvinio i nikada se Amerikanci neće izviniti!“
Potredsednik SAD Džozef Bajden nazvao je u Beogradu agresiju NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine „kampanjom”. Nisam ni očekivao drugačiji termin, pogotovo što su sve vlasti u ovoj zemlji do 2012. godine tu agresiju i zvanično nazivale „bombardovanjem”, pa i „vazdušnom kampanjom”.
Termin „agresija” namerno se izbegavao, nije bio politički korektan. Uzgred, naš veliki prijatelj, potpredsednik SAD rekao je kako smo u prošlosti imali „nekih nesporazuma, ali da je to sada prevladano”.
Bombarduješ neku zemlju mimo svih pravila međunarodnog prava, mimo odluke Saveta bezbednosti UN, otmeš joj 15 odsto teritorije, u svakoj prilici podržavaš tu otetu teritoriju protiv Srbije, i onda to nazoveš „nekim nesporazumima„. Ili je Bajden neki šaljivdžija, ili krajnje ciničan političar. Koji je usred Skadarlije poželeo da kupi opanke. A pre samo 17 godina se javno zalagao da se žestoko bombarduje Beograd, da nam se pogasi struja, da se vratimo u kameno doba, praktično da se svi vratimo u opanke.
I onda lepo dođe u Beograd i kupuje opanke. I mi mu ih velikodušno poklonimo. Na svu štetu od najmanje 50 milijardi dolara nanetu 1999, sada nam je uzeo još i 70 evrića. Za opanke. Kako to da naše obaveštajne službe i državni analitičari nisu na vreme predvideli da će Bajden u Skadarliji „pikirati” baš na opanke. Pa da ih na vreme sve sklonimo, ili da svi obujemo opanke.
Što nije kupio šajkaču, recimo sa kraljevskom kokardom? Ili bez kokarde? To je pravi srpski nacionalni simbol. A ne, on će opanke, koje svi srpski neprijatelji uvek spominju kada je reč o prognanim i nepoželjnim Srbima. Kakav cinik, kojeg nismo na vreme prepoznali. Doduše, dobro je sve i prošlo, mogao je, ne daj bože, u Beogradu i odlikovanje da dobije. Onako, za odlazak iz administracije. Orden opanka prvog stepena…
Da, Džozef Bajden je u Beogradu uputio saučešće žrtvama „kampanje” NATO-a 1999. Ne i izvinjenje. O nekom kajanju nema ni govora. O nadoknadi pričinjene štete, ništa. Semantička rafiniranost od vitalnog je značaja kada su u pitanju odnosi između srpskog i američkog naroda upravo zbog nedavne prošlosti. Odnosi između država ne moraju da podležu toj rafiniranosti. Jezik koji se koristi u ovakvim prilikama veoma je osetljiv, ono što država ne mora da pamti, narod svakako pamti.
Dakle, gospodin Džozef Bajden bi trebao da zna da od kada je 12. avgusta 1949. usvojena Ženevska konvencija o zaštiti žrtava rata, kao i od kada su 8. juna 1977. usvojena dva dodatna protokola, međunarodna zajednica prihvata ograničenja u ponašanju svih strana u sukobu, bez obzira na legitimnost njihove borbe. Osnovno pravilo ponašanja u članu 48 Dodatnog protokola 1 glasi: „Strane u sukobu će uvek praviti razliku između civilnog stanovništva i boraca, kao i između civilnih i vojnih ciljeva i uvek će svoje operacije usmeravati isključivo protiv vojnih ciljeva.”
Za vreme agresije protiv SRJ, odnosno Srbije 1999. godine NATO je, a skoro 90 odsto bombarderskih akcija izvodili su američki avioni, bombardovao sa velikih visina TV stanice, mostove, trafostanice, elektrane, bolnice koristeći i kasetne bombe. NATO nije poštovao Ženevsku konvenciju, član 57. Dodatnog protokola 1, koji glasi: „ U toku vojne operacije stalno će se voditi računa da civilno stanovništvo i civilni ciljevi ostanu pošteđeni.”
Mada je ovo značajno pitanje, postoje i drugi vidovi odnosa između rata, zakona i morala. Tehnološki i vojni jaz između NATO-a, odnosno SAD i Srbije 1999. godine bio je toliki da se agresija protiv naše zemlje mogla porediti sa ekspedicijama kolonijalnih sila sa kraja 19. veka, budući da Amerikanci i NATO za vreme agresije 1999. nisu imali niti jednog poginulog vojnika, ne računajući pilote „apača” u Albaniji. Mi smo za njih bili „glineni golubovi”, a takvo gađanje sigurno i nije borba dve zaraćene strane, pogotovo što Kongres SAD i nije objavio rat SRJ, odnosno Srbiji. Pa gospodin Bajden sada i nema potrebu da se izvinjava glinenim golubovima u ratu koji to zvanično za SAD i NATO i nije bio. Naime, bila je to samo „kampanja”.
Zapravo, zašto oklevati da se uđe u rat protiv glinenih golubova, zašto davati bilo kakve šanse diplomatiji, kada je cena rata tako niska. Surovost je poprimila novu dimenziju, došlo je do brutalizacije javnog mnjenja u zapadnim zemljama: najveći deo javnosti prihvata rat i civilne i vojne žrtve na strani protivnika, pa čak i kod onih u ime čije zaštite se navodno i krenulo u rat, ali samo pod uslovom da nema poginulih sopstvenih vojnika. Na Srbiji je to 1999. uspešno isprobano.
Pre više od 2.500 godina Atinjani su svoju želju da osvoje Melos opravdali izrekom: „Pitanje prava se postavlja samo među ravnopravnima. Inače, jaki čine ono što im se može, a slabi trpe ono što moraju.”
Džozef Bajden u Beogradu, avgust 2016. Nema izvinjenja i nikada ga neće ni biti…
(Politika)