Home / TEMA DANA / OTKRIVEN PLAN: EVO ZAŠTO AMERIKA PREUZIMA PREGOVORE OKO KOSOVA

OTKRIVEN PLAN: EVO ZAŠTO AMERIKA PREUZIMA PREGOVORE OKO KOSOVA

Tvrdi se da se Srbiji nudi nekakav „Dejton 2“. Radi se o prihvatanju američkog primata u obnovljenom pregovaračkom procesu s Prištinom. Da li je to svrsishodno sa stanovišta zaštite naših interesa?

Naši mediji i politička kasta Trampovo obraćanje Vučiću i Tačiju tumače kao ponudu da SAD preuzmu od EU dominantno mesto u pregovorima između Beograda i Prištine i tokom njih svojim autoritetom izdejstvuju postizanje nečega što se ocenjuje kao kompromis Srba i Albanaca. Možda je uistinu tako, ali ne može se nedvosmisleno zaključiti da je to namera Bele kuće.

Postoje brojne mogućnosti za pokušaj dešifrovanja motiva koji stoje iza vašingtonskog pisma. I kako to biva, ko želi nešto da pronađe u višeslojnom materijalu, bar za dnevnopolitičku upotrebu to lako može da postigne. Istina tu i nije presudno značajna.

No da sada ne komplikujemo stvar, već da apriori prihvatimo da SAD žele da preuzmu pregovaračko kormilo i to s namerom da se postigne održiv dogovor između, kako se na Zapadu obično kaže, Kosova i Srbije. Toga ćemo se držati u ovom tekstu.

AMERIČKI RAČUN

Vašington ima višestruki interes da tako bude. Prvo, SAD bi na globalnom planu demonstrirale da čak i u zoni gde se prepliću interesi raznih velesila – odnosno u vezi sa Srbijom koja kao retko koja država u svetu ima spoljnopolitičku disperziju – mogu da budu odlučujući činilac kada to požele. Na mig Amerike da je konačno spremna da bilo šta da Srbima, ispalo bi da je naša vlast spremna da klekne.

Tako bi prekookeanska sila bacila veliku senku na Rusiju i Kinu. Drugo, još gore bi prošla EU. Pokazalo bi se u punom obimu da je Brisel geopolitički patuljak. Nešto je pokušao, batrgao se i konačno se nasukao. Onda je stvar preuzela Amerika i munjevito postigla rezultat. Evropska unija, uključujući i njene noseće faktore, ozbiljno bi bila ponižena. Konačno, Amerika bi stvorila osnov za brzo zadovoljavanje svojih konkretnih interesa na Balkanu. Ili bar nekih od njih već zavisno šta je prioritet SAD.

Stvari su proste u vezi s tim šta Vašington kod nas želi. U pitanju je zaokruživanje prisustva NATO-a u našem regionu. To podrazumeva ulazak u taj pakt Srbije i BiH, odnosno slamanje otpora RS zbog koje susedna složena državna zajednica već nije u redovima Severnoatlantskog pakta.

Sledeća tačka je energetske prirode. Ona se svodi na onemogućavanje namere Ruske Federacije da izgradi magistralni gasovod koji bi od Turske preko Balkana stigao do Centralne Evrope gde bi se „Južni tok“, verovatno u Slovačkoj koja bi postala energetska raskrsnica, u novom ruhu spojio sa ogrankom Severnog magistralnog gasovoda. Uz to, cilj SAD je da i nama, kao i svim drugim klijentskim zemljama, nametne kupovinu bar određene količine svog skupog tečnog gasa. Postoje i drugi elementi u igri, ali oni su manje bitni pa ih ne pominjem.

KOMBINATORIKA VELIKIH

Da ponovim: SAD, logično je poći od toga, hoće da potpuno preuzmu srpsko-albanski pregovarački proces i imaju interes da to učine. On je i globalne i regionalne prirode. A mi bismo veću ili manju blagonaklonost Amerike koja bi dovela do nekakvog kompromisa svakako morali skupo da platimo. U međunarodnim odnosima ništa nije džabe. To nas stalno podsećaju NATO lobisti kada se bave rusko-srpskim vezama, ali zato sada kao da žele da pomislimo da surovo pragmatični Amerikanci Srbima donose darove. Nije tako.

Da li bi SAD račun zatvorile našim odustajanjem od politike neutralnosti i ulaskom u NATO ili distanciranjem od strateške gasne saradnje s Moskvom – teško je reći. Moguće je da se od nas očekuje i jedno i drugo, ali je ipak verovatnije da američke ambicije nisu tolike. Dovoljno je jedno od toga. I Bela kuća zna da je pozicija Rusije kod nas jaka. I ostala bi jaka čak i kada bi oficijelni Beograd počeo da pravi pakt s đavolom.

Tako je ne toliko što je Ruska Federacija kod nas naročito prisutna preko transmisija svoje moći, niti izuzetno aktivna, već zbog raspoloženja srpskog naroda. Tu se na tradicionalne simpatije prema Rusiji nadovezuju i frustracije zbog decenijskog negativnog odnosa Zapada prema nama, sa dodatnim proruskim afinitetima koji iz rečenog proizlaze.

Može se očekivati da bi proračunate SAD – kako u takvim uslovima ne bi izazvale velike lomove koji nameću ozbiljnije troškove, gubitak vremena i nose rizik – pokušale da nas, kako Srbiju, tako i RS, uključe u NATO uz neki dogovor s Rusijom koji bi podrazumevao zeleno svetlo za „Južni tok 2“ ili balkanski krak „Turskog toka“.

Ili drugačije, prihvatile bi našu neutralnost uz naše i rusko odricanje od izgradnje energetskog toka preko teritorije Srbije. Ako on bude i realizovan, Amerikancima je bitno da na Balkanu u celini ide preko teritorija NATO članica.

Zato Vašington signalizira da je zgodno da Rumunija umesto Srbije bude deo projekta. Tada se Rusima oduzima veliki deo geopolitičkog profita povezanog s izgradnjom gasovoda. Opet, oni bi se svakako mnogo manje borbeno i više nagodbeno postavili kada bi procenili da država Srbija ubrzano ide ka kapitulaciji.

GLOBALNA TRANSFORMACIJA

Sve u svemu razne opcije su u igri, a kako god bilo u svrhu naše kompenzacije Amerikancima za, možda, ponuđeno razumevanje u vezi sa pregovaračkim procesom. Uz to se radi o tome da oni ne budu protiv nas, a ne da stanu na našu stranu, dok bismo mi ovako ili onako morali da se svrstamo uz njih. To su brutalne činjenice.

Hajde sada, pošto smo ih hladno sagledali, iz tog ugla da se upitamo da li nam onda treba „Dejton 2“? Kada je 1995. godine došlo do prvog dejtonskog aranžmana, Amerika je bila neprikosnovena sila.

Čak i prema bruto domaćem proizvodu izraženom kroz paritet kupovne moći, bila je bogatija od Rusije, Kine, Indije i Brazila. Naravno ne pojedinačno već zajedno! Danas, približno 25 godina posle toga, samo Kina ima, okvirno, 25 posto veći, na pomenuti način sagledan, BDP od SAD.

Ne zaboravimo i to da vojnopolitička moć ide, možda ne istovremeno, ali svakako neizbežno, u istom pravcu kao i velike ekonomske transformacije. Kineski nosači aviona još ne krstare Karibima, ali pre ili kasnije hoće.

Svedoci smo da je svet i bez toga već postao asimetrično policentričan. Amerika je i dalje oktopod koji u vojnom smislu obuhvata celu planetu, ali u mnogim delovima sveta Rusija i Kina, kao i neke regionalne sile, ne da mu pariraju već povremeno i matiraju SAD. Dovoljno je setiti se razvoja događaja u Siriji. I po tome vidimo da se svet za nekoliko decenija izmenio toliko da su za takve promene ranije bili potrebni vekovi!

NEOPHODNOST RUSKOG FAKTORA

Kada je tako, a jeste, zašto onda da svoju sudbinu stavljamo u ruke onih koji se nisu pokazali kao naši prijatelji? Štaviše, naneli su nam ogromnu nacionalnu štetu jer su bili ključni činilac komadanja našeg nacionalno-državnog prostora? A sada za malo njihove dobre volje moramo da damo još i dodatne velike ustupke.

Pri tome više ne mogu – koliko god su u stanju i dalje da nam prave probleme – da nas jednostrano mrcvare kao u prošlosti. Možda je bilo racionalno da ranije postanemo njihovi vazali, ali kada već nismo, iracionalno je da na to pristajemo sada.

Da bi Amerika sada diktirala rešenja na našem terenu, prethodno mi s tim moramo da se složimo i stavimo se pod njen patronat. Zar iko može da nas ubedi da je racionalno to učiniti? Devedesetih godina prošlog veka kao uvod u Dejton američke bombarderske eskadrile su se obrušile na RS a hrvatski tenkovi su uz njihovu pomoć stigli nadomak Banjaluke.

I pored toga, zahvaljujući pokazanoj hrabrosti i spremnosti da nastavimo borbu, izvukli smo značajne koncesije. Danas bi trebalo da se radi američke tek polovične objektivnosti, umnogome ako ne i potpuno, odreknemo svojih dokazanih strateških partnera i značajnog dela još živih nacionalnih interesa. U boljim okolnostima dobili bismo mnogo manje nego što smo krajem prošlog veka kada je Amerika gospodarila svetom.

Pošto smo uzeli sve rečeno u obzir, zaključimo: tačno je da je sadašnji EU pregovarački format obesmišljen, ali netačno je da je novi ekskluzivno američki za nas poželjan. Dijalog kao najracionalniji put ka nekom rešenju potreban je i nama i Albancima. Opet, ne po svaku cenu, niti nužno odmah.

Da li ćemo se dogovoriti za godinu, dve ili deset nije presudno značajno. Bitnije je kakav aranžman postignemo. Uostalom, uveren sam da vreme radi za nas, a ne protiv nas. No to sada i nije tema jer se slažem da je načelno dobro težiti produktivnom okviru za pokušaj dogovora. Ali i u to sam ništa manje uveren, tako nešto svakako ne predstavlja prepuštanje američkoj (samo)volji.

Uslov za nove pregovore u kojima bi Beograd učestvovao otuda mora da bude to da Moskva ima jednaku ulogu onoj koju bi dobio Vašington. Sve drugo bi nas suviše skupo koštalo – u vezi s Kosovom, ali i šire – čak ako kojim slučajem i vodi nekom modelu razvezivanja kosovskog čvora!

Dragomir Anđelković (pecat.co.rs)

Check Also

AMERIČKI ADMIRAL OTKRIO ISTINU KOJA JE ŠOKIRALA SVET

Izgradnja ratnih površinskih brodova u SAD je nemoguća bez nabavke komponenti iz Rusije i Kine. …