Home / TEMA DANA / „Ovo je moj odgovor pomiriteljima Srba, partizana i četnika!“

„Ovo je moj odgovor pomiriteljima Srba, partizana i četnika!“

Piše: Miroslav Lazanski

LAZANSKI

Pomiritelj Srba, partizana i četnika, i pre uvaženih profesora Čavoškog i Antića, napokon se pojavio u Srbiji. To je uvaženi gospodin Miloslav Samardžić, književnik i publicista iz Kragujevca. On je prvoborac nacionalnog pomirenja kod Srba i nije pravedno zaboraviti ga u ovo vreme raznih rehabilitacija. Jer, dok su svi ostali bili komunisti i titoisti i gradili karijere u onoj nenarodnoj i totalitarnoj SFRJ, pa tek posle „progledali“, g. Miloslav je pre svih njih digao svoj glas za četnike, a štafetu, naravno ne Titovu, sada preuzeše drugi.

I niko sada da g. Miloslavu za taj minuli rad oda i dužno priznanje. Da mu se barem dodeli nacionalna penzija, kada je već imaju pevači narodne muzike. Ne, on je zaboravljen, a prvi je, i za sada jedini, od članova Društva književnika Srbije imao razgovore sa 50 živih četnika. Stvarno nije lepo, ni pravedno. I upravo zato što je g. Miloslav jedan konzistentan čovek i pišem ove redove.

Naime, ne znam da li će mu se posrećiti da mu partizani i njihovi potomci i poveruju. A ovi drugi, četnici i njihovi potomci, mu, naravno, veruju u sve što napiše. Zapravo, kada bolje razmislim, teško je baš u sve i poverovati uvaženom gospodinu Samardžiću, ako je jedna od njegovih teza da su „na Neretvi četnici pobedili partizane”, da je „Pavelić tražio od Tita samo da ne dozvoli da Srbi preuzmu kontrolu u KPJ i imaće svu njegovu potporu“. Jer, Pavelića je interesovalo ko će za vreme Drugog svetskog rata, a možda i posle 1945. imati kontrolu u KPJ, a Tita je zanimala „potpora“ Pavelića? Možda je i Čerčila zanimala „potpora“ Pavelića?

Piše g. Samardžić „da postoji barem pet nemačkih dokumenata da su se ustaška Crna legija pod komandom Francetića i Prva i Druga proleterska brigada pod komandom Koče Popovića marta i aprila 1942. borile rame uz rame protiv četnika majora Jezdimira Dangića i kapetana Dragoslava Račića u istočnoj Bosni i da su ustaše pri tome redovno snabdevale partizane municijom“.

Termin „barem pet nemačkih dokumenata“ zahteva detalje, koji su to dokumenti? G. Samardžić ih ne navodi. Baviti se ozbiljno ovom temom, a koristiti termin „barem pet nemačkih dokumenata”, na šta to liči? Kako se sadašnja debata o prošlosti tiče i naše sadašnjosti, ipak je ne možemo prepustiti samo istoričarima, jer je sasvim moguće da se istorija jučerašnjice pridružuje politici današnjice. Utoliko delimično moram da revidiram svoj raniji stav „da istoriju treba prepustiti samo istoričarima“. Jer, ima ovakvih i onakvih istoričara. Mene su istoriju učili Ferdo Čulinović i Bogdan Krizman. Ne znam ko je g. Samardžića učio istoriju, ali istorijske činjenice ne bi smele da se relativizuju ili ignorišu. Pošto istorija ne trpi greške unedogled…

G. Samardžić tvrdi da se nikada nije desilo da se „četnici i ustaše zajedno bore protiv partizana“. Šta je onda bila Neretva? Saradnja Vermahta i četnika vidljiva je i u izveštaju štaba generala Lera od 11. novembra 1944. upućenog štabu grupe armija „F“ generala Vajksa: „Grupa Marković, (četnički Kosovski korpus pod komandom Živojina Markovića, pr. M. L,) u sporazumu sa nemačkom vojskom osigurava odsek Mitrovica – Raška – Novi Pazar, a da general Trifunović s oko 10.000 četnika kreće uporedo s aktivnim borbenim dejstvima na nemačkoj strani i da mu je cilj Foča.“ To je ratni dnevnik grupe armija „E“, original se nalazi u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, a filmovana kopija u Vojnom arhivu u Beogradu, pod oznakom NAV-N-T-311, r. 190.

Samardžić tvrdi da „aprila 1941. vojska nije kapitulirala, da je to bila nemačka propaganda koju su kasnije komunisti prihvatili, jer je general Kalafatović bio zarobljenik i njegov potpis je zato bio nevažeći“. Voleo bih da je g. Samardžić u pravu, ali nije. Jer, kapitulacija jeste najveće poniženje za jedan narod i državu. Iz nemačkih izveštaja se vidi da su nemačke trupe 16. aprila 1941. zauzele Sarajevo i njegovu okolinu, gde su zarobile neka odeljenja Vrhovne komande. Po međunarodnom pravu pravna sposobnost opunomoćenika Vrhovne komande samim činom zarobljavanja bila je ugašena, pa akt o „primirju“ ne bi trebalo da ima bilo kakvu pravnu vrednost. Osim toga, opunomoćenici Vrhovne komande nisu imali pravo da zaključe ugovor o primirju, jer je to spadalo u isključivu nadležnost vlade. No, u aktu br. 1315, od 14. aprila 1941. kralj postavlja na dužnost načelnika štaba Vrhovne komande generala Danila Kalafatovića, a predsednik vlade, odnosno Ministarskog saveta, general Dušan Simović tom prilikom pismeno obaveštava generala Kalafatovića da ga „Kraljevska vlada ovlašćuje da od Nemaca zatraži primirje i da će Kraljevska vlada primiti odluke generala Kalafatovića kao svoje“ (Izjava Mihe Kreka Hoptneru: ,,Kralj Petar Drugi je 13. aprila saznao od Simovića da će vojska kapitulirati”, King Petar II, Kings Heritage str. 83, zapisnici sednica vlade 12. i 13. april, arhiva Kolumbija univerziteta). Iz sadržaja 18 odredbi ugovora o „primirju“ svako onaj ko je intelektualno i moralno pošten videće da je to diktat o bezuslovnoj kapitulaciji jugoslovenske vojske, uz razoružavanje i odvođenje u zarobljeništvo.

(Politika)

Check Also

PUTIN DONEO ODLUKU- Tek sad počinje žestok ekonomski rat sa Evropskom Unijom!

Ruski energetski gigant Gasprom saopštio je da više ne može izvoziti gas gasovodom Jamal-Evropa preko …