OVO MEDIJI PREĆUTKUJU: Nad Srbijom se ponovo nadvija zlokobna senka dramatičnih događaja koji predstoje- Evo šta se dešava…
Piše: Vojislav Gavrilović
NATO više nema ni jedinstvo, ni potrebnu borbenu gotovost poput one iz 1999. KFOR nema ni brojnost, ni borbene kapacitete
Nad Srbijom se, po svemu sudeći, ponovo nadvija zlokobna senka dramatičnih događaja koji predstoje. Nakon što je američki Savet za spoljne odnose u decembru ,,predvideo“ nove sukobe na Balkanu, general Kertis Skaparoti ocenio srpsku populaciju kao najproblematičniji faktor regiona, a srpski vazdušni prostor bio misteriozno povređen upadom neidentifikovanih dronova, opasno stanje u kojem se nalazimo dodatno je razjasnio i predsednik republike, koji je priznao da mu je NATO skrenuo pažnju da bi ulazak Vojske Srbije na Kosovo i Metohiju predstavljao ,,neprijateljski čin“ prema Alijansi.
Vučić je, prenoseći upozorenje medijima, doslovno rekao: ,,Ako pokušate da uđete sa svojom vojskom i svojom policijom na Kosovo, NATO će to da tretira kao neprijateljski akt“.
S obzirom na to da su albanski napadi na Srbe u proteklim nedeljama postali gotovo svakodnevni, kao i da postoje ozbiljne indicije da bi mogli da eskaliraju do pogromaških razmera, upozorenje NATO pakta praktično znači da će naša eventualna odbrana biti protumačena kao neprijateljski akt, pa da shodno tome treba ćutke da progutamo još jedno etničko čišćenje naših sunarodnika.
Drugim rečima, moramo da tolerišemo još jednu ,,Oluju“, koju je, uostalom, Ramuš Haradinaj i obećao u svom predizbornom obraćanju prošle godine. A to je upravo ono što je naš državni vrh, nakon otmice Marka Đurića u martu ove godine, vrlo nedvosmisleno rekao da neće dozvoliti.
ZASTRAŠIVANjE SRPSKOG RUKOVODSTVA
NATO očigledno pokušava da zastraši Vučića i ostatak državnog rukovodstva Srbije kako bi se držali pasivno pred novim stradanjima srpskog naroda i tako prekršili svoje nedavno obećanje. To bi drastično oborilo rejting vladajuće garniture, destabilizovalo zemlju i stvorilo uslove za smenu režima kooperativnijim političkim elementima čije se grupisanje u neki novi DOS već odvija.
U tako stvorenim uslovima, Srbija ne bi bila u stanju da štiti Republiku Srpsku, pa bi se i ona našla na meti hibridne subverzije kojom bi bila demontirana i utopljena u unitarnu BiH. Krajnji rezultat bi bila integracija kompletnog regiona u NATO i svođenje Srbije na izolovanu, obogaljenu državicu.
Vašingtonu se u svemu ovome prilično žuri, jer globalno geopolitičko nadmetanje za dominaciju Evroazijom ulazi u kritičnu fazu u kojoj se ne može tolerisati postojanje ,,džepova otpora“ u sopstvenoj interesnoj sferi – kojoj Balkan, kao uostalom i čitava Evropa, nesumnjivo pripada iz njihove perspektive.
Nije bitno što je taj ,,otpor“ sa srpske strane minimalan, bitno je da on postoji u formi tendencija Beograda da igra regionalno značajnu i koliko-toliko suverenu ulogu kroz vođenje multivektorske spoljne politike u kojoj suverenitet nije stoprocentno podređen interesima Vašingtona, što se, između ostalog, ispoljava odbijanjem uvođenja sankcija Rusiji, odbijanjem ulaska u NATO i jačanjem vojnih kapaciteta.
Sačuvati suverenitet, neutralnost i Kosovo (što je sve uzajamno tesno povezano) bilo bi neuporedivo lakše da smo protekle decenije posvetili temeljnom naoružavanju Vojske Srbije, umesto što smo ih proveli razmatranjem pitanja šta će nam vojska i da li uopšte imamo neprijatelje. No, tako je kako je, a ovo ionako ne bi bio prvi put da nespremni stupamo na novu istorijsku raskrsnicu. Pri tome je opasnost koja nam preti ipak manja nego 1999, jer iako nema sumnje da bi NATO tretirao upad naše vojske na KiM kao ,,neprijateljski akt“, diskutabilno je da li bi to automatski značilo i ,,rat sa Alijansom“, kako su to pojedini senzacionalistički mediji interpretirali. No, krenimo redom.
Najpre, potrebno je razjasniti da, ma kakve pretnje i ultimatumi bili upućeni, Beograd ne sme i ne može tolerisati još jedno etničko čišćenje Srba. To je crvena linija i kao takva mora da ostane. U protivnom će se isti recept primenjivati i drugde u regionu, državne granice Srbije biće dodatno relativizovane, a srpska državnost će doživeti kolaps. Ukoliko budemo napadnuti, odbrana neće imati alternativu.
Kada govorimo o Kosovu, ona se može voditi na različite načine, u zavisnosti od intenziteta pretnje. Osnovna pretnja javlja se u obliku mogućih napada albanske rulje i manjih oružanih grupa u cilju zastrašivanja i proterivanja preostalih kosovskih Srba, slično scenariju koji je primenjen 2004. Zato je izgradnja kapaciteta za samostalnu odbranu kosovskih Srba od ključnog značaja, i to pre svega u severnoj geopolitičkoj tvrđavi pokrajine.
Optimalno bi bilo ukoliko bi lokalni Srbi bili u stanju da samostalno odbiju albansku agresiju ili makar da je dovedu do pat pozicije koja bi zahtevala hitnu diplomatsku inicijativu i novo zamrzavanje konflikta. U tom slučaju angažman Vojske Srbije ne bi bio neophodan, pa NATO ne bi imao povoda za represivne mere prema Srbiji.
Iako je ovakav scenario jednom već urodio plodom (avgusta 2011, kada je prilikom ofanzive ROSU likvidiran pripadnik Enver Zumberi, što je dovelo do povlačenja agresora), njega u sadašnjem odnosu snaga ne bi bilo lako realizovati, a nakon formiranja tzv. ,,Vojske Kosova“ i uvođenja teškog naoružanja u arsenal albanskih separatista, njegovi izgledi na uspeh biće još manji. Zbog toga je verovatnije da će, ukoliko Priština bude odlučno naumila da potpuno integriše Sever, intervencija Vojske Srbije biti neophodna.
U tome će brzina i preciznost biti od ključnog značaja kako bi se umanjila opasnost od reakcije NATO-a. To bi podrazumevalo munjevitu neutralizaciju udarnih grupa albanskih agresora, i to tek nakon što obim nasilja dostigne tačku u kojoj bi se pred međunarodnom javnošću intervencija vojske mogla opravdati, nakon čega bi sva dejstva prestala, a vojska se povukla na početne pozicije.
Brzina operacije je važna kako bi se sve završilo pre nego što NATO stigne da reaguje, a preciznost kako ne bi bilo eventualne kolateralne štete koju bi albanska strana predstavljala kao ,,srpske zločine protiv civila“, kao i radi postizanja snažnog psihološkog efekta kod separatističkih snaga.
Zbog toga je neophodno u našim oružanim snagama razvijati sposobnost preciznog udara sa velike distance (govorimo o više desetina kilometara) opremanjem adekvatnim borbenim platformama i ,,pametnom“ municijom, čime bi moglo da se izbegne direktno upućivanje naših jedinica na teritoriju pokrajine.
KAKO BI REAGOVAO NATO?
Konačno, treba biti spreman i na izvođenje operacija reintegracije delova pokrajine u ustavno-pravni poredak Srbije, odnosno na vojno zauzimanje delova pokrajine, ukoliko obim nasilja prema srpskom stanovništvu to bude zahtevao.
Rezolucija 1244 dozvoljava prisustvo do 1.000 naših vojnika i policajaca u pokrajini, što iako je malo može biti dovoljno u kritičnim trenucima, naročito ako podrazumeva najelitnije elemente naših oružanih snaga.
Govoreći o upozorenju koje je dobio od NATO-a, Vučić je ovim povodom napomenuo i da ,,velike sile ne priznaju, odnosno nemaju nameru da uvaže Rezoluciju 1244“, pa odredba o vraćanju 1.000 pripadnika srpskih snaga bezbednosti u pokrajinu za njih nema snagu.
Ovakvo ponašanje tih ,,velikih sila“ dobrim delom je omogućilo i to što Beograd do sada nije naročito insistirao na punom uvažavanju Rezolucije 1244, podređujući kosovsko pitanje evrointegracijama. Ipak, bez obzira na aroganciju dotičnih ,,velikih sila“, Rezolucija 1244 brzo bi dobila na značaju ukoliko bi Beograd konzumirao pravo na povratak svojih snaga u pokrajinu koje mu je njome zagarantovano, što bi Rusija i Kina nesumnjivo podržale u Savetu bezbednosti, a moguće čak i pojedine članice EU.
Promena faktičkog stanja na terenu primorala bi i dotične sile da promene svoj rezon i shvate da kosovsko pitanje nije ,,gotova priča“, kao i da je Srbija spremna na to da se svim sredstvima bori za svoja prava.
Tu dolazimo i do glavnog problema – kako bi NATO reagovao? Vučić je rekao da bi ulazak vojske bio tretiran kao ,,neprijateljski akt“, što su mediji interpretirali kao ,,rat sa NATO-om“. Ali da li je rat sa NATO alijansom zaista moguć? Ko bi učestvovao u njemu?
Italija sa svojom gorućom političkom krizom? Španija koja ne priznaje Kosovo? Mađarska koja vodi svoj mali rat protiv Brisela? Nemačka kojoj pola aviona i tenkova nije operativno? Turska koja želi ruski gasovod i svoje firme u Srbiji?
Kako bi vlade evropskih NATO članica objasnile svojim stanovništvima, sve nezadovoljnijim stanjem u EU, da je potrebno trošiti novac, a možda i ljudske živote, na rat usred Evrope povodom razloga koji se ne tiču njihove nacionalne bezbednosti? I to zbog pseudodržave koja nije član Alijanse?
NATO više nema ni potrebno jedinstvo, ni potrebnu borbenu gotovost poput one iz 1999. kako bi mogao da brzo reaguje na srpske korake obnove teritorijalnog integriteta. Isto tako, KFOR nema ni brojnost, ni borbene kapacitete, pa ni motivaciju da se suprotstavi Vojsci Srbije ukoliko ona uđe u pokrajinu da zaštiti stanovništvo od albanskih napada.
,,Velike sile“ koje bi to tretirale kao ,,neprijateljski akt“ svode se na SAD, Veliku Britaniju i Francusku, pri čemu je za Trampa i njegovu administraciju Balkan ,,zadnja rupa na svirali“ dok razmišljaju kako da izađu na kraj sa Iranom, Severnom Korejom i Kinom. Na kraju, iako to nije od presudnog značaja, treba dodati da kao ni 1999, NATO ni ovaj put ne bi mogao da dobije rezoluciju SB UN za bilo kakav vojni angažman protiv Srbije.
NATO bi, dakle, imao dosta problema da mobiliše svoje kapacitete za rat protiv Srbije. Zato bi se na naš ,,neprijateljski gest“ pretežno odgovorilo naoružavanjem Albanaca i ekonomskim pritiscima, a naravno i obustavljanjem saradnje sa Alijansom u kontekstu Partnerstva za mir, ali to bi bio još i najmanji problem. U tom slučaju, postoje oni koji bi naoružavali nas, postoje druge adrese za ekonomsku saradnju i drugi vojni savezi za pristupanje. To ukazuje na opasnost od rasplamsavanja posredničkog sukoba na Kosovu, ali malo je verovatno da bi današnja Evropa tolerisala bilo kakav dugoročniji sukob u svom dvorištu. Izglednije je da bi se sve završilo na sukobu niskog intenziteta i zamrzavanju novog faktičkog stanja do daljnjeg.
Istina, borba bi mogla da nas skupo košta. Kako Srbe, tako i Albance koji usled privremenih prednosti ne vide dugoročnu opasnost toga što se vezuju za nekoga ko je osam hiljada kilometara udaljen od njih. Mi smo umeli da se za slobodu borimo vekovima protiv najvećih svetskih tirana. Umećemo i još par godina protiv praznih pretnji imperije u opadanju.
(Standard.rs)