„Parada u Moskvi je prilika da pokažemo ko je na kojoj strani!“
Piše: Miroslav Lazanski
Srbija će imati svoje vojnike na paradi povodom Dana pobede na Crvenom trgu u Moskvi kao jedina od svih republika bivše SFRJ. Srbija je tako pokazala da je u spoljnopolitičkom pogledu i najsamostalnija država bivše SFRJ. Jer, svi drugi junaci bivše nam zajedničke države nikom ponikoše, svi su poslušali naređenje iz Vašingtona, visoki politički funkcioneri iz drugih republika nekadašnje SFRJ ne smeju da dođu u Moskvu. Tužna spoznaja o toliko željenoj „samostalnosti“. Sada u okviru novog lagera. Koji ne trpi disonantne tonove malih.
Naravno, i u Srbiji ima onih koji se protive učešću srpskih vojnika na paradi u Moskvi, pa se izjavljuje svašta, od toga da je to „poltronstvo“, do pitanja zašto nas nisu zvali na ranije parade na Crvenom trgu. Na ranije parade nas nisu zvali jer nekadašnji Sovjetski Savez nije imao taj običaj da zove inostrane vojnike da promarširaju Crvenim trgom. Na paradi 2010. godine u Moskvi bio je tadašnji predsednik Boris Tadić u ulozi vrhovnog komandanta Vojske Srbije. Naših vojnika nije bilo, jer tada nismo pokazali interes da dođemo. Poziv se obično upućuje kada se prethodno „sondira teren“, kada se ustanovi potvrdan odgovor onog koga se poziva. Naši zapadni saveznici nisu nas 2014. godine pozvali na proslavu godišnjice iskrcavanja u Normandiji, iako je Jugoslavija sve do 6. juna 1944. bila drugi front u Evropi. A u Normandiji se tog 6. juna 2014. okupilo društvo, među kojima je bilo i nekih čije zemlje sa borbom protiv nacizma i fašizma u Drugom svetskom ratu nemaju blage veze.
Istina, Francuzi su nas pozvali i naši su vojnici promarširali 2014. Jelisejskim poljima povodom godišnjice početka Prvog svetskog rata. Marširali su naši vojnici pre nekoliko godina i pred pukovnikom Gadafijem u Tripoliju povodom godišnjice libijske revolucije. Čudno, niko u Srbiji nije postavio pitanje tadašnjim vlastima je li to izraz poltronstva prema Gadafiju?
Imamo sve razloge da budemo ponosni na naše vojnike koji će marširati Crvenim trgom. Oni su to i zaslužili, Jugoslavija je bila jedina zemlja u porobljenoj Evropi u kojoj je od početka do kraja rata postojala slobodna teritorija, bez direktnog oslonca na vojne snage i frontove koje su držali SSSR, Velika Britanija i SAD. Rat smo započeli u uslovima potpuno neravnopravnog odnosa snaga, kako u živoj sili, tako i u tehnici, a završili smo ga kao četvrta po snazi saveznička armija u Evropi. Prvi zarobljeni nemački vojnici u porobljenoj Evropi bili su u Užicu. Za slom fašizma i nacizma narodi i narodnosti Jugoslavija dali su najviše što su mogli, oko 1.700.000 života.
Početkom marta 1945. Jugoslovenska armija imala je četiri armije, deset korpusa, te jednu Operativnu zonu (4.), s ukupno 52 pešadijske, sedam divizija KNOJ-a, dve vazduhoplovne divizije, jedinice Ratne mornarice, samostalne jedinice nižih štabova i vojnoteritorijalne komande. Od ukupno 61 divizije u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije angažovano je 49 divizija, od toga 33 divizije na frontu, a 16 divizija u pozadini neprijatelja. U zahvatu fronta, osim pomenute 33 divizije, bile su angažovane dve tenkovske, 24 artiljerijske, sedam inženjerijskih, tri protivavionske i jedna konjička brigada, te više desetina partizanskih odreda. Na zadacima podrške delovale su dve vazduhoplovne divizije i dve samostalne vazduhoplovne eskadrile. U tim završnim borbama 1945. godine Jugoslovenska armija je raspolagala sa: 1.152 topa, 3.634 minobacača, 103 tenka, 19.974 mitraljeza, 222 borbena aviona, 251 brodom…
Gubici koje su Nemci i kvislinške formacije imali u završnim borbama na jugoslovenskom prostoru bili su: više od 100.000 poginulh vojnika, oko 340.000 zarobljenih. To je više od dve trećine od ukupnog brojnog stanja nemačke Grupe armija „E“.
U Jugoslaviji je u periodu 1941-1945. bilo prosečno vezano borbenim operacijama i drugim oblicima borbe između 30 do 55 fašističkih i kvislinških divizija, a kada se uračunaju i neke manje jedinice to je od 600.000 do 850.000 naci-fašističkih i kvislinških vojnika.
Dajući puni doprinos savezničkoj pobedi nad fašizmom u Drugom svetskom ratu narodi i narodnosti Jugoslavije svrstali su se u isti stroj sa velikim protagonistima moderne istorije. Oslobođenje Jugoslavije u Drugom svetskom ratu delo je bivših Jugoslovena. Ali, oni koji su i danas živi mogu slobodno da se zapitaju za šta su se tada borili, za šta su izginuli njihovi drugovi? Jer, njihovi naslednici su sve izneverili i prodali.
Dobro je što ćemo barem mi biti na Crvenom trgu, pokazaćemo da ipak imamo i čast i obraz. Nismo pljunuli na tolike žrtve iz perioda 1941-1945. i nismo to zaboravili. Ako tada nismo bili poltroni, kada su mnogi u Evropi bili i poltroni i kvislinzi, sada imamo priliku da pokažemo toj Evropi ko je i gde bio ratnih godina, da punom snagom zagazimo „strojak“. Srećno momci!
(Politika)