Plan za “veliki zaokret“ prema NATO paktu, konačni raspad Srbije i trajno uništenje Republike Srpske..
Polako, ali neminovno, približavamo se “konačnom rešenju“ na putu u evrounijatsku propast bez alternative. Dolazi trenutak kada se karte polažu na sto, a AV nema ništa osim “pet dasaka“ i nikakav blef mu više ne pomaže. Bližimo se momentu kada će se i zvanično završiti “kuvanje žabe“ i krenuti u najveći poraz, sramotu i poniženje srpskog naroda od strane režimskih i ostalih evromanijakalnih ništarija.
Vučić je najpre otišao do Brisela po svoju “zašećerenu oblandu kako bi lakše progutali gorku pilulu zvanu Kosovo“, što bi rekao Jeremić-Pozderac po “Vikiliksu“ još pre desetak godina. Od tada su se događaji odvijali hronološki, upravo onako kako smo, ne samo mi na sajtu Srpskog kulturnog kluba predvideli, već i mnogi drugi koji su dobronamerno upozoravali do čega će dovesti prihvatanje EULEKSA i izmeštanje pregovora o Kosovu i Metohiji iz UN-a, gde smo imali jak oslonac u Rusiji i Kini, u Brisel i EU.
Ovo je bilo delo Tadićevog režima, a naprednjaci su ne samo nastavili sa takvom politikom, nego su u veleizdaji odmakli još mnogo dalje od žutog kartela. I sada je jasno zašto je i u SNS-u izvršen “beskrvni puč“ posle kojeg se Vučić ustoličio za predsednika. Tomislav Nikolić je van svake sumnje moralni bednik i ništarija koja je izdala ono u šta je verovao samo da bi se dočepao malo vlasti i kako ne bi bio “večiti gubitnik“ na predsedničkim izborima. Ali, sklopivši faustovski sporazum sa zapadnim gazdama i ostalim ništarijama, već u pet posle podne na dan drugog kruga izbora on je postao predsednik za Brisel.
Međutim, koliko je glup i ograničen videli smo kada je preuzeo dužnost i njegovih pet godina mandata pamtićemo po falsifikat diplomi, korupciji i pljački članova njegove porodice, arapskom plesu i neslavnom odlasku kada su mu Brut Vučić i Kasije Dačić zabili politički nož s leđa i kada ne dobivši nikakvu podršku odlazi neslavno u penziju. Međutim, nije ni to bilo samo pitanje procenata, mogućeg mučenja Nikolića u drugom krugu izbora, koji bi sa njim svakako bili neizvesniji, nego nečeg mnogo ozbiljnijeg.
Naši nesuvisli i propali politikanti tek kada neslavno završe karijeru, ili politički skroz propadnu, imaju potrebu da pred narodom u medijima otvore dušu. Tako je i Nikolić, poput Koštunice pre njega, progovorio o onome što je morao da proguta, a nije mu se dopalo. Sada se setio Toma Grobar da priča kako su SOFA i IPAP sporazumi sa NATO paktom loši za Srbiju i dovode nas u potpuno podređen položaj. Gde si bio Kolumbo kada si mogao predsedničkim vetom to da sprečiš? Sada je svakome jasno da smo okupirana NATO protektorat kolonija koja se ništa više ne pita sa sobom.
Nikolić jeste prvorazredna ništarija, ali čak ni on nije mogao da prihvati rušenje Ustava, konačnu izdaju Kosova i Metohije, rušenje Republike Srpske i uvođenje sankcija Rusiji. Barem ne još uvek, a računa tu je i penzija i zašto bi baš on morao to da uradi. Pošto je nekoliko puta ponovio da ako Kosovo i Metohija budu uslov za EU, onda im se treba zahvaliti i završiti sa tom pričom.
Zato je Vučić mnogo fleksibilnije rešenje, a dovođenje hrvatske lezbejke koja je američki agent od uticaja bila je poruka koju je gospodar Vučić poslao svojim zapadnim gazdama: “Evo, spreman sam da ispunim sve što tražite, ali hoću datum, makar okvirni, kako bih skuvao do kraja ovaj tvrdoglavi narod.“ Postavljanje Ane Brnabić nosilo je i poruku građanima ove zemlje, naročito protivnicima njegovog režima: “ A volite da mi vičete “Vučiću pederu“? E sada ćete dobiti svoje.“
Međutim, Vučić se i iz Brisela i iz Vašingtona vratio kratkih rukava. Prodao je veru, a ostao bez večere. Kakav datum, kakvi bakrači, vi ostajete “region sa posebnim vezama sa EU“. I tako, izgleda da se Zapad, kako onaj neoliberalni tako i “trmapovski“, opredelio za Hantington-Bžežinski geopolitičku strategiju.
Slovenija i Hrvatska su primljene kao deo rimokatoličkog Zapada, Rumunija i Bugarska zato što su provereno antiruski opredeljene (naročito elite, kod naroda to i nije baš slučaj), a i da bi se opkolila Rusija konceptom Intermarijum ( “između tri mora“, Baltičkog, Crnog i Jadranskog sa Sredozemljem), a što se tiče Srbije, BiH, Crne Gore, Makedonije i Albanije, njih čeka “Zapadni Balkan i privilegovano partnerstvo sa EU“ uz ulazak u NATO pakt i perspektiva topovskog mesa u pohodu na Rusiju.
Bez obzira na sitne razlike u detaljima, ovakvu politiku podržava i Nemačka i potpuni je idiotizam i geopolitička nepismenost očekivati da će u ovakvim uslovima Nemačka promeniti svoj stav i pokrenuti strateški zaokret u okretanju ka Rusiji, pa da ćemo onda mi to iskoristiti “mudrom Vučićevom politikom“. I CDU i SPD su jedinstveni po pitanju ovakve spoljne politike u Nemačkoj. Otišao je Vučić i kod Donalda Dak-Tuska i kod Johanes Hana, ali od datuma mogućeg ulaska u EU nema ništa. Ali, zato su tu nove ucene, poniženja, uslovljavanja, pretnje ako se ne ispuni i ovo i ono.
Ode potom napaćeni Vučić do Vašingtona, a tamo ga dočekaše sa plastičnim čašama u predvorju kabineta u Kongresu. Potpredsednik ga ispratio kao nekog aktivistu za zaštitu pingvina na Antartiku. I kada se vratio kući, veliki vođa i lider je odlučio da presavije tabak kako bi sopstvenom narodu objasnio da će nas radi naše “svetle EU-budućnosti“ osloboditi svetinja, obraza, časti, ljudskog i nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja kako bi tako “promenjene svesti živeli kao sav normalan svet“.
Na kraju nas je pozvao, kako nitkovi, lopovi, kriminalci i izdajnici obično i čine pokušavajući da izbegnu svaku odgovornost, da mu se svi kolektivno pridružimo i saučestvujemo u njegovoj sramnoj odluci. Treba zaista imati u glavi slamu i piljevinu umesto mozga pa misliti da oni koji su nas ubijali, bombardovali osiromašenim uranijumom izloživši nas kontinuiranom genocidu i u još nerođenim generacijama, koji su tolike nepravde i zlo naneli srpskom narodu, da će nas, ako se odreknemo sebe, odmah da nas pospu kišom zlata i da nas uvrste i smatraju jednakim sebi. Pošto znamo da je Vučić lud, ali ne i glup, ovde o gluposti ne može biti reči, nego se radi o elementarnoj moralnoj pokvarenosti i veleizdaji, što bi rekao profesor Kosta Čavoški.
Onaj ko ima obraz, o obrazu ne pregovara. O svetinjama, časti, obrazu, dostojanstvu, slobodi nema pregovora, oni se čuvaju i brane. Oni ljudi koji ove osobine poseduju su čovečni, a oni koji ih nemaju i spremni su na trgovinu su neljudi. Jasno je da je Vučić spreman na svaku gadost i da njemu i njegovom bratu Srbija treba samo kao plen za otimačinu i lično bogaćenje. Zar je Vučić zaista mislio da će on moći tako bedno, džiberski i jeftino da farba jednog Vladimira Putina?
Zato će Rusi nastaviti da dalje farbaju one migove dok god njihovi državljani u Humanitarnom centru u Nišu ne dobiju diplomatski status, što im je režim u Beogradu obećao još pre tri godine, i još neke garancije. Zar su “vikend rusofili“ Vučići mislili da će parlanjem ruskog da oduševe Putina i da ga pređu, a da Rusi ne znaju ko stoji iza Vučića i da je prava vlast u Srbiji u američkoj ambasadi? Ali, u ovom Vučićevom ludilu još kako ima sistema.
Cilj mu i jeste da se toliko zameri Rusima i da ih isprovocira svojom licemernom politikom kako bi onda imao razlog za “veliki zaokret“ prema NATO paktu i uvođenje sankcija Rusiji, jer bi onda, kako se Vučić nada, Rusija po automatizmu prestala da podržava Srbiju i tako bi Priština dobila mesto u UN-u, što bi Vučića učinilo poprilično srećnim i otvorilo mu evroatlantske i evrounijatske perspektive.
To bi značilo i konačni raspad Srbije, trajno uništenje Republike Srpske i bilo kakvih srpskih narodnih i državnih interesa. Uz genocidni žig koji bi nam odmah bio utisnut, ne bismo više ni imali nikakva prava niti bi nas neko čuo. Pretvorili bi se u korporativno globalno roblje, a i danas imamo prosečnu platu manju od dve trećine afričkih zemalja. Nestali bi i izumrli, tiho, praktično nečujno.
Pored odrđenih manjkavosti koje ima sa pravne strane, svi mi znamo da je aktuelni Ustav donet u cilju legitimne i legalne odbrane Kosova i Metohije. Svaka priča o njegovoj promeni danas se vrši ne zbog manjkavosti, nego da bi se odrekli Kosova i Metohije i uneli neka bolesna i nakaradna rešenja po pitanju identiteta, tipa da se obriše klauzula o tome da je Srbija država srpskog naroda, klauzula o ćiriličnom pismu u srpskom jeziku, o braku između muškarca i žene itd. Srbija bi bila ne samo osakaćena otimanjem i eventualnim odricanjem od Kosova i Metohije, nego i iznutra (kon)federalizovana.
To bi zaista bio naš kraj. Ono što je i najtragičnije u celoj ovoj priči jeste da se upravo danas najviše za rušenje Ustava zalažu oni koji su bili najglasniji za njegovo izglasavanje, aktuelna vlast. Doduše, pre 11 godina pripadali su nekim drugim strankama i ideologijama. Ali, jednu stvar moramo imati u vidu. Počivši patrijarh srpski Pavle tokom svog zemaljskog života nije izašao ni na jedne izbore ili referendume, osim za Ustav 2006. godine. I da tada oko 17 časova drugog dana referenduma narod nije video da je on glasao za Ustav, pitanje je da li bi referendum uspeo i Ustav bio izglasan.
Ako smo već toliko grešni i sebi sve ovo dozvolili, ne smemo postati neljudi i licemerne ništarije i dozvoliti rušenje Ustava i svoje zemlje. Ipak je milion ljudi došlo na sahranu Svetog patrijarha Pavla i još više mu je odalo poštu, moli se i zapali sveću. Bar ovo zaveštanje patrijarha Pavla moramo održati i sačuvati, a trebalo bi se podsetiti i njegovih reči da smo mi kao narod često bili golubovi, samo što smo bili okruženi zmijama.
Nije dobro biti samo golub, jer onda ispadamo naivni i teško stradamo, a sa druge strane ako bi bili zmije, postali bi neljudi. Zato je i rečeno budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Prema tome, Kosovo i Metohiju moramo braniti, Kosovo je Srbija-Srbija je Kosovo, moramo braniti Ustav Srbije i moramo oboriti sa vlasti diktatora i uzurpatora AV koji je dobio nameštene i pokradene izbore, a sada se sprema da zada završni udarac Srbiji i srpskom narodu.
Dole režim Aleksandra Vučića i njegovih sendvič-bot ulizica, lopova, izdajnika i ništarija. Sudbinu moramo uzeti u svoje ruke. Dok to ne uradimo za nas će sloboda ostati gluva, pravda slepa, a istina nema. Verujem u Boga i u Srpstvo.
Žarko Janković / Srpski kulturni klub
(Vaseljenska.com)