„Podelili smo se po svemu, svi smo u rasulu i smrt nam se uvukla u državu, pa se živi kao da se ceo život mre. Stid smo odavno izgubili, pa smo prestali biti ljudi..“

Piše: Milan Ružić

Kakva je ovo zemlja? Čija je ovo zemlja? Gde je ona zemlja za koju smo verovali da smo njeni stanovnici? Gde smo ovo došli? Šta se ovo sprema? Gde je ovo?

Politika nam mozak popila, braću posvađala, temelje izvalila, glave porazbijala i granice ispomerala. Vlast nam je postala smisao života, merilo uspeha, jedina crkva, a fotelja vrhovno božanstvo. Idioti su nam postali mudraci, a umni ljudi su odstranjeni, jer valjda ovi koji misle da su pametniji smatraju da je umni čovek isto što i umnjak, pa se mora izvaditi da ne boli idiote.

Seksualne su nam slobode postale važnije od slobode za koju nam je narod ginuo i za njom od postanja čeznuo. Manjine su postale većina. Ovo je zemlja u kojoj je žuta štampa postala nova biblija, a biblija novina čije uredništvo mrze svi.

Krv nam se osladila. Krv nas razdvaja umesto da spaja. Krvavim noževima se sve potpisuje. Krvlju se plaća svaka reč, iako nijednoj reči niko ne pridaje značaj. Od reči ne možeš živeti, ali od nje ćeš lako poginuti. Krvavi tragovi za nama ostaju. Krv nam teče sa svih izvora i da brane pravimo na rekama krvi, imali bismo struje za dve večnosti.

Pare su zamenile pamet, puške su nove reči, bombe su argumenti, obećanja su postale laži, istina je proterana sa čovečnošću i rat se smatra novim mirom. Podelili smo se po svemu, pa i po onome za šta nismo ni znali da postoji. Svi smo u rasulu i svako je sam za sebe, pa ne vidi ni roditelje, ni braću, ni sestre, a predaka se odričemo, jer tek njima i za njih ništa učinili ne bismo. Što da činimo nešto za nekoga ko je za nas dao sve? Sramota je biti brat bratu u ovoj zemlji.

Smrt nam se uvukla u državu, pa se živi kao da se ceo život mre. Stalno smo gladni, a svi otegli trbušine. Večno smo nezadovoljni, a osmeh nam ne silazi sa lica. Ništa nam ne odgovara, a ni za šta se ne borimo. Sve nas žulja, ali tako nam je potaman. Istoriju poričemo, jer je ovo doba poraženih, pa bi bilo dobro svrstati se na njihovu stranu. Stid smo odavno izgubili, pa smo prestali biti ljudi. Sahranjujemo žive, a mrtve zaboravljamo. Podižemo biste onima koji ih nisu zaslužili, a rušimo onima koji su nas podigli na noge.

Svi su u ovoj zemlji poznati, a niko ne zna zbog čega. Svako je pametan, ali niko da svoju pamet dokaže. Više nam ništa besplatno nije zanimljivo, jer se ne može ukrasti. Zavese su navučene da drugi ne vide šta radimo, a preko raznoraznih mreža smo se ogolili do kraja i ostali u njih uhvaćeni. Izdajice su ovenčane ordenjem, a patriote proglašene huškačima.

Kada greje – mnogo je vruće, kada pada kiša – mnogo je depresivno, kada veje sneg – blokirani smo, a kada pada lišće – procveta šljam na televiziji. Uzdigli se svi niski, visoki na temena popadali, oglasili se nemi, ojezičili tupavi, dobri se iskvarili, a kvarni se pogorili, siromašni još osiromašili, a bogati se dobogatili. Verni se razuverili, zamonašeni se raščinili, zakleti zakletvu pogazili, krivci su pomilovani, ubice su amnestirane, zločinci su dobrotvori, velikani zaboravljeni i korov se rascvetao.

Prokletstvo predaka nam na svaku kuću udari, ruka svakog brata postade bratoubilačka, sva nam vera iščeznu u dokazivanju, sve duše ostadoše na trnju kroz koje smo se provlačili, sve nam se zasluge osporiše, pobede porekoše i zločini pozlatiše.

Vise obešeni ljudi po granama, a vetar ih ljulja i kroz te konopce svira himnu neke nepoznate zemlje koja se našom čini. Sve zaspalo, obnevidelo, povuklo se, okrezavilo, zanemoćalo, zatupelo, otupelo.

Oni koje vidimo, raskošno žive u svojim mišjim rupama i hvale se slobodom darovanom im uz okove. Ti ljudi su poslušnici svih gospodara, svirači na svakom instrumentu, crvi u svakoj jabuci, ali nose nekakvu krunu, kakvu-takvu, pa neka je i mišja, iako je od mačaka darovana.

U ovoj zemlji bi svi da budu krunisane glave i da vladaju, iako ne vladaju ni sobom. Svi smo važni, nema nebitnih, nema suvišnih, nema sitnih, a kada nas vrabac sa grane gleda, od mrava nas ne razlikuje. Toliki smo.

Šta je ovo što se nakotilo? Šta je ovo što se razmilelo i iz septičkih jama ispuzalo? Šta je ovo što se pomamilo i osililo? Šta je ovo što misli da je nešto? Šta je ovo kada nije narod?

Šta je ovo što se danas Srbijom zove?

(Iskra)