Podigao životni standard Rusa, obogatio državu, ojačao vojsku: Putin sada ima samo još jedan važan zadatak…
Ruski predsednik Vladimir Putin na nedeljnim je izborima za još jedan mandat postigao sve što je planirao, niko zapravo nije ni gajio iluzije da će biti drugačije. Osvojio je 77 posto glasova uz visoku izlaznost od 68 posto, što je značilo da je za njega glasalo nešto više od polovine apsolutno svih upisanih u biračke spiskove.
Drugo i trećeplasirani kandidati opozicije s kojom Putin nema posebnih problema – Pavel Grudinin iz KP dobio je 12 posto, ultranacionalist Vladimir Žirinovski sedam posto. Putin u poslednji šestogodišnji mandat ulazi glatko kao nezavisni kandidat, ali tek sad zaista počinje jedna od najvažnijih utakmica njegove vladavine koja će, kad mu mandat istekne, trajati već četvrt stoleća.
„Putin 4.0“ ruskog predsednika čini, još daleko iz doba monarha, državnikom s drugim najdužim stažom u Rusiji odmah iza Staljina. I onda se postavlja pitanje: kako će Putin provesti tih poslednjih šest godina, šta će mu biti glavni ciljevi?
Od raspada SSSR-a, on je treći predsednik, ali prva državnička funkcija bila mu je premijerska, od 1999. do 2000. Sledilo je razdoblje u kojem je na nafti pokrao ogromnu zemlju koju je Boris Jeljcin ostavio u političkom, društvenom, svakom zamislivom haosu.
Njegov dogovor s Rusima je bio da oni njemu ostave da ih iščupa iz siromaštva, a oni da se ne mešaju u politiku. Tako je i bilo. Danas Rusija nije demokratija u smislu zapadnog društva, koliko je zemlja s autoritarnom vlašću koja na izborima traži potvrdu legitimiteta da tako i nastavi.
Nije takav stil baš neviđen i na Zapadu, ali u Rusiji funkcioniše ovako dugo zato što je Putinzaista podigao životni standard Rusa, bankrotiranu državu je učinio bogatom deviznim rezervama, skoro iz krhotina je podigao nekad moćnu sovjetsku vojnu silu. Bio je svestan da nije samo politička opozicija ono što ga može svrgnuti s vlasti nego i supermoćni tajkuni, pa je i jedne i druge na sceni oblikovao prema vlastitim planovima.
Ponovno vraćanje Rusije na nivo svetske sile imalo je cenu u nizu konflikata; Gruzija, rat u Ukrajini, sukob oko Krima i pripajanje, pa nova čelična granica s baltičkim republikama, rat u Siriji takođe je deo te priče.
Možda slučajno, možda i ne, tokom „tandemske vladavine“ Dmitrija Medvedeva kao predsednika i Vladimira Putina kao premijera, kako bi Putin sebi omogućio ustavom nužnu pauzu u predsednikovanju kako bi se opet mogao kandidovati, dogodila se vojna intervencija na Libiju 2011. nakon čega je Moskva rekla da to „više nikad neće dopustiti“.
Danas je Rusija u sukobu većeg ili manjeg intenziteta sa skoro svima na Zapadu. Najnoviji u nizu je diplomatski udar Velike Britanije nakon nedavnog atentata bojnim otrovom na razmenjenog špijuna Sergeja Skripala, a osim Ukrajine, Sirije i Kavkaza, opšti je utisak da novi potpuni sukob na terenu može uslediti bilo gde.
Zasad je sa svih strana bilo dovoljno razuma da to ne bude baš Balkan. Ili da se u Siriji direktno pobiju ruske i američke vojske. Unutar Rusije mnoštvo neformalnih ili poluformalnih odnosa nisu se mogli drugačije uređivati nego kroz korupciju, sukobe nekad i izvan službenih struktura vlasti ili ekonomije.
Opšti je utisak poslednjih dana na Zapadu da će Vladimir Putin u poslednjih šest godina vlasti održavati svoje strukture moći, ono što je u Rusiji već postigao. Pa makar to bila i „pozitivna stagnacija“ u ekonomskom smislu. Ali, to ipak nije glavna stvar.
Glavnu stvar, dok su se još čekali prvi preliminarni rezultati izbora u Rusiji, za Gardian je rekao ruski novinar Konstantin Gaze.
– Biće to nastojanje da pronađe način za takav transfer vlasti kojim će osigurati sigurnost sebi i većem broju ljudi koji ga okružuje -kazao je. Još je primetio i to da će takav pristup biti puno jednostavniji od traženja načina da svoju vladavinu produži do kraja života. Nije nemoguće niti ono drugo, da Putin, nakon što sa 71 godinom života dovrši svoj četvrti mandat, opet pronađe nekoga ko bi mu „pričuvao“ predsednikovanje dok on pauzira kao što je bio slučaj s Medvedevim.
Medvedev jeste, tako kažu, Putina tih godina oslovljavao s „vi“, Putin njega s „ti“, ali ni između njih nije sve išlo sasvim glatko. Pored toga, Putin bi pravo na novi predsednički mandat dobio kad bi imao već 77 godina, mandat bi mu istekao kad bi imao 83, što nije baš elegantno, a bilo kakav ustavni inženjering značio bi tačno onakav potez kakav Putin nikada nije voleo, kojim bi bokove širom otvorio svim mogućim napadima kao neoborivi materijalni dokaz da je režim sve samo ne demokratski… Zato je najbolje da Putin pronađe naslednika, kao što je Jeljcin za naslednika 1999. izabrao njega.
S tom razlikom što će Putin sad nastojati da ostavi snažnu i stabilnu silu čoveku iza sebe, kojega, nije isključeno niti to, neće ostaviti baš bez nadzora. Putin, međutim, ni u tom slučaju neće imati jednostavan zadatak.
Nikakvog imena nema, što je logično, pa i poželjno, ali to znači i da sva sila onih oko Putina koji ili su svesni sposobnosti ili svoje moći ili su naprosto ambiciozni, za sebe smatra da bi možda baš on mogao ili čak i trebao biti taj.
A to znači dvorske bitke u vremenu kad cene nafte istina jesu na nivoima s kojih Putin Rusiju može voditi dalje kako je vodio, ali i u kojem one mogu pasti ispod određenih nivoa.
U igri nije samo budućnost Rusije u kakvu je Putin uložio svoj život, nego i fizički opstanak i njega i svih onih u strukturama moći na kojima je takvu silu podigao. Što znači da je, što se Putina tiče, ulog takav da viši ne može biti.
(Telegraf.rs/Express.hr)