„Podigli su spomenik Klintonu a sada beže iz doline suza, kroz zemlju ljudi koje kolju i mrze, spaljujući im crkve!“
Piše: Mirjana Bobić Mojsilović
Nekadašnji slogan koji se tako gromoglasno uzvikivao sa predizbornih tribina, i koji je bio poslednji tračak deklarativnog patriotizma, mio podjednako i političarima i fudbalskim navijačima, istorijskim obrtom, to jest razvojem situacije, dobija ovih dana sasvim drugačije značenje.
KOSOVO JE SRBIJA, nekada je značilo da Srbi, ako nikako drugačije, onda bar u svojim dušama neće odustati od svete srpske zemlje. Danas, međutim, zvuči sasvim drugačije.
Kolone Albanaca sa Kosova, ovih dana, noseći sa sobom sve što imaju, napuštaju Kosovo, i gurajući se da uhvate poslednjne autobuse za bolji život, kreću ka Subotici, odakle će raznim kanalima pokušati da se domognu neke zemlje EU. Mnogi od njih, uhvaćeni u ilegalnom prelasku granice su vraćeni, ali mnogi su uspeli da stignu negde, izvan ove balkanske doline suza. Zvanični podaci govore da je Kosovo u poslednjih nekoliko meseci napustilo oko sto hiljada ljudi, a nezvanični da se rado o sigurno duplo većoj brojki.
„Mlada kosovska demokratija“ stvorila je dobar život moćnicima i kriminalcima, a obični ljudi ostali su bez ičega. Zvuči poznato? Nema posla, nema perspektive, nema socijalne pomoći, nema ničega, osim brutalnosti novih tranzicionih gospodara, kriminalnog patrijarhata i neprozirnosti bilo kakvog odlučivanja, a od propagandne mržnje prema Srbiji i Srbima se ne živi. Država bez budućnosti za obične ljude, na kraju može samo da mahne onima koji odlaze.
Sedam godina posle proglašenja nezavisnosti, i posle neupitne podrške pre svega Sjedinjenih Američkih Država, Kosovo se danas suočava sa dobrovoljnim egzodusom hiljada svojih građana koji su podigli spomenik Bilu Klintonu na glavnom trgu u Prištini, a zauzvrat dobili državu, i američke firme kao glavne akcionare u profitabilnim preduzećima koja se bave telekomunikacijama, ugljem ili savetovanjem u državnim institucijama koje se plaća iz budžeta.
Oni koji su 1999. godine „branili“ Kosovo bombardujući Srbiju, (Olbrajt, Klinton, Vesli Klark sa svojim firmama) vratili su se da tamo nešto i zarade, o čemu je još pre nekoliko godina pisao i „Njujork tajms“.
„Ne beži se iz uređene zemlje, ne beži se iz dobre zemlje i ne možete samom činjenicom da vas je neko priznao za nešto da postanete država. Ne postaje se država tako.Država se postaje na osnovu istorijskih pretpostavki, na osnovu ekonomije, na osnovu vladavine prava, ali se postaje i na osnovu toga što ste u stanju da obezbedite društveno politički konsenzus na prostoru koji zovete svojom državom,“ izjavio je ovih dana srpski ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, Aleksandar Vulin.
Dok se voze tim nesrećnim autobusima kroz Srbiju, kosovski Albanci, mogu da nazru izvesne sličnosti između zemlje iz koje beže i zemlje koju su mrzeli, verujući da će im tako biti bolje.
Mogu da vide mutan Ibar, kojim ka severu plove tone đubreta, mogu da vide pogrbljene ljude sa rukama u džepovima koji zure u blato, mogu da vide posledice nemara, siromaštva, poplava, mogu da vide srušene mostiće, neomalterisane kuće, zamandaljena vrata fabrika, mogu čak da vide čitave ubijene gradove, nekadašnje privredne gigante u tihom umiranju, zatvorene zanatske radnje i butike i kafanice, mogu da vide bilborde sa političkim porukama, i sa reklamnim porukama velikih svetskih brendova, mogu da vide tragove bombardovanja, očajne seljake i prazna sela, mogu da vide mlade ljude koji nemaju šta da rade, mogu da vide sirotinju na svakom koraku, i prosjake, mogu da vide kontejnere po kojima kopaju ne više samo beskućnici, puste domove kulture, postere narodnih pevača pokačene po banderama, mogu da vide neorezane voćnjake, mogu da vide svađu i bes i bedu, sa koje god strane autobusa da pogledaju, mogu da vide i bilborde koji poručuju „Slavimo Beograd“, mogu da vide štrajkove učitelja, studenata, mogu takođe da vide i besne automobile, ogromna poljoprivredna zemljišta u vlasništvu tranzicionih dobitnika, mogu da vide banke u kojima ljudi menjaju poslednje evriće da bi platili struju ili gas, mogu da vide Srbiju istu kakva je predstavljena na društvenim mrežama – ni manje ni više od toga
Zemlju jeda, ogorčenosti i izgubljene nade, zemlju zbunjenosti i nestrpljenja, pogleda ili uperenog ka dalekim destinacijama odakle će doći investicije, ili ka zapadu, odakle u poslednje vreme stižu samo pohvale da je na dobrom putu.
Ti autobusi su stvarni, ali oni su i metafora, metafora Balkana, u kome je bolji život, ono što će tek da se desi, neka vrsta, sada više ne ni humorističke, mantre o Đekni, koja samo što nije „a ka’ će ne znamo.“
(Novosti)