Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Nema više odlaganja, Poljoprivredna korporacija Beograd (PKB) i definitivno ide na prodaju. Da tu nema uzmicanja bilo je, uostalom, jasno kada nam je MMF pod firmom novog „savetodavnog“ aranžmana, poznatog kao čuvarkuća, koji je sa Srbijom utanačio pre mesec dana, predočio spisak poslova koji nam predstoje.
Po MMF spisku obaveza za Srbiju, avgust je rezervisan za raspisivanje tendera za privatizaciju PKB-a. I evo ga. Ministarstvo privrede objavilo je tender za prodaju imovine PKB sa početnom cenom od 104,5 miliona evra. Rok za prijavu ističe 10. septembra ove godine, a pravo učešća imaju pravna lica koja se pretežno bave poljoprivredom i trgovinom poljoprivrednih proizvoda.
Uslov je i to da su zainteresovani kupci samostalno ili na konsolidovanom nivou ostvarili prihod od najmanje 400 miliona evra u poslednjoj poslovnoj godini.
Prodaje se ne samo imovina PKB već i zavisna društva Ekolab, Institut PKB Agroekonomik i Veterinarska stanica PKB, ali i 16.785 hektara zemljišta u opštinama Palilula, Surčin i Zrenjanin.
Nekada ponos i dika velike Jugoslavije, osnovan 1945. godine, kombinat je bio jedna od vodećih kompanija u zemlji u oblasti primarne biljno-stočarske proizvodnje. Sada je jedini preostali u rukama države, a loše privatizacije prethodnih, koji su od giganata postali propale firme, nameću pitanje kakva će sudbina zadesiti PKB sa skoro 2.000 zaposlenih i oko 23.000 hektara zemlje. O kolikom posedu je reč jasno je kada se on uporedi sa urbanom površinom Beograda, koja iznosi oko 36.000 hektara.
Zbog njegovog značaja, Institut ekonomskih nauka je prošle godine, povodom još jedne najave privatizacije PKB organizovao okrugli sto na tu temu, o čemu su raspravljali ekonomisti, agroekonomisti, profesori Poljoprivrednog fakulteta, ekonomski demografi, sindikalci, sociolozi, zaključivši da je klasična privatizacija loš izbor.
Predsedavajući tog skupa, analitičar Instituta Božo Drašković danas sa žaljenjem konstatuje da naši kreatori ekonomske politike nisu skloni da se oslanjaju na rezultate istraživanja i na stavove naših ljudi od nauke, već vrlo često donose odluke oslanjajući se na mišljenja stranih konsultanata, onih iz Svetske banke, MMF-a.
„Mi smo objavili knjigu sa tog skupa, gde je više autora iz različitih uglova nedvosmisleno ukazalo na pogrešnu politiku rasprodaje prirodnih resursa. Poljoprivredno zemljište je prirodni resurs. Prirodni resurs ne može da se prodaje čak ni po Ustavu Srbije“, naglasio je Drašković za Sputnjik.
Poenta je, kaže, da ne treba posmatrati poljoprivredno zemljište samo kao kapital već kao prirodni resurs koji se ne možete nadoknaditi. Za njega je neverovatno da takva firma s prirodnim resursom kakav je 17.000 hektara zemljišta u neposrednoj okolini Beograda, ne može ekonomski da se koristi.
„Ako je tačan podatak da je početna cena 104 miliona evra, matematika je prosta. Ako se uzme prosečna tržišna cena jednog hektara poljoprivrednog zemljišta, onda je njegova vrednost oko 160 miliona evra. Ako je 300 evra po hektaru zakupnina, koliko je prosečna kada država daje u zakup poljoprivredno zemljište, onda je to oko pet miliona evra godišnje. Mnogo pametnije je čak i iznajmljivati to zemljište, davati ga u rentu, nego ga prodavati nekome kao firmu“, izračunao je ovaj ekonomista.
Na pitanje da li je od klasične privatizacije za PKB bilo bolje rešenje da se nađe strateški partner uz većinski paket u rukama države, Drašković odgovara da je najbolja formula za PKB bila da se uvede jedan odgovaran domaći menadžment koji bi zadržao firmu u mešovitom vlasništvu, sa dominantnom pozicijom vlasništva države, sa odgovornim menadžmenotom koji bi bio nagrađivan zavisno od profita koji ostvari. I to je sasvim moguće, dodaje on.
Analitičar Instituta ekonomskih nauka uz to dodaje da uslov koji zahteva da potencijalni kupac ostvari prihod od 400 miliona evra u prethodnoj godini može da bude diskriminišući jer će isključiti ponuđače iz Srbije koji ne ostvaruju toliki prihod.
„Korak po korak, imaćemo proces preuzimanja poljoprivrede, odnosno davanja prirodnih resursa, poljoprivrednog zemljišta u Srbiji u ruke stranaca, odnosno velikih multinacionalnih kompanija, bilo da su kineske, arapske, američke, nemačke, čije god. To je naprosto jako loša stvar. Mi i dalje imamo na delu ekonomsku politiku opijenu neoliberalnim modelom koji zapravo ne funkcioniše nigde u svetu, i to najbolje pokazuju SAD sa Trampovom ekonomskom politikom izolacionalizma“, istakao je Drašković. On napominje da se na slučaju američkog uvođenja carina i kvota Kini i nekim drugim zemljama očito vidi kako se političkim polugama poništava taj ideal tržišne ekonomije.
„Ako zastupaš tržišnu poziciju, onda bi pustio slobodno tržište, što nikada nije bilo u svetu, niti će biti. Svaka zemlja mora da vodi računa o svojim nacionalnim interesima i da ograničava tuđe uticaje na svom prostoru na ključnim resursima. To je nešto što je sasvim normalno sve dok postoje države. Kada ne budu postojale države, videćemo šta će biti“, zaključio je Drašković.
