PREĆUTANA ISTORIJA: Srbi su „indijanci“ Evrope!
Niko i nikakav “izam” nema prava da prenebregava čitav jedan istorijski period i da najbrojniji, slovenski narod Evrope smešta na margine istorije, idući čak toliko daleko kao što je to učinio Hegel, proglasivši Slovene za “neistorijski narod”!
Možda su uverenja poput ovakvog predstavljala prepreku za ozbiljnije izučavanje, jer složićemo se da je zaista smešno baviti se nečim što zapravo ne postoji. Ali, kako stvari zapravo izgledaju? Pre svega, treba razjasniti važnu činjenicu – ako se u prošlosti sa ovakvim stavovima po pitanju Slovena i moglo miriti, danas, na početku trećeg milenijuma, nedopustivo je da iz neznanja i dalje živimo u mraku sopstvenih zabluda.
Sloveni (Srbi) nisu odnekud došli
Iz “Velesove knjige”, drevog dokumenta o Slovenima, saznajemo da je “orgoman prostor u Evropi koji su zauzimali Sloveni u trenutku njihovog pojavljivanja na stranicama pisane istorije, nepobitan dokaz njihove starosti”. Kako se moglo desiti da se taj mnogomilionski narod pojavio na areni istorije tek početkom 6. veka, ako je verovati zvaničnoj nauci? Iz toga što su se tako kasno pojavili, zvaničnici potpuno pogrešno zaključuju da su Sloveni, u to vreme, odnekud došli.
Kada je pleme “Sklavina” 517. godine prešlo Dunav sa severa, to ne znači da tog plemena do tada nije bilo na severnoj obali Dunava, već znači da je rimski ili vizantijski istoričar prvi put te godine ime njihovog plemena zapisao u istoriji. I deci je poznato da je Kolumbo otkrio Ameriku 1492, ali to ne znači da su tamošnji domoroci tek tada počeli da postoje!
Bila je učinjena još jedna, mnogo grublja greška: pojedinačno, zasebno ime jednog slovenskog plemena, primljeno je za celokupno slovenstvo. Istoričar 6. veka, Jordan, pisao je da postoje tri velike grupe slovenskih plemena: Veneti, Sklavini i Anti, dok je samih plemena veoma mnogo. Naravno da se u imenu Sklavina jasno raspoznaju Sloveni, ali je čoveku razum dat da pomisli: a kako su se zvala druga slovenska plemena, gde su živela i šta se o njima zna? Kako inače povezati navod Prokopija Kesarijskog da su Sloveni 517. godine prvi put prešli Dunav sa severa, sa navodom Mojsija Horenskog koji je umro 477. godine, da je južno od Dunava već živelo sedam slovenskih plemena?
Istorijom Slovena niko se nije ozbiljno bavio
Sličnih pitanja o Slovenima može se postaviti na desetine i nijedno neće dobiti jasan odgovor.
Zašto?
Zato što se istorijom Slovena niko nije ozbiljno bavio. Posle 17. i X18. veka, dok je istorija Evrope bila još u pelenama, objavljeno je nekoliko istorija Slovena, ali se kasnije niko nije ozbiljno bavio radom posvećenim specijalno Slovenima. Razlozi za to su razumljivi: zapadni istoričari suočili su se sa velikom preprekom nepoznavanja slovenskih jezika, bez čega se, makar približno, tačna istorija ne može napisati. U 19. i 20. veku slovenska istoriografija je bila pod snažnim uticajem nordijske istorijske škole, pa tako i u ideološkom i političkom smislu opterećena u istraživanju i prepoznavanju činjenica koje su mogle biti prilog rasvetljavanju slovenske civilizacije. U rezultatu svega toga nastala je sasvim neverovatna situacija: kada bi se povela reč o mestu nastanka najvećeg evropskog naroda i zemalja u kojima su oni mogli nastati – u Evropi za njih nije bilo mesta!
U jednom od najkapitalnijih dela ovog veka, u Kembrixskoj Istoriji nije se kao pradomovina Slovena našlo ništa bolje nego Poles, oblast uopšte malo pogodna za život ljudi, koja je do danas ostala jedna od najslabije naseljenih oblasti Evrope. Teško je razumeti logiku istoričara, koji su dugo vremena ozbiljno prihvatali takvu tragikomičnu tvrdnju.
Slučajne ili namerne greške
Proces raseljavanja i izmena mesta u Evropi odvijao se vekovima i u raznim pravcima. Imena naroda su se menjala, ili su jedan narod susedi različito nazivali. Na primer: mi Germane nazivamo Nemcima, za Francuze su Alemani, za Italijane Tedesko, za Engleze Xerman, itd… A oni sami sebe nazivaju Dojče. U prošlosti postoji bezbroj takvih primera – usko plemenska imena mešala su se sa nacionalnim i obrnuto. Etnička imena su zamenjena političkim, koja su se opet menjala zavisno od vođa u datom trenutku itd. Različiti su narodi zbog određenih političkih okolnosti nosili isto ime, jer su pripadali istoj državi. Jedan isti narod imao je različita imena kada je pripadao različitim državama itd. Nas prevashodno zanimaju Sloveni i da bi ovo zamršeno klupko imena nekako razjasnili, potrebno je da imamo rukovodeću nit. Ona će se svakako pojaviti ako ne ispustimo dva osnovna momenta zagonetke:
1) Kako se moglo desiti da su se germanska plemena u 4. veku, navodno prostirala od Temze do Dona, uz čitavu Evropu, a u 7. i 8. veku imamo podatak kako se tek bore za proširenje na istok od Rajne i Elbe? Šta ih je to moglo ukloniti tokom tri veka sa prostora od Elbe do Dona?
2) Kako se moglo desiti da Sloveni, čija je pradomovina navodno u Polesju, koja zahvata prostranstvo tek polovine jedne Engleske, tokom 6. i 7. veka zaposednu Balkansko poluostrvo sve do Peloponeza, celu centralnu Evropu i pojave se čak zapadno od Elbe?
U želji da rasvetlimo bilo koji detalj, krupne greške ćemo izbeći jedino ako imamo u vidu da se germanska plemena nikada nisu prostirala u širokom frontu na istok od Dona, a da su slovenska plemena uvek zauzimala ne samo Polesje, nego i ogromna prostranstva južno i zapadno od njega.
Istoričari mahom vide u Keltima taj osnovni supstrat iz koga su se pojavili narodi centralne Evrope. Keltima se pripisuje rasprostranjenost od Irske pa sve do ušća Dunava, ne gubeći iz vida njihove pohode u Malu Aziju itd. Pripisuje im se, dakle, ratobornost, visoka kultura (nivo bronze) a istovremeno se opisuje propadanje ovog naroda. Po tome zaključujemo da su Kelti propadali zato što su bili mnogobrojni, borbeni i kulturni, a Sloveni, koji su zauzimali prostore kao pola Engleske, postaju najmnogobrojniji evropski narod zato što su malobrojni, neborbeni i nekulturni. Ovu besmislenost, zbog nečega, nijedan istoričar nije primetio.
Kako su iščezli jezici velikih naroda?
Tumačenje značenja, ili tačnije rečeno, etničku pripadnost pojedinih plemena treba učiniti jasnijom. Antički istoričar Jordan u svom delu “Romana” govori o čestim napadima na Rimsku imperiju u 6. veku, u kojima su učestvovali Bugari, Anti i Sklavini (Sloveni). Drugi autori u vezi sa tim napadima navode Hune, Ante i Sklavine. Proizilazi da su Hune nazivali Bugarima i obratno. To ne znači da su Bugari uvek bili Huni, ili da su svi Huni Bugari. Približno rešenje videćemo već utoliko, što je jasno da ni Huni ni Bugari nisu Germani. Koristeći svedočanstva raznih autora o istoj stvari, može se ustanoviti sadržaj raznih imena, koja svaki od tih autora koristi. Ali kako stvar stoji sa plemenima na Balkanskom poluostrvu, koje je danas, kao što je poznato, pretežno naseljeno Slovenima?
Zvanična istorija kaže da su ovde živeli Tračani, Iliri itd, ali nam nije poznata nijedna fraza tračanskog ili ilirskog jezika. Reči koje istoričari smatraju tračanskim krajnje su sporne i nisu dokazane. Ako je verovati istoričarima, proces slovenizacije Balkana nije tako dugo trajao. Počeo je navodno u 6.veku i praktično je završen u 7. veku. Ne treba zaboraviti da je proces slovenizacije neutralizovan procesima helenizacije, latinizacije i, najzad, turkizacije. Zar su tek tako, bez traga, mogli iščeznuti jezik ili jezici velikih naroda?
Naravno, ne odričemo postojanje drevnih naroda neslovenskog porekla na Balkanu, ali se ne možemo složiti s tim da su se Sloveni srazmerno kasno ovde pojavili i potpuno zatrpali autohtono stanovništvo Balkana. Ne možemo se složiti iz razloga što istražujući sve periode slovenske invazije na Balkan, nigde ne nalazimo potvrdu da su se Sloveni naseljavali na Balkan. Svi upadi sa severa su se završavali na isti način: ili su napadači bivali odbijeni, ili su se, nagrabivši koliko su mogli, vraćali nazad preko Dunava.
Status quo ante bellum
Osnovni faktor “slovenizacije” Balkana bio je očito prisustvo drevnog slovenskog stanovništva, čemu u prilog govore pre svega geografski nazivi, od kojih je većina slovenska. Do toga je moglo doći na dva načina: ili su Sloveni zauzimali nenaseljene prostore, pa su morali rekama, rečicama, potocima, šumama, da daju svoje nazive, ili su ti nazivi postojali od davnina. Ako bismo prihvatili važeću teoriju o prodoru Slovena na Balkan u 6. veku, suočili bismo se sa činjenicom da oni nisu stigli na naseljeni prostor. Znači, postojalo je lokalno stanovništvo, pa samim tim i lokalni geografski nazivi. Nikada i niko se tokom istorije nije bavio menjanjem sitnijih geografskih naziva. Pobednici i osvajači menjali su imena najznačajnijih punktova, kojih je moglo biti na desetine. Stotine i hiljade sitnijih naziva su nastavljali da postoje. To isto vidimo i u Srednjoj Evropi, gde slovenskim nazivima obiluje čitava Nemačka, pri čemu nam je ovde proces germanizacije Slovena potpuno poznat. Kontra-argument prisustvu Slovena na Balkanu, kao autohtonog elementa, bilo bi izraženo prisustvo i uticaj tračanskog jezika na lokalne slovenske nazive, ali toga nema.
Sva slovenska plemena, kao i plemena drugog porekla na Balkanu, bila su stolećima potčinjena Grčkoj, Rimu, Vizantiji, noseći pritom imena: Iliri, Makedoinci, Tračani… Ta plemena su se postepeno razvijala i uzdizala u državnom smislu, kao odraz katastrofalnog opadanja političkog značaja Rima i Vizantije. Na kraju su i balkanski Sloveni izgradili sopstvenu državnost, ali ne odjednom, nego postepeno i kroz borbe s promenljivim uspehom. Taj mnogovekovni proces se završio povratkom na “status quo ante bellum, s tim što je jaram Grka i Rimljana bio zbačen.”
Prećutana dokumenta slovenske pismenosti
Istovremeno sa svim ovim činjenicama i istorija razvoja pismenosti Slovena stoji u bliskoj vezi sa njihovom opštom istorijom. Međutim, već po pravilu, brojna dokumenta slovenske pismenosti istoričari ili datiraju u kasniju epohu, ili prećutkuju, ili jednostavno proglašavaju falsifikatom, čime istorija ostaje siromašnija nego što jeste, a njen razvoj se usporava.
Kao korpusu dokaza slovenske pismenosti pre pojave Ćirila i Metodija, opet se obraćamo “Velesovoj knjizi”, gde nalazimo podatak da je bugarski kaluđer Hrabar svoje delo “O pismenima” napisao ne kasnije od X veka, jer je u njemu naveo da su još živi neki koji su poznavali Ćirila i Metodija. Štaviše, kaluđer Hrabar je razlikovao dva stepena slovenske pismenosti:
1) do prihvatanja hrišćanstva i 2) posle primanja hrišćanstva, kada su Sloveni počeli da pišu latinskim i grčkim slovima.
Iščitavajući dalje “Velesovu knjigu”, a idući sve dalje u prošlost nailazimo na “Hrabanusa Mavrusa (776-856), koji je bio arhiepiskom u Majncu i u svom delu o jezicima saopštava da je našao slova filozofa Etika, po narodnosti Skita. O Etiku je poznato da je bio Sloven, da se rodio u Istriji i da je u prvoj polovini IV veka načinio slova za slovensko pismo, ali da ta slova nisu slična glagoljičkim. Etik je bio ugledan naučnik i poznato je da je blaženi Jeronim prevodio njegovu knjigu o kosmografiji.
Dakle, još u IV veku, učeni ljudi kao što su Etik, Ulfila i Jeronim, pisali su za Slovene različitim, slovenskim pismima. Bilo je sigurno i drugih, ali u zvaničnim naučnim istorijama o tome nema ni reči.
Da su Sloveni imali svoju azbuku, možemo saznati i iz Žitija svetog Jovana Zlatoustog 389. godine, gde kaže:
“Skiti (koje sudeći po mnogim dokazima možemo smatrati slovenskim plemenom), Tračani, Sarmati, Indijci i svi oni koji žive na kraju sveta, prevode reč Božju na svoje jezike”.
Osnovano smatramo da je kod Slovena (i to ne samo kod jednog slovenskog plemena) postojala sopstvena pismenost, koja nije bila primitivna, jer je prevođenje bogoslužbenih knjiga podrazumevalo visoki nivo kulture i pismenosti. Razumljivo je, takođe, da slovenska pismenost nije bila istovetna. Na raznim mestima i u različito vreme taj problem je rešavan različito, pa je o tome ostajalo malo tragova. Za žaljenje je što se to nasleđe ne proučava kako bi se dobila jasnija slika razvoja slovenske pismenosti u prošlosti. Savremenu filologiju odlikuje neobična suprotstavljenost mišljenja i uskost osnove naučnog materijala. Kao da se pokušava stvoriti predstava kako je sve već poznato i proučeno, a zapravo nije tako. Nedopustivo da se nauka i dalje vrti oko pitanja kao što je: koliko hiljada crtica može da stane na vrh igle.”
Zaista, kao da se sve urotilo protiv Slovena, njihove prošlosti i kulturnog nivoa za koji je pismo, barem po današnjem mišljenju, visoki faktor stepena razvijenosti jednog naroda. Istorija Slovena (Srba) i dalje čeka da bude otkrivena, a dotle će Sloveni – kako je to dobro primetio Branko Vukušić – i dalje ostati “Indijanci Evrope”.
(Web-tribune.com,Intermagazin)