Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović
Grčki filozof Aristotel bio je ubeđen da čovek može da dostigne sreću samo ako vodi život ispunjen vrlinama. A vrlina se, po njemu, gradi navikama i intelektualnim vežbama. U današnje vreme, koncept sreće je prilično promenjen, i očigledno da ne izvire iz drevnog Aristotelovog imperativa „čini dobro“, već se sreća, izgleda, najviše pronalazi u posmatranju drugih koji čine zlo. Sindrom takozvane moralne superiornosti ono je na čemu počiva fenomen tabloida, a oda „zlu koje čine drugi“, postala je opšte mesto savremenih medija.
Domaći mediji, oličeni u skandaloidima, prosto se utrkuju u sportskoj disciplini kaljuganja – gotovo da nema dana a da ovdašnji medijski prostor ne zapljusnu skandaloznim pričama o moralnom posrnuću (političkih) protivnika. Zanimljivo je, međutim, kako je vrhunac svakog skandala, i apsolutna dobitna kombinacija na tržištu – seks skandal javnih ličnosti, a naročito političara. Filozof Mišel Fuko primetio je takozvanu biopolitičku tendenciju društva, odnosno podelu na one koji se smatraju superiornim i moralno neupitnim, i na one koji se smatraju pokvarenim i na sve spremnim, pa u tom kontekstu treba posmatrati i opsednutost skandalima, a naročito seksom drugih ljudi. Razumeti fenomenologiju skandala, međutim, znači razumeti procese neformalne društvene kontrole. Drugim rečima, svako može biti meta tabloida, ako se za to ukaže povoljna prilika.
Nije zato čudo što je proteklih dana najveći skandal bio objavljivanje porno fotografija na naslovnoj strani jednog domaćeg tabloida, gde se tvrdilo da se radi o upravo izabranoj hrvatskoj predsednici. Iako politički skandal, posle koga je sledilo izvinjenje i pokajanje glavnog urednika tog skandaloida, ovaj slučaj govori i o nečem takođe važnom – seks se kod nas koristi prevashodno kao sredstvo ismevanja, što prilično govori o seksualnim navikama onih koji se ovakvim „dokazima“ o tuđoj neadekvatnosti služe. Sa druge strane, medijska opsednutost seksom javnih ličnosti rezultat je sveopšte korumpiranosti medija.
Svi putevi vode u tabloide, a putevi su prašnjavi, zar ne? Otuda dolazi i ovo blato javnog govora, bez obzira na to da li se radi o komunikaciji poslanika u Skupštini, naslovnim stranama novina ili o prepucavanju na društvenim mrežama, kakvo ovih dana kulminira između vlasnika jednih novina i jednog TV voditelja. Psovke i pretnje, ko laže, a ko je u stvari skinuo emisiju sa programa, ko pakuje seks aferu čak i predsedniku Srbije, a ko cenzuriše medije, to predstavlja sliku Srbije danas.
Skandaloidizacija javnog prostora, međutim, upravo je srazmerna stepenu njegove kontrole – skidanje pojedinih popularnih emisija sa televizija sa nacionalnim frekvencijama, podiže pritisak javnosti, ali je simptomatično da je samo predsednik Srbije ovih dana imao potrebu da se oglasi na „Tviteru“, pošto je prozvan da i on ukida emisije u kojima ga kritikuju.
Primamljivost tabloida kao političke batine sasvim je razumljiva – svaka vlast ima svoje tabloide, koje finansiraju tajkuni, i u kojima za male pare mnogi „novinari“ ne prezaju da odrade svaki prljavi posao. Da li neko ima ljubavnicu, da li je neko gej, da li neko plaća seks, samo su mali dodaci za anatomiju našeg javnog prostora koji je u rasulu. Nivo nije bitan, jezik – što gori to je bolje, a nikakve odgovornosti nema. Ugasiš jedan, napraviš drugi. Politika skandala primenjena u takoreći neobavezujućim tabloidima, predstavlja na jedan perverzan način neku vrstu političkog lakmusa. Pošto i najprljaviji tabloid nastupa sa pozicija „bezgrešnog društva“, odakle sa kofama pomija vreba svakoga, i pošto se tabloidni ton preneo i na društvene mreže, sasvim je jasno zašto srozavanje javne scene niko u stvari i ne želi da zaustavi: fenomenologija kompromitovanog ličnog integriteta pokazala se kao moćno preventivno sredstvo i kao materijalizovana i u praksi dokazana poslovica da je ćutanje – zlato. Kada ne mogu da iščeprkaju seks aferu, tabloidi će pribegavati vređanju i psovkama. A psovke su, kao što je poznato, simbolički seks. Ipak, onima koji znaju da čitaju novine, jasno je da je svaki skandal uvek neka vrsta dimne bombe, koja treba da skrene pažnju javnosti sa mnogo važnijih tema.
A što se političara tiče, da parafraziram izjavu jednog američkog političkog autora, političar danas više nije veliki državnik, niti onaj ko ima sjajne ideje, nego osoba koja ume mudro da izbegne skandal.
(Večernje novosti)
